Handke i Kusturica junaci našeg doba
Autor: Glas javnosti
Nova prozna knjiga Emira Kusturice „Vidiš li da ne vidim” objavljena je u „Kolu” Srpske književne zadruge, o 130. godišnjici ove izdavačke kuće, kao svojevrsni omaž Peteru Handkeu. Ovo delo predstavljeno je u SKZ-u, uz učešće akademika Matije Bećkovića, prof. dr Mila Lompara i autora.
Akademik Matija Bećković govorio je o sličnostima i razlikama Handkea i Kusturice:
– Ova dva junaka našeg doba najsličnija su u različitostima. Za jednoga od njih neko je jednom rekao da je mešavina stidljivosti i agresivnosti, a drugi je napisao da srećno detinjstvo proživaljava samo u sećanju. Handke je osetio da mu ponestaje jezika, a Kusturica da mu je dosta slika. Međutim, i Kusturica i Handke dokaz su toga da je moguće dobiti „Zlatnu palmu” i Nobelovu nagradu, a ne služiti isključivo političkoj korektnosti već umetnosti i slobodi izgovorene reči.
Emir Kusturica objasnio je zatim svoju fascinaciju time da je jedan svetski pobunjenik, kakav je Handke, uopšte stao na našu stranu i baš ovde stekao takvu polularnost:
– Razumevanje Handkea nemoguće je bez poznavanja Ničea, bez ekscentričnosti koja započinje njegovom idejom da nema Boga, da postoji uzvišeni čovek i njegovo delo, za razliku od Dostojevskog, koji je smatrao da bez Boga nema harmonije. Kolektivno nesvesno i kolektivno pamćenje važniji su od pojedinca, što je u suprotnošću sa Ničeovom mišlju. Handke je u stvari vernik koji piše o ateistima. Verujem da bi se Niče danas, da je živ, vratio ideji Boga kako bi prevazišao haos i nihilizam koji nas okružuju – rekao je poznati reditelj i pisac, ističući posebno neobičnu strukturu ovog izdanja, koja će biti najveći doprinos posveti jednog umetnika drugome.
„Ova knjiga posvećena je čovjeku koji nije pisao samo knjige izvan socioistorijskih skica, što su ovde napomenute i mogu biti pogubne po ljudsku zajednicu; njegov život odvijao se u carstvu jezika, nije pristao da bude ’trkač’, šetao je kroz život i u tempu svojih koraka pisao svoje knjige. Nije se zanosio hipi pokretom, nije bio bitnik, nije se miješao u ’68, nije prišao nijednom socijalnom vatrometu koji je služio društvenim promjenama i pomenutim modernizacijama. Njegov život i djelo potvrđuju da vrijeme nije linearna pojava i da umjetnost, za razliku od nauke, izlazi na kraj sa ovim fenomenom”, napisao je Kusturica.
Prof. dr Milo Lompar ukazao je na nekoliko različitih vrsta pripovedanja u ovom delu, na prepoznatljiv dokumentarni sloj koji počiva na autobiografskoj podlozi, zatim, proces pripovedne fikcionalizacije, kao i esejistički sloj.
– Sama priča ima dva junaka. To su Peter Handke i Emir Kusturica: Kusturica pripoveda o Handkeu, premda nam često u tom pripovedanju Handke kazuje nešto o Kusturici. Oni su, međutim, pripovedno udvojeni u svom identitetu: Handke dobija simboličko preimenovanje u Petra Apostola Speleologa, dok se prezime Kusturice pojavljuje u različitim, humoristički motivisanim, pogrešnim oblicima. Kao da je unutrašnji sadržaj njihovih identiteta oblikovan kroz igru pripovednih ogledala. Oblikujući Handkea kao igrača na sajli razapetoj između dve rastavljene obale, ili zgrade, kao plesača nad ponorom, u korespondenciji sa Ničeovom predstavom o Zaratustri, pripovedač nam je predočio igru njegove svesti, najskriveniji pokret njegovog duha – rekao je prof. dr Milo Lompar, objasnivši i dvojako značenje naslova knjige, (proisteklog iz situacije u bioskopskoj sali, u trenutku kada je pripovedačeva glava zasmetala gledaocu iza njega), a koji zapravo ukazuje na razliku između spoljašnjeg vida i introspekcije.
SKINI APLIKACIJU
.png)
