ROTŠILDI: Kako postati bogat: Najskuplje je - džabe!

Kako postati bogat?! Muka od postanka svet, a biće - izvesno je i do kraja sveta. Ali, to što je muka pregolema, za većimnu nas je mnedosanjani san i nedostižna stvarnost...

Svojevremeno, dok sam radio u Večernim novostima, i jedno vreme partio sektor bankarstva, jedan čito bistar privatni bankar, koji je, kako to u nas Srba obično biva - završio bez dinara i danas živi veoma teško, čovek kojeg je stkigla čuvenasam imao para, kada sam ih zarađivao često i bez nekog mukotrpnog jevrfejska kletva "Dabogda imao, pa nemao" mi je dao vanvremenski savet na moje dosta glupavo pitanje - Gazda, kako da postanem gazda! " Ti, nikako, nemaš srce za to, ali da solidno poživeš daću ti dva saveta: 1) pare se štede za crne dane samo kad ih imaš, 2. Sve što možeš da dobiješ badava to je, naizgled - jaftino, ali upamti: najskuplje je - džabe. To džabe moraš kad tad da čplatiš i iskijaš...

Upamtio sam te gazdine reči, ali bilo je godina kada sam dobro zarađivao, ali tada, kada sam mogao, nisam štedeo. Danas kada bih štedeo, ne mogu! Jer para niotkuda...Uostalom, taj moj pomenuti Gazda je još nešto govori: Pare nisu zečevi da se kote u fioci, već mora da se obrću...Jedni od tih su i premet ovog mini feljtona Glasa javnosti - Rotscildovi...

Kad je novac vrlo redak

Ali na koji način da se čovek tamo plasira?

Pre svega mu otac utire put...Ili, što da ne - ima tetku u Kanadi! Kao, na primer, Aleksandar Vulin...

Nathan Rothschildu polazi mu za rukom da kneza privoli da napusti svoju dotadanju bankarsku vezu sa firmom Van Notten u Londonu i da menice koie mu Engleska banka predaje po nalogu engleske vlade za njegove liferacije trupa prepusti na posredovanje londonskoj firmi Rothschild. Na taj način Nathan Rothschild postaje ubrzo tražen bankar na londonskom tržištu. Jer u Engleskoj je baš tad, u vreme napoleonskih ratova, novac vrlo redak. Vladi je potrebno mnogo gotovog novca za isplatu engleskih trupa koje se u Španiji i Portugalu bore protiv Napoleona. Spočetka pokušala ie da isko­risti menice izdavane od Ministarstva finansija, ali su te menice vrlo teško nalazile primaoce, i stoga su im padale cene.

Rothschild je kupio izvestan broj tih menica vrlo jevtino da bi ih tačno o terminu podnosio vladi. U međuvremenu dospeli su doduše veliki tovari zlata, Istočno-indijska kompanija bacila je na tržište zlata u vrednosti od 800 hiljada funti šterlinga, ali i od toga se Rothschild jednog velikog dela dočepao, tako da je vlada sad morala od njega da kupuje zlato kako bi otkupila svoje sopstvene menice.

Sada postoji za Englesku još jedna poslednja poteškoća, i to da transportuje zlato u Portugaliju. Napoleon je za sve što je do­lazilo iz Engleske objavio kontinentalnu blokadu. Rizik skopčan sa obilaženjem ove blokade za vladu bio je vrlo velik. Ali i tu Rothschild uskače kao spasilac i preuzima ovu pošiljku na scpstveni račun i pogibelj, ali svaku ovu uslugu vlada mora bogato platiti. Da to vladu ne bi stajalo isuviše jevtino, on se pri kupovini menica služi jednim posredničkim društvom malteških, sicilijanskih i španskih bankara, koji s njime šuruju.

Vrlo sličan podvig izveo je 1813, kada su Englezi operisali na kontinentu u zajednici sa Prusima protiv Napoleona. Na osnovu pohvalnih izveštaja, koje je engleski glavni komesar Herries poslao ministru finansija o Rothschildovoj umešnosti, Rothschild postaje prvi državni bankar britanske vlade. Kad god je trebalo da se sprovede komplikovana i delikatna finansijska akcija, ova se poveravala Natharu M. Rothschildu.

Skrupule ga ne opterećuju

Što jest, jest: skrupulama on baš nije bio suviše opterećen. Kada se Napoleon vratio sa Elbe uteravši još jednom strah i trepet čita­voj Evropi, Rothschild ni pet ni šest iskuje francuski novac i upo­trebljava ga da bi njime finansirao Prusku, koja je zapala u velike novčane poteškoće i zamolila Englesku da joj što brže nabavi za­jam od 100 hiljada funti. Svaki je dan skupocen: Blucher je već pro­davao sa velikim gubicima devize, da bi svojim trupama izdao plate. Tada ie Rothschild uz pripomoć svoga brata u Frankfurtu nabavio pruskom ministru finansija Bulowu 200 hiljada funti šterlinga, te je sada i u Berlinu važio kao veliki spasilac u nuždi.

