Pavelić i Broz – "Na istom poslu"

O bratstvu po zločinu.

Izmislili su reč („holokaust“) za 3-4 miliona Jevreja koje je pobio Hitler, a još nemaju reč za 60-ak miliona Rusa koje je pobio „Ne-zna-se-ko“

Mnogo sam stranica ispisao o tome kakvim je sve zločinima komunizam zaduživao i Ruse i Srbe, a ovde ću iz svega toga izdvojiti tek neke pojedinosti o tome kako je to činio Broz predvodeći domaći ološ u satiranju Srba

U svom redovnom „Istorijskom dodatku“, pod naslovom „Sunovrat Titove Jugoslavije“, Novosti zapisuju (11. marta 2024) da je „istina [o toj državi] izgorela u plamenu revolucije“. A nije nigde ni naznačeno da, u stvari, nikakve „revolucije nije ni bilo“, tj. da je „ta Jugoslavija“ priređivana tako da se, u nekom trenutku, što temeljitije raspadne i da se to overi Velikim Zločinom – za razliku od „one prethodne“ koju je svaki normalan um ocenjivao kao Veliku Zabludu.

Kao pokretačima Velikog Zločina priznanje valja odati Vudrou Vilsonu i Vinstonu Čerčilu, a oni znaju ko je njih, kao izvršne zlikovce, pokrenuo i ovlastio da Zločin potpale. Pri čemu je i potpaljivačima i njihovim nalogodavcima bilo jedino važno da slome Rusiju i prekinu njen svakoruk uspon (ekonomski, demografski, kulturni), poslali tamo Trockog i Lenjina da to oposle, pre toga ubili Stolipina, a posle, sa Staljinom i drugima, smakli 60-ak miliona ruskih glava, izmislili reč („holokaust“) za 3-4 miliona Jevreja koje je pobio Hitler, a još nemaju reč za 60-ak miliona Rusa koje je pobio „Ne-zna-se-ko“ i iz Rusije opljačkao i izneo sve bogatstvo koje se otud „u torbama“ moglo izneti, potom nastavio da pustoši njene prirodne resurse. I tome doturio 4-5 miliona Srba: najpre najjužnijih, potom svih zajedno, za vreme Drugog sv. rata satirao „zapadne“, posle rata priključio im i „istočne“… (A kad je, koju godinu posle rata, ta razaračka sila najavila povratak svojim tvorcima, Amerika „nije prepoznala“ svoje delo, nekoliko najistaknutijih njenih predstavnika posadila na električnu stolicu, a 24. avg. 1954. predsedničkim dekretom Ajzenhauer je označio kao zločinačku i pogodnu za „razaranje drugih“, ali ne i za „domaću upotrebu“.)

Mnogo sam stranica ispisao o tome kakvim je sve zločinima komunizam zaduživao i Ruse i Srbe, a ovde ću iz svega toga izdvojiti tek neke pojedinosti o tome kako je to činio Broz predvodeći domaći ološ u satiranju Srba. Pre svih drugih, to potvrđuje činjenica da je on imao jednako dobar „priključak“ i kod Hitlera kao i kod Staljina i zapadnih saveznika, tj. „iza njega“ jednako su se nalazili i Hitler i svi (i zapadni i istočni) saveznici, s tim što se on više uzdao u pomoć – s Istoka, a uspešnije se zalagao i za Hitlera i za saveznike – sa Zapada (posle sam saznao: i Broz i Pavelić bili su – engleski špijuni, pri čemu je drugi bio 7-8 godina „iskusniji“ od prvog).

