Ambasador Hil i "AMERIČKA DEMOKRATIJA"

Decenijama već diplomate SAD u Beogradu gaje blagonaklon odnos prema ovdašnjim vlastima. Reklo bi se da je takvo ponašanje postalo tradicija. Čak i oni američki ambasadori sa najvećim političkim ugledom, poput Džordž F. Kenana ranih šezdesetih ili Lorensa Iglbergera poznih sedamdesetih, održavali su srdačne veze sa nedemokratskim režimom iz Brozovog vremena, navodi Milan St. Protić, istoričar i ne

Primera radi, ambasador Montgomeri se, posle petooktobarskih promena, javno hvalio kako je, kao mlad ataše u Jugoslaviji, bio zadužen za Slobodana Miloševića i kako ga je ocenio najvišim ocenama. Izvesni Ričards Majls, otpravnik poslova krajem devedesetih, neskriveno je podržavao SPS i njenog tadašnjeg predsednika uzimajući aktivnog učešća u izbornim kampanjama na njihovoj strani. Infamni Ričard Holbruk, stajući uz Miloševića tvrdio je za medije da je „glupo od opozicije što se odlučila za bojkot izbora“, ignorišući flagrantno neravnopravne izborne uslove. Osim po retkom izuzetku (ambasador Voren Cimerman u periodu raspada Juoslavije), američke diplomate u Beogradu bili su rado viđeni sagovornici u krugu bilo koje od vlasti koja je zauzela kormilo ove države i njenih prethodnica.

Nikako se ne sme smetnuti s uma ni to da je u očima Amerikanaca posle Dejtonskog sporazuma Milošević postao „glavni faktor mira i stabilnosti u regionu“. Pamtimo kako se ta njihova idila završila. Bombama po našim glavama.

NEMA AMERIČKE AGRESIJE, GENOCID JE IZVRŠIO - MILOŠ BIKOVIĆ!

Interesantno je, i indikativno, da su dosovci po dolasku na vlast, imali grdnih muka i nesporazuma sa tadašnjim vašingtonskim predstavnikom, ranije pomenutim, Bilom Montgomerijem. Tada su, definitivno, američki pritisci na krhku demokratsku vladu bili najžešći: momentalno i bezuslovno izručivanje optuženih Haškom tribunalu i hitni ustupci Albancima na Kosovu i njihovim težnjama ka secesiji i državnoj nezavisnosti. Bilo je uistinu neizdrživo. Verujte mi, znam iz prve ruke.

Elem, aktuelni ambasador SAD u Srbiji, iako ni izbliza nije Kenanov ili Iglbergerov kalibar, lepo se uklapa u ovu (ne)slavnu američku politiku prema nama. Njemu, očito, ništa ne smeta opresivan karakter trenutnog režima i kult ličnosti njegovog predvodnika. Ne smetaju mu ni zloupotrebe izbornog postupka, ni progoni nevinih ljudi, ne smeta mu ni totalna kontrola medija, ni prostakluk koji se širi sa televizija i iz novina naklonjenih vlastima. I sam se na tim programima pojavljuje. I vino pije sa notornim tajkunima uz skute autokratskom predsedniku Srbije. Sve to, i još ponešto, mu spada u rok službe. U okvir posla. U njegovu diplomatsku misiju u ovoj napaćenoj zemlji.

No, rekoh, tako je oduvek bilo.

Naša je iluzija verovanje u zainteresovanost Amerike za istinsku demokratiju u Srbiji. Oni, kako vidimo, kubure sa demokratijom i kod svoje kuće. Ovde se, od pamtiveka, rukovode geostrategijskim motivima. Ako je dotična vlast u tom pogledu pogodbena, na pravom smo putu. Od ove vrhuške oni očekuju saradljivost prema međunarodnom statusu Kosova. To je njihov prioritet. Isto se svojevremeno događalo i sa Miloševićem. I sad i onda računali su, i oslanjali se, na autokrate u ostvarenju svojih ciljeva. Napravili su kardinalnu grešku tad, napraviće je i sad. Stara je istina ova. Onaj ko na svojim pogreškama ne nauči lekciju, ponoviće pogrešku. Slepi kod očiju, glasi jedna srpska poslovica.

Ekumenizam je kriv za sve

Ambasadora Hila, ključnog pregovarača na konferenciji u Rambujeu, upoznao sam u Beogradu nekoliko dana pošto je ta konferencija okončana. Ima tome taman četvrt veka.

Evo kako se to zbilo tog prohladnog dana, februara meseca one zlokobne 1999.

Za devet izjutra bio je zakazan sastanak u zgradi američke ambasade u Ulici Kneza Miloša. Dotad sam tu zgradu posećivao isključivo u donjim prostorijama konzularnog odeljenja tražeći ulaznu vizu za SAD. Na gornjim spratovima nikad nisam bio, iako je, da podsetim, ta kuća nekad bila u vlasništvu moje porodice. Oteta simulovanim kupoprodajnim ugovorom, ucenom i pretnjom od strane vlade FNRJ, preprodata je Amerikacima. Oni sa takvim načinom sticanja imovine nisu imali nikakav problem. Naprotiv.

