"MAGIJA BEOGRADA" - Nesvakidašnja priča MOMA KAPORA protkana čistom LJUBAVLJU

Pisao je u miru i tišini, slikao u gužvi uz muziku…

Neprikosnoveni predstavnik domaće kulturne baštine, Momčilo Kapor Momo, rođen je 8. aprila 1937. godine u Sarajevu, u gradu u kojem je izgubio majku u najtežim ratnim vremenima. Sam način na koji je preživeo situaciju u kojoj su mu poginuli svi ukućani, čak i mače koje je držao u rukama, nagovestili su da će Momo biti poseban. Bio je diplomirani slikar na beogradskoj Akademiji likovnih umetnosti.

Često je isticao kako je najviše od svega voleo da slika iako je prijemni položio iz trećeg puta. Objavio je i veliki broj romana i zbirki priča koje su i danas među najčitanijima, jer su protkane čistom ljubavlju.
Kafane na Vračaru kao da još uvek očekuju da Momo uđe.

Svaka njegova priča budi dobro poznate emocije koje smo svi mi u nekom trenutku života osetili, a svaka njegova priča podseća na priču nekog iz komšiluka, priču koja nam je bliska - valjda ga zato toliko i volimo...

Ovako je govorio MOMO KAPOR: Bio sam predviđen da se rodim u Firenci, gde su se rodili svi slikari koje volim (FOTO)

Jednu od Kaporovih malopoznatih priča prenosimo u celosti:

"Sedim na jednom crvotočnom splavu na Adi Ciganliji i razmišljam da li da se okupam u Savi.
U meni se bore Hercegovac i Beograđanin.
Beograđaninu hladna voda, Hercegovcu prljava i mutna, a meni vruće!
Beograđanin, oprezan kao što ga je Bog dao, šapuće mi da ćemo se sva trojica prehladiti.
Hercegovac se sa tugom seća smaragdne Trebišnjice koja može da se pije i zelene Neretve u koju je skakao s mostarskog Starog mosta.
Kune su da se u Savi ne bi okupao da mu daju ne znam šta! (Kao da mu neko, uopšte, nešto i nudi!)

Kroz mene teku mnoge reke; ljupka, ženstvena Sava, potuljeni gospodar Dunav. Valja se tromi Misisipi Marka Tvena („Zaboravi to!“, odmahuje rukom Hercegovac, rođeni rusofil), lukava bludnica Sena koja ume da izmami čoveku i poslednju paru, ogrće se sivim penjoarom mutna Temza, šumi Miljacka ispod mostova promenjenih naziva, zlati se i blista sveta reka Krka, gazim Kupu, Cetinu i Zrmanju – Oj, Moravo, moje selo ravno…

I dok se ona dvojica u meni prepiru, skačem u Savu, baš me briga!
Beograđanin odmah kraul, Hercegovac leptir stil, a ja na leđa!
Ne može se ni zamisliti kako to izgleda onima sa obale.
Hercegovac živi u meni još pre mog rođenja; Beograđanin od devete godine, kada sam se 1946. doselio u ovaj grad.
Jedan govori ekavski, drugi insistira na ijekavskom.

MOMO KAPOR O MUKAMA AMERIKANACA DA RAZUMEJU SRPSKE IZRAZE: Kako prevesti na civilizovani jezik SPAVA K´O ZAKLAN!

Najgore mi je na koncertima u Kolarcu. Beograđanin, kao, obožava dosadne Malerove simfonije, a Hercegovac istog časa utone u san i, da oprostite, glasno diše, pa ga svi naokolo bude i utišavaju. On bi da sluša gusle.
Beograđanin, opet, zeva dok guslar peva o starim junacima i čudi se što brkati ljudi plaču.
Priznajem, zagorčavaju mi život na svakom koraku. Ne znam kud da se denem od njih dvojice.

Pođem tako pre neki dan da dam važan intervju za englesku televiziju, a Hercegovac navalio da navučemo maskirnu uniformu. Beograđanin hoće tamno odelo s kravatom. Navučem izbledeli džins i prljave patike. Nisu govorili sa mnom dva sata!
Jedan zapeo da potpišemo sve što se od nas traži (pa da se posle ne držimo toga), a drugi neće ni da čuje!
Reporter Frontline News Television-a, gos’n Adam Kaliher, našao se u čudu. Njih dvojica viču, udaraju šakama o sto – meni ne daju da dođem do reči!
Dobro, nekako ih smirim i objasnim gos’n Kaliheru da u svakom Srbinu živi više raznih Srba.

Neki dan se, opet, zavadili dok sam spavao i ne sluteći šta se dešava u meni. Šta je bilo? Hercegovac, izgleda, kao i obično sanjao da je na ratištu sa svojima, a Beograđanin ga nazvao ratnim huškačem i zatvorio mu svoj deo srčane pretkomore. Umalo se ne uguših u tom ružnom snu! Probudim se i ispečem dva jaja na oko, očistim mlade rotkvice, ali ne ide! Hercegovac ne jede, podnimio se i samo nas ćuteći gleda. Gladuje. I Beograđaninu stao zalogaj u grlu. Baci viljušku na tanjir…

Na Adu dolazi jedan čuveni psihijatar da se leči od depresije. Po čitav dan sedi i bulji u vodu. Požalim mu se, a on mi kaže da je u mom slučaju, verovatno, reč o blagom obliku šizofreniije.

U pitanju je podvajanje ličnosti.
„Ali, nas nije dvoje, nego troje!“, objasnio sam mu. „Da li je moguće cijepanje ličnosti natroje?“
Uostalom, može uskoro da nas bude i više! Već se povremeno javljaju i neki drugi: izbeglice iz Sarajeva, Evropljani, pacifisti i ratoborni, pravoslavni i slavenofili, diplomate i samoubice…
Psihijatar mi je rekao da je moj slučaj veoma zanimljiv i da nešto slično nije imao u dosadašnjoj praksi. „Zapisujte sve što budete osećali…“, kazao mi je. Eto, zapisujem. Od toga i živim.

„Mogao bi da živiš i od nekog ozbiljnijeg posla“, gunđa Hercegovac u meni.
U tom trenutku pokraj nas prođe jedna beogradska lepotica.
I Hercegovac i Beograđanin okreću se za njom.
Ja se pravim da je ne primećujem.

Ali, oni više ni o čemu ne mogu da pričaju, sem o politici. Opet se svađaju oko toga ko ja patriot, a ko izdajnik. Šta da radim?
Hercegovcu naručujem lozovaču – Beograđaninu hladno pivo, a ja popijem sedativ da ih lakše podnesem i ponovo zaspim.
Strah me je jedino od buđenja…

P.S. Potrošili smo dane i noći na putovanja koja nam je Bog dao. Najmanje smo se nagledali svojih zabačenih sela, bistrih reka i dubokih zelenih šuma, sve misleći da su tu, blizu, i da će se za njih uvek naći vremena. A, nije se našlo. Zavedeni svetskim čudima, zaboravismo na sebe i na svoje poreklo.

SKINI APLIKACIJU