Svoj razarački posao Broz je počeo u Ljuljacima masakrom male sanitetske jedinice, time izazvao „nemačku jednačinu 1=100“ u Kraljevu, Kragujevcu i drugde, poslao Radnički bataljon da na Kadinjači („praćkama“) zaustavi nemačku motorizovanu kolonu i tamo izgine (da bi, pre dugog marša do NDH, „još jednu noć“ prespavao u udobnom krevetu – sa svojom sekretaricom). I tamo, čim je predahnuo, izdao („strogo pov. br. 39 od 27. dec. 1941“) naredbu da se neće tući s Nemcima, priznao da su Srbi jedini njegovi neprijatelji, a posle toga mnogo puta na ustaše slao „čisto srpske partizanske jedinice“ javljajući unapred svojim saveznicima da im „prirede doček“ ili pokretao izbegličke kolone, a onda ih ostavljao da krepavaju od gladi i studeni (kao u zimu 1943, recimo, kad je s Banije i Korduna 60.000 dece, žena i staraca preterano u Bosnu i od njih 40.000 poumiralo od hladnoće i gladi, a oko 700 starih i bolesnih, koji se nisu mogli uključiti u izbegličku kolonu, osuđeno za „saradnju s okupatorom“ i postreljano). I tako „sa strane“ podupirao svoj i Pavelićev „jasenovački projekat“: Pavelić u Jasenovcu postavljao „zapovjednike“, a nadzirao ih Bakarić motreći pažljivo da mu se koja partizanska jedinica (a mnogo ih se tamo motalo za sve vreme rata) ne primakne suviše blizu i da nekom njihovom svojeglavom komandantu ne padne na um ideja da logor napadne i da pokolje srpske nejači zaustavi (to je jednom predložio Nikola Demonja, ali mu je Bakarić, u potiljak, objasnio zašto to ne treba činiti).


Da je Broz tamo ratovao jedino protiv Srba, lepo je potvrdio njegov revolucionar Ratko Dražević, za koga je ostao zapis da je „neograničeno raspolagao tuđim životima, čašću i imetkom“, da je bio „partizan, udbaš, državni švercer, obaveštajac, moćni filmski producent, najveći ljubavnik Titove epohe. Možda jedini koji je srušio mit o partizanskoj herojskoj i čestitoj borbi ne štedeći ni sebe kad je Mariću svojevremeno priznao da neke naročite borbe on i njegovi drugovi sa Nemcima nisu ni vodili, da su ceo rat čekali kad će se pojaviti Rusi da oslobode zemlju i da se njihova borba uglavnom svodila na hvatanje i klanje četnika. Priznao je i komunistička masovna ubistva srpskih seljaka izvršena iz obesti i najnižih strasti“: takvi revolucionari, osim svojih klasnih i ideoloških neprijatelja, sistematski su progonili, tj. ubijali, i ljude čija je jedina krivica bila što su imali lepe žene ili kćeri. Prenosim ovde tek nekoliko redova o tome kako se Mariću hvalio svojim revolucionarnim podvizima: „Čistili smo po banji (Vrnjačka Banja) i uklanjali čak i one koji su nam smetali da dođemo do žena. Mi smo streljali u zimsko doba u podrumu Ozne u Kraljevu. Nismo mogli nigde da ih vučemo, pa smo ih, jednog preko drugog, ređali u jednom skloništu, a ono hladnoća, ciča zima, tela im se smrznula. Kad smo napunili to sklonište, bacili smo bombe, da padnu drveni nosači i sve zatrpamo i zauvek predamo zaboravu. Dan-danas u toj zgradi živi nekih 500-600 ljudi, a niko i ne zna koliko je nevinih ljudi ugrađeno u njene temelje, samo što nisu bili po ukusu nas komunista“.

