Mirotvorac krvavih ruku
Autor: Glas javnosti
Ako bude bilo razuma, do direktnog sukoba širih razmera između Rusije, Kine i Amerike verovatno neće doći. Iskrenog dogovora i ravnoteže moglo bi da bude da su Amerikanci razumniji i umereniji. Čarke, podmetanja i taktike proksi ratovanja sa ishodom promenljive sreće, gledaćemo i dalje jer će ih obe supersile praktikovati dok god postoje.
O prirodi američkog intervencionizma, neoimperijalizma i neokolonijalizma koju u sadašnjosti vidimo kroz bliskoistočnu i ukrajinsku tragediju govorili smo više puta. Zaključak se nameće sam – uzrok ove teške planetarne nesreće jeste američka neutaživa glad za moći i posedovanjem celokupnog čovečanstva, čak i metafizičkog, a naročito materijalnog.
Američko neprepoznavanje uzroka sopstvene propasti i spoznaja opadanja uticaja grčevito i bahato, a prilično nostalgično vezuje ih čvrsto za obrazac bezuslovne hegemonije nad svima drugima, a osobito “obojenima”. Ljudi drukčije (tamnije) boje kože za njih su nedorasli, nedostojni, nižerazredni.., škart koji treba makar eksploatisati, a najbolje istrebiti. Ovakav totalitaristički entitet utemeljen je na američkoj nakaznoj genocidnoj, prostačkoj i divljačkoj rasnoj ideologiji koja je izlivena i armirana u temeljima državne tvorevine podignute na krvi milionâ starosedalaca tog kontinenta. Oko 60 miliona domorodaca istrebili su kolonizatori Novog sveta počev od 15. veka. Genocid je bio tolikog razmera i posledica da su današnji naučnici prepoznali efekte “malog ledenog doba” jer je eliminacija tolikog stanovništva, živih bića, uslovila značajno snižavanje globalnog nivoa ugljen-dioksida u prirodi .
Nabrajanje i popis svih intervencija trajalo bi dugo i oduzelo bi previše vremena. Zbog toga treba reći da je od 19. veka do danas Amerika izvršila 45 velikih vojnih intervencija, a u 20. i 21. veku čak 36. Od Drugog svetskog rata do danas najduži vremenski period između dve američke intervencije bio je devet godina.
Venecuela
Za godinu dana, podužem spisku novijih žrtava globalne američke tiranije pridružila se i Venecuela. Za tek nešto više od godinu-dve Amerika je uspela da se uplete u zdušno pomaganje izraelskog rata u Palestini, u obaranje Asada u Siriji, da bombarduje Jemen, a da u Iranu, osim bombardovanja izazove i ozbiljne političke potrese čiji ćemo epilog tek gledati…
Elem, pre nekoliko dana, nakon višenedeljnih pretnji i demonstriranja višestruko prekomerne i superiorne sile nad brodovima u priobalju Venecuele, gledali smo oholu vojnu akciju kidnapovanja predsednika Venecuele, Nikolasa Madura.
Američka administracija godinama “ratuje” sa Venecuelom, osobito im bodu oči venecuelanske rezerve nafte, najveće na svetu. Zbog te pojedinosti svaki predsednik i svaka vlast u ovoj državi Latinske Amerike bila je američka meta. Osobito su Ugo Čavez i Nikolas Maduro i njihova, navodno, nedemokratičnost, uznemiravali vašingtonske “očeve zlatne demokratije”. Čini se da Tramp dodatno “neguje” i ličnu antipatiju za Madura imajući u vidu to što ga je odmah nakon dolaska na vlast u svom prvom mandatu uvrstio na crnu listu ljudi kojima Amerika nameće sankcije. Bilo je to 31. jula 2017. godine (ovde) kada su razlozi za sankcije bili načelni i politički. Po oceni Trampove administracije Maduro je zaslužio sankcije jer je podrivao demokratiju u Venecueli, ali ni jednim jedinim slovom tada nisu pominjani karteli, narkotici i šverc droge ka Americi. U svom drugom mandatu, nakon velikih zalogaja na Bliskom istoku i nakon mnoštva ukrajinskih promašaja, Tramp se setio Venecuele vrativši se svom starom “prijatelju”, rešivši da ode dalje od sankcija.
O samoj akciji otmice predsednika Venecuele manje-više kontrolisani mediji prenose raznovrsne izveštaje u kojima se po pravilu kriju važne, možda i suštinske informacije:
– Visoki funkcioneri Madurovog režima (kao i Asadovog pre godinu dana) prodali su i izdali svoga predsednika omogućujući američkoj vojsci da lako, takoreći rutinski obavi zahtevne akcije bez gubitaka.
– Desant na Karakas pokazao je apsolutno zatajenje svih vidova i rodova vojske, bezbednosnih službi i policije Venecuele, sem Madurovog ličnog obezbeđenja koje je listom pobijeno.
– Nijedan američki vojnik nije poginuo, niti je izgubljeno bilo kakvo američko vojno-tehničko sredstvo. Istovremeno, bar osamdeset vojnika i civila na drugoj strani je ubijeno.
