ROTCHILDI: 'Pru­ska' 'može mnogo da podnosi, čak i rat, ali dva Rotschilda teško!' (4 deo)

Miris novca, ma kako i ma koliko to zvuči čudno, ipak ne poznaje granice.

Pišući tekst za feljton Glasa javnosti, 59-ti nastavak: Operacija "Walkira": Atentat uspeo, Hitler preživeo, listajući stare arhive i tekstove, studije i analize "naleteo sam" i na priču ko je finasirao Adolfa Hitlera, među brojnim "ulagačima", ne naravno i bez debelo naplaćivanih tantijema, isticali su se - engleski bankari, ali kao i Amerikanci...Ali, to je za neku drugu priču, koja će biti obelodanjena na stranicama portala Glas javnosti uskoro...Dobro, ali da nastavimo mini seriju o Rothschildovima...

 *****

Demokratizacija sistema zajmova prodire i na privatno tržište kapitala. U novembru 1852 osnivaju braća Emil i Isaac Pereire, sa car­skim odobrenjem, Credit Mcbilier, prvu modernu osnivačku banku. Credit Mobilier počinje s kapitalom od 60 miliona franaka, izdajući 120 hiljada akcija po 500 franaka. Svaki mali štediša može dakle da sudeluje i da postane akcionar. Novac koji stvarno ulazi u roku od dve godine upotrebljava se u prvome redu za osnivanje industrijskih i železničkih društava.

Osnivački posao prosperira tako da se ban­kovno društvo nekoliko godina kasnije već bavi mišlju da se prijemu jednog zajma od 60 miliona. Ono plaća 35% dividende, i zadržava još rezervu, jer se kao dobitak za jednu godinu iskazuje 24 i po miliona.

Kad te tvoj pas ujede...

 Time je Rotschild dobio protivnika s kojim baš nije bilo lako izaći na kraj. Od tri velika francuska zajma koja su raspisana sredi­nom pedesetih godina upisuje Credit Mobilier četiri puta više od banke Rotschild. A najgore kod cele stvari za Rotschilda je činjenica da je glavni osnivač ove opasne bankovne institucije, Emil Pereire, ispekao zanat u Rotschildovoj školi.

Rotschild ga je „otkrio" i upotrebio kod izgrad­nje versaljske železnice, a sada se ovaj Pereire usuđuje da Rotschildu konkuriše! Ne samo preko Credit Mobiliera se on se isprečuje Rotschildu na putu, nego se povezao i sa londonskim i s amsterdamskim, pa čak i petrogradskim bankarima, da bi u inostranstvu sproveo velike transakcije kapitala. Isključujući Rothschilda uspela je ova grupa da dobije koncesiju za izgradnju železnica u Rusiji. I pri osni­vanju austrijskog Kreditanstalta isprečio se Pereire pred Rothschildom. Austrijski ministar finansija, koji bi rado primio pare od obe grupe, potrudio se da dođe do izmirenja protivnika. Pereire izjavi da je pripravan na to, u slučaju da Rothschild u Parizu napusti ne­prijateljski stav prema Credit Mobilieru, ali na tome uslovu razbija se predlog. U Beču ostali su doduše Rothschidovi na rudi, ali u Pa­rizu odnela je Pereireova grupa pri osnivanju železnica pedesetih i početkom šezdesetih godina najmasnije zalogaje ispred nosa Roth­schildovih.

Korupcija štampe? Što da ne, ako je korisno

 Pri tome James Rothschild sigurno nije čovek koji ima običaj da ustukne pred ljutom borbom ako se radi o većem poslu. Kojim se metodima služio, to je dokazao već četrdesetih godina pri osniva­nju francuske severne železnice. Pošto država želi sama da gradi železnicu, James Rothschild se laća sredstva koje je za vreme građanskog kraljevstva u Francuskoj bilo na dnevnom redu: korupcije.

Obe komore, senat i parlamenat, dobijaju od Rothschildovog železničkog društva, koje treba da sprovede gradnju pomoću 400 hiljada akcija po 500 fr., 15 hiljada akcija, u vrednosti od 7 i po miliona franaka, i odmah Rothschildov predlog biva odobren od par­lamenta. Ali sem parlamenta postoji već i druga javna sila, kojoj se moraju zapušiti usta: štampa. I ona dobija svoj deo, određeno pre­ma uplivu, sve redakcije pariških listova dobijaju od Rothschilda svoj milodar: 50, 100, 150 akcija za urednika. I ovaj manevar uspe.