Svoje savezništvo sa Hitlerom Broz je temeljito potvrdio makar u tri navrata: najpre 1941. kad je, uz podršku Kominterne i Pavelića, isposlovao da mu Hitler iz svojih logora oslobodi „proverene španske borce“ – iz kojih su kasnije „izrasli njegovi proslavljeni komandanti“; potom u proleće 1943. kad su se njegovi delegati Đilas, Koča i Vl. Velebit u Zagrebu dogovorili s Nemcima da na Neretvi partizanima prepuste da „reše spor“ sa četnicima: partizani sedam dana prelazili preko Neretve, preneli 4.500 ranjenika, satrli 20.000 četnika (i poklali koju desetinu hiljada nejači koja ih je pratila), a Nemci ih posle saterali na Sutjesku i tamo obavili ono što su propustili na Neretvi (a ne bi ih, verovatno, ni tamo ganjali da se nije pominjala mogućnost iskrcavanja Zapadnih saveznika negde na Jadranu pa su se plašili da će im partizani poslužiti kao mostobran); treći put Broz je to učinio posle „oslobođenja Beograda“ kad je, mimo svih dobrih ratnih običaja, otvorio „Sremski front“, tamo se njegovi komandanti pola godine proslavljali nagoneći srpsku decu na minska polja i pred nemačke mitraljeze čekajući da se nemačke trupe s Bliskog istoka i iz Grčke izvuku do Austrije i pred „svojim saveznicima“ polože oružje; za to vreme Broz „preuređivao“ Beli dvor, a Bakarić nadgledao Jasenovac i omogućio mu „da funkcioniše kao i u najboljim danima“ i u vreme kad su svi Hitlerovi logori bili oslobođeni, a krematoriji pogašeni. I iz toga Brozovog pazara proistekao i još jedan veliki zločin: njegov dogovor s Nemcima odlučio je da odbije predlog zapovednika ruskih trupa da pređe preko Srema, sprži nemačke položaje i preko Drave pređe u Baranju, već ga je uputio preko Bačke da na Batini prelazi preko Dunava i da mu tamo izgine 15.000 vojnika.


Brozovu „ideju“, prema kasnijem Rankovićevom hvalisanju, nije razumelo 586.000 istočnih Srba i to je njima svima lepo objašnjeno tokom prvih pet-šest godina posleratne revolucionarne prakse, ali je ostalo nejasno šta sve ulazi u tu Brozovu revolucionarnu matematiku:

da li samo 210 „Lisičjih potoka“;
da li i 180.000 dečaka postreljanih na Sremskom frontu;
da li i 30.000 dečaka ubačenih u jame oko Foče od 13. do 18. maja 1945. i 25.000 dece od 7-15 godina bačenih u iste jame početkom avgusta iste godine; i sve to „u izvedbi“ neke Brozove SS divizije (uz podršku Desete hercegovačke), pri čemu nikad nisam shvatio je li to bila 13. ili 16. SS Handžar divizija, niti kojom je od njih komandovao Muhamed Hadžiefendić, a u kojoj je ratovao rahmetli Alija Izetbegović, ali je izvesno da je od njih mnogo slavnija ostala ona pukovnija Marka Mesića koja je s Nemcima ratovala za Staljingrad, a posle toga ono što je od nje tamo ostalo uz dolinu Zapadne Morave Srbe oslobađala i od najumnijih glava i od najboljih domaćina;
da li „neznano-koliko-desetina-hiljada“ zarobljenika koje su engleski zlikovci vratili iz Austrije, a Broz njihovim telesima, kad je rat već uveliko bio završen, napunio jame oko Kočevskoga roga i zaravnio tenkovske tranšeje oko Dravograda: Broz je pobio mnogo desetina hiljada ratnih zarobljenika i, bez suda i presude, mnogo stotina hiljada Srba – i to samo zato što je došao s jedinim ciljem da ih što temeljitije – zatre.
Pripremajući se za doček ruskih trupa i za okupaciju Srbije i družeći se s Čerčilovim izaslanikom (bio je to, „slučajno“, njegov sin Randolf), Broz je uvek imao lepu priliku da s aerodroma u Bos. Petrovcu „skokne“ na šestosatnu audijenciju kod Pape, ili na slikanje sa savezničkim komandantima (ili susrete s Čerčilom) po Sredozemlju (i da li samo tamo?) i da vrlo pedantno planira što temeljitije satiranje Srba i razaranje njihovih etničkih prostora. Njemu je, naime, bilo jasno da s vojskom u kojoj je bio tek koji sitan procenat Hrvata ili njihovog „muslimanskog cvijeća“ nije mogao „krenuti na Srbiju“ i zato je već početkom jula 1943. pod svoju zastavu pozvao ustaše garantujući im i bezbednost i činove koje su stekli kao koljači Srba, a otvorio im i mogućnost da i u komunističkoj vojsci stignu do najviših komandnih položaja (ako ne da je u jednom trenutku i u celini preuzmu). Prema nekim istraživanjima, Broz je već do početka aprila 1944. upisao u komuniste 80.000 ustaša (drugi će reći da je takvih bilo i makar dvostruko više), ne zna se je li iz njegovih spiskova ispala ijedna „handžar-divizija“ (istoričari će nam reći koliko ih je bilo i kud su sve vodili njihovi revolucionarni putevi), ali mu je to bilo sasvim dovoljno da Jasenovac preseli u Jajince, a Jadovno i Garavice da raspoređuje po Lisičjim potocima i podavalskim rovovima.


