Dimitrije Tucović: U sudbonosnim danima političaru je mesto na frontu
Autor: Glas javnosti
Nekad su o Dimitriju Tucoviću (1881–1914), radničkom tribunu, mnoge stranice ispisane, po njemu ulice nazivane i spomenici mu podizani, a o njegovom ratovanju u Velikom ratu nedovoljno se znalo. Letos objavljena knjiga o upamćenim Zlatiborcima „Dobrostivi i časni putevi gospodnji” autorke Snežane Đenić, svedoči i o tom delu Tucovićeve biografije.
Gostilje je Dimitrijevo rodno selo. Nadaleko znani i uvaženi bili su njegovi roditelji. Otac Jevrem, sveštenik, i majka Jefimija, imali su osmoro dece. Istorija, uz Dimitrija, pamti i dva njegova brata oficira Vladimira i Stevana Tucovića. Iz Gostilja se prota Jevrem, u želji da deci omogući bolje uslove za školovanje, preselio s porodicom 1885. u Užice, gde i sada glavna gradska ulica nosi ime Dimitrija Tucovića.
Gimnazijalca Dimitrija brzo su osvojile ideje socijalne pravde i tada zabranjene socijalističke knjige. Tucović u Užicu osniva Radničku čitaonicu 1903, a po formiranju Srpske socijaldemokratske stranke biraju ga za člana Glavne partijske uprave. U Berlin je otputovao 1907. da odbrani doktorat i upozna nemački radnički pokret, ali se već sledeće godine vratio u Srbiju. Postaje sekretar SDS, glavni urednik „Radničkih novina” i „Borbe”, ističe se kao vođa radničkog pokreta i hrabar političar. Kad se svetski rat naslućivao držao je i vatrene antiratne govore.
„Ovaj veliki pacifista svim svojim bićem bori se da ne dođe do sukoba svetskih razmera, ali kad je taj sukob postao neizbežan, on je svoj patriotizam osvedočio učešćem u oba balkanska i Prvom svetskom ratu. Čak i kada je kolera nemilosrdno odnosila živote u Tucovićevom vodu, on iz Ovčeg polja 12. jula 1913. piše da je odlučio da sa svojim ljudima podeli sudbinu svog kraja. Za ispoljenu hrabrost u Prvom balkanskom ratu dobio je odlikovanje koje je, u skladu sa svojim antimilitarističkim shvatanjima, odbio da primi”, piše Snežana Đenić i dodaje:
„Međutim, on je opravdavao vojni sukob samo dok je srpska vojska, prema njegovom mišljenju, vodila oslobodilački rat, ali kad se našla na teritoriji Albanije Dimitrije Tucović je, iako u uniformi srpskog oficira, uložio protest. O tome je i pisao u knjizi ’Srbija i Arbanija’. Zbog takvog stava bio je zatvoren u vojnom zatvoru na Kalemegdanu 14. marta 1914. Zahvaljujući bratu Vladimiru i svojim drugovima Lapčeviću i Kacleroviću ubrzo je pušten.”
Tek što je buknuo Prvi svetski rat, Tucović je iz Beograda otputovao u Vranje u svoj Prvi pešadijski puk Moravske divizije. Njegova jedinica potom stiže u Šumadiju, u istorijsko Orašje, odakle piše pismo ocu Jevremu: „Našim pokolenjima je suđeno da preture preko glave krupne događaje. Idemo da vidimo kako će se oni završiti. Što se mene tiče, ja ću polako, pametno, kao što me znate; ali neću ni sada, kao što nisam nikada, ni pomišljati da sebe sklanjam od sudbine koja prati ceo narod.”
Na frontu se ginulo, a pored Dimitrija našla su se i njegova braća Vladimir i Stevan. Zbog toga su u Vrhovnoj komandi razmišljali da istaknutog političara sačuvaju povlačenjem iz prvih borbenih redova, ali im je na tu mogućnost Dimitrije, rezervni poručnik Prvog pešadijskog puka, odgovorio: „U ovim sudbonosnim danima moje mesto je na frontu.”
Bio je zatim u svim borbama koje je njegova jedinica protiv Austrougara vodila na području Valjeva i Lajkovca u čuvenoj Kolubarskoj bici, sa svojim radnicima i seljacima za čija se prava čitavog života borio. Ali ratna sreća mu je okrenula leđa. Poginuo je 20. novembra na položajima Vračeg brda u okolini Lajkovca, u svojoj 33. godini.
„Slučaj je hteo da se pored Moravske divizije nalazio i Četvrti pešadijski puk u kome su služili Užičani i Zlatiborci, Dimitrijevi zemljaci. Vest o njegovoj pogibiji munjevito se pronela kroz oba puka. Nastala je prava uzbuna. Te noći među ratnicima vladala je velika potištenost i tuga. Smrt istaknutog socijaliste nisu oplakivali samo njegovi saborci, kao da je čitava Srbija tugovala. U toj teškoj noći kao da su odzvanjale Dimitrijeve proročke reči upućene njegovoj prijateljici Zofki Kveder Demetrović prilikom njihovog rastanka na početku rata: ’Zbogom, nikada se više nećemo videti! Biće rat, a ja ću poginuti. To znam, zasigurno. Tako mi je nešto ledeno oko srca’”, beleži knjiga „Dobrostivi i časni putevi gospodnji”.
Štab je naredio da se Tucović sahrani blizu mesta pogibije. Izvukli su ga pod kišom kuršuma. Sahranom je rukovodio pukovski lekar dr Dragutin Vladisavljević, Dimitrijev prijatelj i saradnik. „Pod jednim hrastom iskopana je raka u koju je položen bez sanduka. Po vojničkom običaju odata mu je dužna pošta. Stolar iz Čačka Ćosić uzeo je sekiru i zatesao drvo iznad nove humke. Valjevac Čitaković vrhom svog bajoneta uklesao je reči koje izdiktirao dr Vladisavljević: „Ovde leži radnički vitez”.
SKINI APLIKACIJU
POVEZANE VESTI
KOMENTAR
11 min