Je­dan jedini list čijem glavnom uredniku je Rotschild poslao 100 ak­cija, „National", vraća mito i iznosi na videlo celu aferu. Ali borba je uzaludna. Rothschild pobeđuje.

U Drugom carstvu, pod Napoleonom III, ne mogu se više tako lako primenjivati oni najgrublji korupcioni metodi koji su bili svaki­dašnji pod Louis Philipom. lako se o stvarnoj demokratiji ni iz da­leka još ne može govoriti, ipak se novac morao izvlačiti iz masa kapitalista popularnim frazama ako je čovek hteo da dođe do cilja. A ovaj obzir na široku publiku nije bio svojstven baronu Rothschildu koji je već stareo. On još uvek ima finansijskih uspeha; tako može još pri gradnji belgijskih železnica da zgrne nekoliko miliona, pa čak i milionsku štetu koju je 1856 pretrpeo usled pronevere glavnog blagajnika društva severnih železnica, on uveliko naknađuje dobit­kom na kursevima koji mu pritiče kod ovog i kod drugih železničkih društava.

Ipak je i u Francuskoj završen sjajni period Rothschildove kuće. James Rothschild doživljuje još jednu satisfakciju: slom Pereireov i Credit Mobilierov 1867. Godinu dana posle toga umire već vrlo star, i ostavlja svome sinu Alfonsu svoju banku i svoje džinovsko imanje.

Pravac Beč!

Upoređeni sa londonskim i pariškim Rothschiidom ostala tri brata iz druge generacije u pogledu značaja i osobenosti zaostaju daleko iza ovih. I oni su u zemljama u kojima su radili stvorili bo­gatstvo, uticaj i moć. Ako se radi o novcu, imaju uvek dovoljno ener­gije i bezobzirnosti. Oni imaju revnost i radnu sposobnost svih Roth­schilda. Ali u karakteru sličniji su starom Meyer Amschelu: oni su u suštini dobroćudni i pripravni da pomognu. Kruta oholost londonskog i brutalna vlastohlepnost pariškog Rothschilda daleka im je.

Pošto je frankfurtska kuća bila namenjena najstarijem od bra­će, a dva najvažnija inostrana mesta, London i Pariz, bila zauzeta od Nathana i Jamesa, nije Salomonu, drugome po godinama, i Karlu, četvrtom od braće, lako da se osamostale. Istina, nisu u ne­dostatku početnoga kapitala, s kojim se vrlo lepo može početi neki velik posao, ali Rothschildovi sinovi bi, pošto su im napoleonski ra­tovi doneli vrlo velike zarade i ime internacionalnih finansijera, hteli još na više. A sem toga njihovo stremljenje nije upravljeno na to da operišu na svoju ruku, već da finansijski rade saglasno sa braćom.

Tako Salomon i Karl Rothschild na svojim poslovnim putovanji­ma godinama sondiraju teren koji bi bio najpogodniji za proširenje Rothschildovske finansijske dinastije. Salomon vidi veliku budućnost Berlina, pa bi hteo da se ukotvi, ali frankfurtski brat protestuje. „Pru­ska", kaže on, „može mnogo da podnosi, čak i sudbonosne ratove, ali teško da bi mogla da izdrži dva Rotschilda".

Pošto bi filijala u Berlinu pretstavljala za frankfurtsku kuću kon­kurenciju, Salomon Rothschild se odluči 1818 da se smesti u Beču. Iz­gledi su i tamo povoljni: velike bečke banke, koje dominiraju tere­nom od početka 18 veka, Arnstein &. Eskeles, Fries, Geymiiller & Steiner, nalaze se u opadanju, a dobrog naraštaja nedostaje. A pri tome je Austriji, kao i svima državama posle rata, potreban no­vac i opet novac.

