Nenad Kostić je imao samo 11 godina kada se našao u društvu najvećih glumaca jugoslovenske scene – Pavla Vuisića, Bate Stojkovića, Taška Načića, Dragana Nikolića.
Kad u petom razredu zaradiš veliki novac, a nisi ni svestan u čemu si učestvovao, niti vršnjaci znaju šta je film i kako se pravi. Priča je Nenada Kostića pedesetčetvorogodišnjaka, koji odavno vozi autobus GSP-a. U sedamnaestici ga ne prepoznaju, ali ga pamte iz filma.
„Prva premijera je bila u bioskopu Kozara, a ja sam ulaznice dao razrednom starešini i nastavnicima koji su mi predavali“, rekao je Nenad Kostić.
Debitantski film kasnije slavnog reditelja, mali budžet, malo dana za snimanje, teško je bilo dobiti sve glumce. A posle ogroman uspeh, silne nagrade, takva i zarada. Nenad Kostić kaže da kasnije nije razmišljao o filmu, glumi, niti ga je iko nagovarao da je upiše. Ipak, obišao je zemlju, a i koristio je svoju ulogu.
Film je postao legenda, uvek rado i iznova gledan i posle više od četiri decenije seća se svih detalja. Suze u jednom kadru nisu nikako htele da krenu a morale su.
„Šijan je rekao Bati da mi udari dva šamara da bih zaplakao, tako je i bilo. Pa sam pobegao sa snimanja“, rekao je Kostić.
Jedva su ga našli i vratili da završi snimanje zahvaljujući i najvećoj bombonjeri koju je dobio od kolege. I danas gleda film, deca i rodbina još češće i nesrećan je što je na premijeri posle digitalne obrade i glumačka i producentska ekipa bila desetkovana. Takvi glumci se, kaže, ne rađaju. A radio je sa njima, dovoljno za bogat život.
Glas javnosti/N01S