Držeći se naredbe da se neće tući s Nemcima, partizani su uvek vodili računa da se ne nađu ni u njihovoj blizini – da koljačima srpske nejači ne bi „[po]kvarili posao“. Tako je, recimo, u avgustu 1942. godine Broz naredio komandantu Četvrte proleterske brigade Peku Dapčeviću da nadgleda ustaške pokolje u kupreškim selima, a ostala je „misteriozna“ i naredba Vl. Martinovića-Bajice i M. Đilasa za napad na Vasojeviće s početka februara 1942. (Ozbiljne su naznake, naime, da je ta naredba Đilasu „podmetnuta“, ovde je pominjem zato što se njome potvrđuje ona „početna“ od 27. dec. 1941, a da je ona „važila“ i do kraja rata, potvrdio je zločin u Velici, za koji je ostalo svedočanstvo boraca neke krajiške brigade da se njihova jedinica otud povukla dan pre nego što je, 28. jula 1944. godine, Brozova 21. SS divizija „Skenderbeg“ spalila taj kraj i poklala mnogo stotina srpske nejači.)

*

Doturićemo uz ovu priču i kratku poruku pakračko-slavonskom popu-padobrancu Jovanu Ćulibrku i njegovom đakonu Dejanu da su njihovi štićenici Broz, Pavelić i Bakarić priznali da su do 26. avg. 1941. godine, samo na prostoru Redarstvenog ravnateljstva Gospić, „rashodovali“ makar trostruko više Srba nego što pop i đakon pripovedaju da se Tuđmanu „omaklo da prizna“ da je tamo pobijeno za sve vreme rata na prostoru cele njihove NDH. I da im to „jamči, ѕ. r. Marko Frković“, službeni jamar gospićki, koji se pojavljuje kao prethodnica nešto kasnijem ustaškom priznanju da su oni, samo do avgusta 1942. pobili 620.000 Srba, Jevreja i Cigana – o čemu sam gdegde nailazio na različita svedočanstva.


Davno sam zapisao da današnja ustaška država tvrdi da „antifašizam nije njen temelj“ i da je „komunizam = fašizam“, te da im se obe te pojedinosti moraju uvažiti. U vezi s „jednačinom“ koja je, pre desetak godina, na transparentima nošena po Zagrebu treba reći da je ona bajata već više od 40 godina budući da je to isto rekao i onaj francuski ministar policije i time izazvao konsternaciju u svakom kutku komunističkog raja na planeti, pa i u onom zagrebačkom, a teorijski stav da nema „boljih fašista od komunista“ potpisnik ovih redova čuo je od svoje babe petnaestak godina pre nego što je to shvatio onaj francuski policajac. Po sopstvenoj definiciji, dakle, Hrvatska jeste utemeljena na fašizmu (i to na njegovim dvostrukim verzijama – ustaškoj i komunističkoj), a aktuelno fašističko ludilo buknulo je posle „otkrića četničke pesmice“ koju su vladici Porfiriju pevali domaćini prilikom nekog njegovog ranijeg boravka u Americi. Vladika se zbog toga posle izvinjavao, ali to nije učinio dovoljno ubedljivo i nije otvoreno priznao da su njegovi američki domaćini bili muzički diletanti u poređenju s Tompsonovom estradnom veličinom. To je Hrvatima poslužilo samo kao izgovor za galamu jer ni posle toliko decenija oni ne mogu preboleti činjenicu da tamo kuda se kretala Đujićeva Dinarska divizija oni nisu mogli klati, a počesto im se događalo da su im i italijanske okupacione trupe onemogućavale ili prekraćivale neka koljačka zadovoljstva, kao ono, recimo, na Đurđevdan 1941. u Veljunu (kad su sudiji Lasiću presekli ustašku pravdu) ili u više navrata po Hercegovini.