Salomon Rothschild, kome je bilo četrdeset i pet godina kod se doselio u Beč, a ranije je već stekao veliko iskustvo u kreditnim po­slovima u Londonu, Berlinu i Frankfurtu, stiže bečkoj vladi kao na­ručen. lako mu je austrijski car već podelio nasledno plemstvo uči­nivši ga ubrzo zatim baronom, Salomon kao Jevrejin ne uživa opšta građanska prava, te bi morao po pravilu da se naseli izvan grada, u slučaju da mu nije zgodnije da ostane frankfurtski građanin i da stalno stanuje u hotelu. Ali to ga ne sprečava da se uskoro kod šefa vlade kneza Metternicha oseća kao kod svoje kuće.

Sa sigurnim instinktom Metternich u Rothschildovima oseća svoje saveznike. Njihov konzervativizam i prirodan način kojim svugde traže vezu sa „dr­žavotvornim" elementima, sa plemstvom, dvorom i „legitimnim" vla­dama, njihovo držanje prema aliircima u borbi protiv buntovničke moći Napoleonove: sve to pobuđuje u njemu poverenje prema Roth­schildovima. Ti ne prave revolucije i ne podupiru „demagoške smi­calice", njih čovek mirne duše može upotrebljavati za dvorske i dr­žavne bankare.

Tako se Solomonu Rothschildu već 1820 poveri zajedno sa drugim jednim finansijerom emitovanje velikog zajma od 48 miliona guldena; ukratko potom drugo od 37,5 miiiona guldena. Da bi se tr­žištu kapitala dao veći potstrek, Salomon Rothschild povezuje zajam sa premijskom lutrijom, zavodeći time tip austrijskih lutrijskih zajmo­va. 1823 nabavlja vladi sumu od 25 miliona iz Engleske. Onda nastupa pauza. 1829 preuzima zajedno sa tri druga bečka bankara, sa kojima sačinjava čvrst konzorcijum za zajmove, emitovanje zajma od 25 miliona, i tako iz godine u godinu.

Uskoro je nabavio Metternichovoj vladi preko 200 miliona guldena. Samo provizije koje pri tome otpadaju na njega predstavljaju teške milione. Ali mnogo su veći dobici na kursevima ako se naime zajam od države prima po niskom kursu pa daje poste­peno dalje, pošto se na berzi kurs čest išao u vis.

Pare za plemiće

Drugo vrlo lukrativno polje rada značili su za bečkog Rothschida poslovi sa austrougarskim visokim plemstvom. Naročito su mađarski magnati usled svoga luksuznog života vrlo često u novča­nim neprilikama, iako su njihovi posedi ogromno veliki. I ovde se Rothschild pokazuje, naravno samo uz odgovarajuću kamatnu sto­pu, kao spasilac u nuždi, iako su mu državni zajmovi miliji od kre­dita privatnim licima. Tako su kod njega knjiženi kao dužnici knez Schvarzenberg sa 5 miliona, knez Galanta-Eszterhazy sa 6,4 miliona, i čitav niz drugih kneževa, grofova i barona sa stotinama hiljada i milionima guldena. Salomon Rothschild i njegov frankfurtski brat dali su poznatim nemačkim i austrougarskim plemićkim porodicama do sredine pedesetih godina ukupno zajam od 25 miliona guldena. I zajmovima visokog plemstva trguje se na berzi, i oni donose Roth­schildu često velike dobitke.

Veći rizik, ali i daleko veće šanse za dobit, pruža u Beču no­vostvoreno poslovanje sa železničkim hartijama. Salomon Rothschild koji u Austriji uživa glas slavnog osnivača najstarijeg železničkog društva Kaiser-Ferdinand-Nordbahn, ostvario je i na tome polju mak­simum. 1836 predaje mu vlada izgradnju železnice Beč—Bohnia. Još pre nego što je počeo sa izgradnjom, Rothschild je već bio uspeo da proda akcija za 12 miliona, sa ažijom od 15% preko oficijelnog emisionog kursa.

Da su te akcije nekoliko godina kasnije pale sa 115 na 62, to njega više ne pogađa. Vladi je palo u deo da upola pro­palo železničko društvo ispomogne sa 5 miliona guldena, da bi naj­zad okončala izgradnju u vlastitoj režiji.