– Nijedan visoki oficir ili političar u Venecueli nije preuzeo odgovornost i dao ostavku zbog neviđene sramote i poniženja koje su ova zemlja i narod doživeli.
– Dugogodišnji Madurov režim, nesumnjivo nedemokratičan i problematičan, poput Asadovog u Siriji, počeo je da se izjeda urušavajući se zbog sijaset unutrašnjih problema. Očevidno je da se Maduro osećao veoma sigurno u sopstvenom okruženju iako za to nije imao pokriće. Stepen izdaje bio je ogroman, a Madurova nesposobnost da to pravovremeno primeti i reaguje resetuje ga na same početke – primerenije mu je da vozi autobus, nego da vodi državu.
– Tezu o visokoj razini izdaje u vrhu vlasti potvrđuje i američko hvalisanje da je otmicom Madura otvoren prostor za inauguraciju “konstruktivne”, petokolonaške vlasti. Tramp ne propušta priliku da u ovom kontekstu često pominje Madurovu potpredsednicu Delsiju Rodrigez.
Posledice
Šta će se s Venecuelom zbivati u najkraćoj, a osobito malo daljoj budućnosti, teško je reći. Opšti povišen stepen neizvesnosti koji karakteriše čitavu planetu u ovoj zemlji je dodatno zakomplikovan. Možemo očekivati da će se Venecuela pridružiti grupi država (Libija, Irak, Sirija, Iran, Palestina) koje su posle američke intervencije upale u spiralu propasti, raspada i zla, a da iz takve konstelacije paraziti i lešinari crpe profit. Uostalom zbog toga su ih i gurnuli u provaliju rata.
Kad je o Americi reč, tu ne treba imati bilo kakve iluzije. Amerika će ostati na liniji onoga što je uvek bila – noćna mora za sve koji poseduju nešto što Amerika želi. Čak je i geslo Trampove politike: “Make America Great Again” – “Učinimo Ameriku ponovo velikom”, daleko od originalne parole koja nagoveštava nešto novo. Klinton je često upotrebljavao tu frazu, a Regan (1980) još pre njega. Ona u suštinskom prevodu znači da Amerika ne odustaje od pozicije hegemona kojom se nametnula Planeti uprkos paradoksu da stoji mnogo bolje na spoljnom, nego unutrašnjem planu. Taj svet u kojem je Amerika vrhovni hegemon se raspada, a pozicija koju je otela se rastače, ali Amerikanci ne žele da prihvate realnost. To je preskupa cena za celo čovečanstvo, pa čak i za samu Ameriku, no divljaci i ubice jedino ratovanjem i okupacijom mogu biti na vrhu. Oni vole i žele pobedu, a ne znaju ni za šta bolje od sile za njeno dostizanje. Amerika je primat na planeti mogla da osigura isključivo vojnom silom, i ubrzo će i na tom polju morati da se dokazuje jer slabi, a drugi jačaju.
Sve češće isticanje teritorijalnih pretenzija ka Grenlandu, kroz agresivne brutalne pretnje lojalnim vazalima Danskoj i Kanadi govori da američki neokolonijalizam nema ni trunku sentimentalnosti. Američki hegemonizam je prosto incestuzan jer je, naravno, satanistički. Hranio se krvlju desetina miliona ljudi od 15. do 20. veka. Nastavio je da loče krv nevinih i u Dvadesetom veku, a činiće to i nadalje. Razvoj tehnologija i novih oružja pomaže opstanak terora, i nagoveštava dalje ograničavanje slobode, a širenje ropstva. Budućnost suverenih država nije ružičasta. Amerika će nadmoćnom vojnom silom sprovoditi hegemoniju i braniće grčevito svoj planetarni uticaj. Na tom putu spremaju se za sve opcije. Čak i nuklearni rat u koji će gurnuti svog lojalnog slugu, Evropu, očekujući da Evropa povede nuklearni, proksi rat protiv Rusije i primi pretežni nuklearni odgovor. Nuklearni rat nije verovatan, ali ukoliko do njega dođe, onda je njegova najjeftinija verzija ona u kojoj Evropa postaje glavni krivac i nestaje, dajući Americi nekakvu šansu za preživljavanje. Zbog te velike verovatnoće da do nuklearnog rata neće doći stvorena je velika verovatnoća da će cenu utoljavanja gladi hegemona plaćati mali, uglavnom oni koji u svom arsenalu nemaju nuklearno oružje. A budući da je spisak “obojenih” sužen i skraćen, očas se i Danska i Kanada mogu naći na Trampovom meniju uprkos tome što su deo NATO. Jer, da se podsetimo, NATO je samo instrument američke hegemonije te se lako može žrtvovati ako je cena prihvatljiva i isplativa. Zašto bi Amerikancima bilo skupo rasturanje NATO, ako s tim dobiju Grenland ili još i Kanadu pride. Pri tome, imajući u vidu stepen evropske imbecilne lojalnosti Americi nije uopšte sigurno da bi se NATO zbog aneksije ovih teritorija raspao. Opstao bi zbog onog drugog američkog razloga zbog kojega postoji – da hrani američku vojnu industriju i profit.
AUTOR: Slavko Živanov
SKINI APLIKACIJU