Bez obzira na sve o čemu govorimo, međutim, mora se priznati da je ustaško-komunistička koalicija vrlo uspešno funkcionisala za sve vreme rata i posle njega – sve do našega vremena i neka o tome budu pomenute tek neke pojedinosti u kojima su odlučujuću reč imali Pavelićev komunista A. Hebrang i Brozov ustaša Vl. Bakarić.

Ta je „četvorka“ uredila da se „zapadni Srbi“ temeljito polome, najpre pokoljima, a onaj ostatak smiren je demokratski – ili pokatoličen ili prognat.


„Najugledniji ljudi s Korduna optuženi su za veleizdaju, da su neustanovljenih dana 1942. i 1943. godine i tokom 1944. na Kordunu, uglavnom u Vojniću i njegovoj okolini, u više navrata zlonamerno raspirivali neraspoloženje i nezadovoljstvo prema stanju stvorenom narodnooslobodilačkom borbom, neistinito prikazivali tekovine NOB, a naročito isticali da Partija traži previše žrtava od naroda. Zatim da su govorili da je narodnooslobodilački pokret, navodno »protusrpski i velikohrvatski«, da se prema Srbima postupa bezobzirno, dok se prema Hrvatima postupa obazrivije, da su Srbi na oslobođenom području Hrvatske zapostavljeni, proganjani i potlačeni. Komunističko-ustaški revolucionari postreljali su najistaknutije predstavnike srpske kordunaške pameti (Veljko Korać, Ilija Žegarac, Ljubo Vujičić, Milan Momčilović i Marko Mrkić osuđeni su na streljanje, a Dragić Bunčić, Dušan Balčin, Milica Vujičić, Milić Napijalo, Milan Napijalo, Jovo Balčin i Ljubo Martinović na višegodišnji prinudni rad i gubitak građanskih i političkih prava“, pri čemu je ovaj poslednji kasnije ipak „malo streljan“); Glavni dželati u ovom procesu bili su Andrija Hebrang i Vladimir Bakarić, a pomoćnici im bili „domaći Srbi“, tj. oni koji su odmah posle rata poslali u Vojnić sudiju Lasića, onoga istog koji je na Đurđevdan 1941. u Veljunu vodio „ustaški sud“ i osudio na klanje više od 500 Srba (dok mu je pedesetak „otela“ italijanska motorizovana kolona i oni završili u nekom logoru).

Tome svemu treba dodati i „krajiški ustanak 1950“ izazvan nepodnošljivim terorom vlasti koja je „narezivala“ mnogo veće dažbine onim selima koja su u toku rata mnogo puta bila spaljivana nego onima koja su ta spaljivanja potpirivala. Bakarić je to objašnjavao potrebom „da podignemo ona mesta gde je ustaški pokret bio snažan, da taj narod ne oseti da se mi svetimo, da ne izazovemo njihov bes. Srbi su ionako na našoj strani“. Taj se „ustanak“ među Srbima nikad nije pominjao, a kad je (posle četiri decenije) Vera Kržišnik, Slovenka, „naturalizovana Banjalučanka“, mnogo poznatija kao šahistkinja, o njemu napisala opsežnu knjigu (Cazinska buna 1950, Sarajevo, 1991), morala je bežati u Sloveniju, a knjiga ostala vrlo temeljito – prećutana. Neki su „revolucionari“ znali da je „bunu“ pripremila UDB-a, s ciljem da u cazinsko-kordunskom pojasu temeljitije proredi Srbe, a da muslimane odbije što dalje od „hrvatske granice“. O tome pojedinosti valja sačekati od istraživanja Mirka Radakovića, a o „strateškim osnovama projekta“ mnogo će se pouzdaniji oslonci naći u nalozima zagrebačkog Katoličkog kongresa 1900. godine da do kraja HH veka u Hrvatskoj ne može biti drugih naroda osim Hrvata niti druge vere osim katoličke. I sve o čemu su tamo odlučivali i Broz i Pavelić bilo je usmereno na oživotvorenje toga naloga, tj. da se tamo zatru Srbi, a muslimani bili „dobrodošli“ jedino u koljačkim poslovima, ali i to tek u „prekograničnim zonama“. Nezavisna Ustaška Država danas hapsi poslednje srpske babe po Kordunu, Baniji, Baranji i drugde, a dok je tamo još „bilo života“ – od svih investicija na tim prostranim srpskim prostorima, pominjano je jedino da će tamo, u Pounju, oko Dvora, biti izgrađena deponija nuklearnog otpada – za elektranu Krško.