Salomon Rothschild imao je u većoj meri nego njegova braća njuha za budući značaj industrije. On finansira metalne rudnike, in­dustrije visokih peći, zakupljuje od španske vlade rudnike žive, us­postavlja internacionalni sporazum o cenama žive i cinobera, osniva osiguranje protiv požara, ali ga svi ti svestrani poslovi interesuju sa­mo kao finansijera. lako se kao oprezan čovek čuva vratolomnih preduzeća, ipak su njegovi osnivački poslovi skroz špekulativnoga karaktera. On nema ambicioznost da priključi svojoj bankarskoj kući veliko industrijsko carstvo: on ostaje bankar, čije su polje rada nov­čano tržište i berza.

Instrumentom berze vlada i Salomon Rothschild, kao i njegova braća, savršenom virtuoznošću. Pri njegovim prisnim vezama sa kne­zom Metternichom njemu pada lakše da se snađe nego londonskom Rothschildu, koji često mora da pravi poslove protiv interesa drža­ve, i od pariškog Rothschilda, koji tek okolišnim putem saznaje o planovima viših i najviših mesta. Salomon Rothschild ima pristup bez prijave u sva ministarstva, a stalan kontakt sa Metternichom omogu­ćava mu publicist Friedrich Gentz, najprisniji savetnik Metternichov.

Istina je da ga prijateljstvo sa Gentzom nije stalo baš vrlo jeftino, kao što to Salomon Rothschlid 1832, posle Gentzove smrti, do­kazuje u jednom pismu svome bratu Jamesu.

„То je bio prijatelj", pisao je, „takvog više nikad neću imati. Koštao me je doduše grdnih para, čovek ne bi ni mislio kolike su te sume; jer trebalo je samo da napiše na cedulju šta želi, i odmah je to dobio; ali tek otkako više ne živi ja vidim koliko nam nedostaje, i tri puta toliko dao bih da mogu da ga oživim".

Živi i daje drugima da žive

Naročitog protektora imao je Salomon Rothschild i u Metternichovoj ženi, rođenoj grofici Zichy, koja mu je stvorila delimično vrlo skupe a delimično i vrlo unosne veze sa ma­đarskom aristokratijom.

Salomon Rothschild važi, nasuprot svome londonskom i pariš­kom bratu, — možda to čini bečki milje — svudge kao zgodan čo­vek, koji živi i daje drugima da žive. lako nipošto ne baca pare, iako se sa fijakeristima cenjka za nekoliko para, ipak uživa glas dobrotvora. Ako ugledni ljudi za sebe ili za druge trebaju para: kod Rothschilda ne nailaze na zatvorena vrata. Kakvo poštovanje uživa u Beču, vidi se iz činjenice da mu grad Beč 1843 godine podeljuje prava počasnoga građanina — jedno odlikovanje koje ima u sebi tu pikanteriju da, pošto je Jevrejin, nije mogao u Beču steći regularna građanska prava. I austrijski car mu odaje sve počasti, koje mo­narh može da da. Kiti ga ordenjem i titulama, poklanja mu prili­kom jedne naročite finansijske transakcije jedan dijamantni prsten koji je do toga časa sam nosio. A kada je stari Salomon Rothschild imao želju da kupi u Moravskoj dvorac, što je po starom staleškom pravu privilegija jedino starog feudalnog plemstva, i kada su sva sredstva zatajila — čak i 40 hiljada guldena za osnivanje jedne dr­žavne ludnice u Brnu—Kaiser Franz izdaje svome dvorskom ban­karu izvanredno ovlašćenje: Salomon Rothschild može da se insta­lira u šilersdorfskom dvorcu u Šleziji.

Bečka Rothschildova kuća se u burnoj 1848 godini pokazuje čak otpornija i od kuće Habzburg. Car mora da abdicira, ali njegov dvorski bankar Salomon Rothschild preživljuje neoštećen revoluciju, vodeći još i u prvim godinama vlade cara Franje Josifa I poslove, dok jula 1855 ne umre kao starac od sedamdeset i devet godina.