Pred ulazom smo se našli Zoran Đinđić, još jedan lider tadašnje opozicije i moja malenkost. Uvedeni smo i sprovedeni do ambasadorove kancelarije. Unutra su nas čekali, otpravnik poslova Majls i Kristofer Hil. Usledilo je formalno upoznavanje. Zatim sedosmo oko okruglog stola za kafu.

Uvodnu reč dao je Ričard Majls prepunu praznih diplomatskih fraza propraćenih deplasiranim komplimentima nama trojici. Dotad je o srpskoj opoziciji govorio najgore. Nije trebalo mnogo pameti kako bi se shvatilo da im, ovom prilikom, od nas nešto treba. Samo je to moglo biti razlog ovolike učtivosti i nagle pažnje koju su nam Amerikanci ukazali. Ubrzo smo čuli koji je razlog bio posredi. Kristofer Hil nam je objasnio o čemu se radi:

MRAK SRBIJOM I DALJE VLADA

„Mi smo sa predsednikom Miloševićem u Rambujeu postigli dogovor oko sporazuma o budućem statusu Kosova. Od njega smo dobili čvrste garancije da će sporazum biti potpisan za desetak dana u Parizu. Tako je bilo i sa Dejtonskim sporazumom. Zaključen je u Rajt Pitersonu, potpisan je u Parizu. Ne moram da vam podvlačim koliko je to značajan korak za rešenje ovog pitanja i za mir u celom regionu. Time će se, ubeđeni smo, postići neophodan stepen bezbednosti i stabilnosti na traumatičnom području zapadnog Balkana. Vi situaciju i važnost ovoga o čemu razgovaramo razumete jednako dobro kao i mi, ako ne i bolje.

Dakle, ono što je u ovom trenutku najbitnije jeste da svi podržimo i pomognemo postizanje dogovora, to jest prihvatanje sporazuma utanačenog u Rambujeu.

Naša sugestija vama je jednostavna i, rekao bih, obostrano korisna. Od vas očekujemo da javno i nedvosmisleno izrazite svoju podršku ovom sporazumu kako bi bilo nesporno da svi stojimo na istoj strani i kako bi srpska javnost bila načisto s tim o pozitivnosti postignutog. Nepotrebno je isticati činjenicu da značaj ovog sporazuma prevazilazi političke razlike i da će biti blagotvorno ukoliko svi budemo jednoglasni u tome.

Zanima me kako vi gledate na to. Možemo li očekivati vašu punu saradnju po ovom pitanju?“

Nastade tajac. I Đinđić, i onaj lider opozicije i moja malenkost ostasmo šokirani. I zaprepašćeni. Amerikanci od nas traže podršku Miloševiću. Uprkos svemu. Hipokrizija na delu. Neprijatan momenat. Veoma neprijatan.

TEKSAS PROTIV AMERIKE: Zašto je SAD upala u krizu?

Nemajući kud, onaj neimenovani lider opozicije, primetno bled, nemušto pristade. Potom na red dođe pokojni Zoran. Vrdao je, izbegavao izjašnjenje, govorio o političkoj atmosferi u zemlji. Vadio se na fakat da mi nismo ni videli, ni pročitali originalan tekst tog sporazuma i da je nezahvalno dati svoj glas u prilog nepoznatom dokumentu.

Na to nam Hil ukratko prepriča glave tačke onog što je navodno bilo dogovoreno. Zoran klimnu glavom.

Sad je trebalo da i ja nešto kažem. Moja je prednost ležala u tome što nisam imao političku stranku, već sam nastupao potpuno samostalno. Povrh toga, loše reagujem na „sugestije“ jačeg od sebe. Nepopravljiv inadžija, šta ću. Rob svoje naravi.

„Gospodine Hil, biću direktan. Što se mene tiče nisam spreman na podršku Miloševiću ni u jednom jedinom slučaju i ni pod kojim uslovima. Po mom sudu, on je najveća štetočina po interese mog naroda i moje države. Stoga je takva mogućnost apsolutno isključena. U krajnjoj liniji, ni moj stav nema neku naročitu težinu. Ja predstavljam samog sebe i nikog drugog. Otud je i moja odgovornost, u odnosu na moje kolege, mnogo manja.“

Napravih pauzu.

NE GAZI SE ČAST ZA VLAST

„Imam ja jedno pitanje za vas, gospodine Hil. Jeste li vi sasvim sigurni da će Milošević potpisati taj vaš sporazum? Oprostite na otvorenosti ali, s obzirom na njegovo dosadašnje držanje, odakle vam tolika samouverenost i poverenje u njegovo usmeno obećanje?“

„Ma ne brinite vi o tome. Dogovor sa predsednikom Miloševićem je potignut. It`s a done deal. Budite pouzdani. Sve je OK. Predsednik Milošević je demonstrirao kooperativnost u Dejtonu i zahvaljujući tome nađen je kompromis za Bosnu i Hercegovinu. Tako će biti i povodom Kosova.“

Miošević je ipak odbio. Besomučno bombardovanje NATO počelo je 24. marta 1999.

Da li će se pogrešna procena Amerikanaca ponoviti i opet nama obiti o glavu?

Something to think about (Nešto o čemu valja razmisliti).

AUTOR: Milan St. Protić

SKINI APLIKACIJU