„Poslednji ozbiljan pokušaj da se zaustavi pogubna politika prema Srbima u Hrvatskoj zabeležen je 1950. godine. Shvativši suštinu komunističke ideje u novoj Jugoslaviji, odnosno Hrvatskoj, trojica ministara u Vladi u Zagrebu, Srbi Rade Žigić, Duško Brkić i Stanko Opačić-Ćanica otvoreno postavljaju pitanje zbog čega se u obnovi zapostavljaju krajevi sa većinskim srpskim življem, a u kojima je bio najjači partizanski pokret. Hrvatska strana, na čijem je čelu opet Vladimir Bakarić, odbija bilo kakav razgovor, trojicu ministara Srba proglašava informbirovcima, velikosrbima, razbijačima bratstva i jedinstva. I oni stižu na Goli otok. U obračunu s njima, kao i s onom kordunaškom grupom, „nažalost, prednjačili su Srbi, komunisti iz Hrvatske (potpomognuti najuticajnijim rukovodiocima iz Beograda“); među takvima posebno se proslavio „Bakarićev Srbin“ Milutin Košarić time što je, iz (!) preventivnih razloga“, spalio crkvu u Gornjem Budačkom: da u njoj ustaše ne bi spaljivali Srbe – kako su to činili u drugim crkvama. Ta je crkva, inače, predstavljala kulturno-istorijski spomenik, u njoj je 1759. godine osnovana prva srpska narodna škola, a imala je i vrlo bogat ikonostas.
*

Zaključićemo ovo kazivanje pomenom još jednog "Istorijskog dodatka" Novosti: „Vojni obaveštajci još sredinom sedamdesetih godina prošlog veka došli su do informacija iz kojih se jasno videlo da je Zapad Jugoslaviju osudio na smrt. Ta saznanja jugoslovenski političari i vojni vrh jednostavno su ignorisali“ (8. april 2024).

I jasno je zašto se to dogodilo: oni obaveštajci mislili su da se nalaze u službi ozbiljne države i nisu mogli pretpostaviti da su to Broz, Kardelj, Bakarić i drugi njeni „nadzornici“ znali mnogo bolje od svih njih jer su državu tako ustrojili da se što brže i što temeljitije raspadne. I to se, između ostaloga, „iščitava“ i iz činjenice da je Broz Srbima izaslan s jedinim ciljem da ubija i da – ne broji.

To je najavio i Živojin Pavlović („taj će skidati glave“), njegovu knjigu Bilans sovjetskog termidora (1940) Đilas označio kao nezamisliv zločin („da je imao sedam glava – bez svake bi ostao“), a „dok je bio  u komunističkom zatvoru saslušavali su ga Krcun, Vladimir Dedijer i Pera Stambolić najčešće, povremeno Čolaković i Ranković, a njihovu revolucionarnu pravdu na Krčagovu „overio“ Vidan Mićić upisujući se u red najuglednijih komunističkih dželata (lično se pohvalio da je pobio 2.000 „osuđenika“), s njim se poravnao i Ratko Dražević, ali ga i nadmašio time što je, kao mnogo zaslužniji revolucionar, povalio i 2.000 žena). U toj gardi zaslužnika, međutim, neprikosnoven je ostao Krcun: njemu je priznato da je smakao 60-ak hiljada Srba, od kojih svojom rukom – 22.000.

I svi takvi Srbe doveli – dovde.

AUTOR: profesor dr Dragoljub Petrović