Finasijski diktator u Napulju

Kao poslednji od braće etablira se Karl Meyer Rothschild, po starosti četvrti. I on već ima iskustva i rutine u teškim poslovima zaj­mova sa Hessenom i Pruskom, kada 1822 godine, sa 34 godina, do­lazi u Italiji, da bi u Napulju stvorio najjužniju tačku bankarske kuće Rothschild. Za spretnog, kapitalom jakog finansijera postoji ta­mo dovoljno mogućnosti. U prvoj polovini devetnaestog veka Ita­lija je još više kočena u svome razvoju usled podele u sitne države nego Nemačka, a svakoj od ovih malih državica potreban je novac.

Karl Rothschild, po prirodi više mek nego nadmen čovek, ubrzo je našao oblik koji je, ako čovek hoće da ćari, najpogodniji za ophođenje sa italijanskim vlastodršcima. Nije ovde kao u veli­kim državama, u Francuskoj, Engleskoj, Austriji, gde i najmoćniji bankar mora da respektuje u državi najvišu vlast, i gde pri svem uplivu koji mu pruža novac ne prevazilazi nikad stepen dvorskog liferanta. U malim italijanskim rezidencijama nisu potrebni mnogi po­nizni nakloni i mnoga uvođenja. Ako se tamo naseli koji od Roth­schildovih, onda on pretstavlja moć.

Pri tome je Karl Rothschild, još pre nego što se za stalno na­stanio u Napulju, učinio je napuljskoj vladi veliku uslugu. Pomogao je da se sprovede finansijsko odvajanje Napulja i Sicilije, a kralju napuljskom nabavio je za sanaciju njegove teško zadužene države za­jam od četiri i po miliona dukata. Ali finansijski strašno rđavo vo­đenoj državi nije to pomoglo za dugo. Godinu dana kasnije vladala je u državnim kasama opet oseka, i Karl Rothschild morao je po­novo da stvori kredit, i to ovoga puta 16 miliona dukata.

Dve godine kasnije, 1824, morala je vlada napuljske kraljevine opet da se obrati Rothschildovoj banci. Pošto je Karl Rothschild vi­deo da je njegova pomoć potrebna po svaku cenu, on državi po­stavlja ne samo finansijske, nego i političke uslove. Spreman je da nabavi 20 miliona, ali samo ako se njegov prijatelj Cavaliere de Mediči, koji živi u izgnanstvu u Florenciji, pusti natrag u zemlju. Kra­ljevskoj vladi Napulja ne preostaje ništa drugo nego da prihvati ovu želju svoga moćnog finansijera, a kada ukratko potom država dospe ponovo u novčane neprilike, Rothschild povisuje svoje uslove: ni du­kat ne daje više ovoj aljkavoj vladi, ako ova ne pozove njegovog prijatelja za ministra finansija. I ovaj najteži uslov država mora da proguta. Zalogaj po zalogaj: Rothschild dobija „svog" ministra fi­nansija, i odmah nabavlja iz Engleske, odakle je dolazio i novac za ranije zajmove, kredit od dva i po miliona funti šterlinga. Pedeset miliona maraka za takvu malu državu vrlo je rizična suma. Aii pošto je u stvari otsad Rotschild ne samo poverilac već i ministar finansija kraljevine Napulj, ubrzo se državne finansije sređuju, i okončava se finansijski javašiuk.

I izvan Napulja ima još dosta toga što treba sanirati i finansirati. Tu je na primer kneževstvo Parma, koje je već 1827 godine mo­ralo da traži zajam od 12 miliona lira. Tu je velika kneževina Toscana, koja zalaže svoje gvozdene rudnike i livnice da bi kod Roth­schilda dobila zajam. Tu je kraljevina Sardinija, koja je do sredine stoleća doterala na 800 miliona franaka državnih dugova.

Istina je da je Rothschild na sardinskom tlu naišao na neoče­kivanu konkurenciju. Šest velikih pariških banaka složile su se da bi protiv neograničene finansijske moći Rothschildove kuće pokušale protivakciju. Kako se došlo baš na Sardiniju? Brat sardinskog mini­stra Cacca imao je u Parizu osrednju banku, koja ni iz daleka nije bila u stanju da sama sprovodi veći zajam. Zato se ušančio iza jed­nog velikog bankara, koji je sastavio konzorcijum, kome je na brat­sku intervenciju sardinskog ministra Cacce predat zajam. Tu je prvi put napuljski Rothschild izbačen iz sedla.

Sta se moglo protiv toga učiniti? Položiti kontraminu protiv no­vog sardinskog zajma, da bi se neposredno srozali kursevi? To bi bilo preskupo, a moglo bi pre svega da škodi dobrom glasu. Ali sardinijski zajam je kao premijska hartija konstruisan tačno po uzoru pa­riškog gradskog zajma. To pruža mogućnost da se malim obilaznim putem udobnije i neupadljivije dođe do cilja.

Pariški Rothschild insce­nira pad kursa pariškog premijskog zajma, i pobrine se za to da se taj događaj zapazi i izvan Francuske. Očekivani uspeh pokazuje se odmah: i kurs sardinskog zajma pada. Publika postaje nepoverljiva, i francuski bankovni konzorcijum nije u stanju, kao što je to zami­slio, da plasira zajam sa velikim dobitkom, nego je naseo sa svo­jim plenom.

Papin bankar

 Aktivnošću napuljske bankarske kuće dolazi jevrejska bankar­ska porodica Rothschild u čudnovati položaj da postane i finansiier Svete sioiice. Papska država, u ono doba još samostalno područje, finansijski ne stoji bolje od ostalih italijanskih država. Papski rizni­čar, kardinal Tosti, mora da se pobrine da iz inostranstva dobije no­vaca za pokriće deficita i smanjivanje nesnošljivih državnih tereta.

U prvi mah on misli da može mimo Rothschilda sa drugim finansijerima u Parizu da sprovede najpotrebniju finansijsku transakciju za papsku državu, da zameni stariji petprocentni zajam, emitovan od Roth­schilda, u triprocentni. Pariški bankarski konzorcijum, koji je upravo kod sardinskog zajma morao da oseti Rothschildovu ruku, izlazi kar­dinalu u susret do polovine puta. Pod pečatom najstrožije poverljivosti ugovoreni su novi uslovi zajma.

Ali Rothschildovi agenti nanjušili su stvar, te je tik pred zaklju­čenje pregovora između pariškog bankara i kurije Karl Rothschild ot­putovao u Rim, da bi kod papskog rizničara uložio svoj veto. Kar­dinal Tosti izgubio je iz vida činjenicu da je Rothschild pri zaključku petprocentnog zajma umetnuo klauzulu, po kojoj ne može da se preduzme zamena zajma bez prisutnosti Rothschildove banke. I opet su pariški bankari, koji su hteli da konkurišu Rothschildu, izvukli kraći kraj. Ali Karl Rothschild je dovoljno pametan da svoju pobedu ne pretvori u triumf koji vređa protivnika: izjavljuje se spremnim da sprovede zamenu zajma zajedno sa pariškim konzorcijumom.

Tako se period borbe napuljske Rothschildove kuće okonča sporazumom.

Otada Karl Rothschild važi i u Rimu kao čovek sa kojim se mo­že sarađivati, i bogatoj zbirci ordenja dobivenog od italijanskih kneževa pridružuje se uskoro papski orden Spasitelja.

Snažna finansijska i politička pozicija koju je Karl Rothschlid za nekoliko godina stekao u Italiji pojačala se još društvenim ugledom koji stiče preko svoje vrlo kultivirane i visoko naobrazovane žene, ćerke bogate trgovačke porodice Herz. Sam Karl Rothschild po vaspitanju iz mladosti ni po čemu se ne izdvaja od svoje ostale braće. Sa trideset godina još nije u stanju da napiše pismo bez gramatič­kih grešaka. Ali vremenom se uživljuje u ulogu grand seigneura. Napuljski salon Rothschildovih, u kojem se kreću nemački i italijanski umetnici, ne bije glasina naduvenog snobizma kao parišku palatu Jamesa Rothschilda, već uživa glas kuće pravog mecene. I na području humanitarnosti prevazilazi Karl Rothschild svog pariškog brata.

Uprkos kneževskom ugledu koji baron Karl von Rothschild uži­va u Napulju i u čitavoj Italiji, ne ostaje mu se dugo na jugu. Po­četkom pedesetih godina otputuje on u Frankfurt, verovatno iz raz­loga što misli da će mu sinovi u Nemačkoj naći veće mogućnosti razvitka nego u malo zabačenom Napulju.

(Glas javnosti)

SKINI APLIKACIJU