Duboki uvid u sve političke radnje i planove koji je stekao preko svojih prisnih veza sa aliiranim vladama doneo mu je mo­gućnost da i na berzi iskorišćava svoje poznavanje stvari. On se ne oslanja samo na ono što slučajno čuje, već održava čitav obaveštajni aparat, da bi se na najbrži način informisao o svim važnim stvarima u svetu, i da bi prema tome odredio svoje dispozicije. Tako je ugovorio sa čitavim nizom pomorskih kapetana da mu svaku novost za koju saznaju dostave najkraćim putem, a upotrebljive izveštaje plaćao je dobro. Pored toga održavao je — to je još doba pre otkrića električnog telegrafa — golubiju poštu, preko koje je u stalnoj vezi sa Parizom i Frankfurtom.

Nathan Rothschild je naime bio prvi u istoriji privrede koji je uvideo značaj brze obaveštajne službe, koia dobro funkcioniše, za spretnog, okretnog trgovca i finansijera.

Informacijski pogodak

Ubrzo se pruža prilika u kojoj je dao i praktičan dokaz da se na brzim informacijama može zaraditi ogroman imetak. Usled pro­diranja Ncpoleona jako su ugroženi Rothschildovi finansijski angaž­mani. Sudbina niegove bankarske kuće, ali i bankarske kuće nje­gove braće, — jer svi se oni nalaze u borbi protiv Napoleona — zavisi od toga, da li će pobediti Francuska ili Alijansa.

Kada se u Belgiji zaoštrio vojni položaj, on u Londonu ne na­lazi više mira. Nathan Rothschild nije kao njegov otac čovek mirne staloženosti, on je nervčik koga šibaju suludi tempo poslova i brige za umnožavanje novca, dovodeći ga često do manije gonjenja. Svugde on sluti atentate protiv njegove ličnosti. Hvata ga jeza od pomisli na krvave ratove koje je sam finansijski pomagao. Ali sva ta psihička sputavanja treba sad savladati, kad se radi o biti ili ne biti.

Želi da sam pređe na kontinent, da bi iz blizine pratio tok događaja. Ali on ipak ostaje kao moderni vojskovođa daleko iza fronta u svom glavnom štabu: na londonskoj berzi. Romantična priča o tome putovanju je ponova demantovana. Umesto toga šalje on u Ostende jednog agenta koji treba da ga najbržim putem obavesti o ishodu borbe. Ovom okretnom čoveku polazi za rukom da uhvati prve novine koje su javljale pobedu Alijanse. Sada se dakle ne sme gubiti ni trenutak.

Ukrcao se na prvi parobrod koji ide za Englesku, najglavnije je i najvažnije je da se vrati u London pre nego što se tamo sazna šta se na Vaterlou desilo.

Trik uspe: drugog dana niko na berzi se još ne zna kako se svršila bitka. Ali Rothschild je opet tu, a Rothschild to mora znati. Saleću ga pitanjima, a on stoji iznuren i bled i samo sleže ramenima.

Blucher i Wellington su dakle potučeni? Napoleon je pobedio?

Rothschild ne kaže ni reči.

Sada se dakle tačno zna: Engleska je izgubila presudnu bitku. Divlja besa je nastala, kursevi se srozavaju, i dok drugi berzijanci bacaju na tržište vrednosne hartije po svaku cenu, Rothschild kupuje krišom, kao uvek, i sa najvećim tehničkim rafinmanom efekte bud-zašto. Drugog dana saznaje se da su saveznici pobedili, a berza u pobedničkoj ekstazi pada iz jedne krajnosti u drugu: vrednosne hartije koje juče nisu vredele ni pet para danas su skupocene kao čisto zlato. Preko milion funti šterlinga — oko 20 miliona maraka — zaradio je Rothschild navodno toga dana.

Po završetku napoleonske ere počinju države, koje je rat bacio u haos, da postepeno reorganizuju svoje finansije. Ako su savez­nici i ostali pobednici, ipak je njihov budžet, a delimično i valuta, bačen iz koloseka, a naročito za Prusku ostaje položaj ne mnogo drukčiji nego što je položaj Rajha po završetku svetskog rata. Veliki inostrani zajam trebalo je da donese sanaciju.

U tu svrhu izgleda da je jedino dolazila u obzir londonska banka Rothschild, koja je Berlinu već i za vreme oslobodilačkih ra­tova ukazala značajne usluge. Ali Nathan Rothschild ne poklanja ništa. On razume da iskorišćava konjunkturu. Kamate su visoke, a naklonosti publike za kupovinu državnih zajmova vrlo je mala. Fran­cuski zajam od 5% notira na berzi samo sa 70%, a pri tome želi još i Pruska, pa i Austrija, Rusija i Francuska da uzmu nove zajmove. Konjunktura se dakle može samo pogoršati.

Rothschild je izvukao iz toga zaključak: ponudi se da preuzme pruski zajam i da umesto traženih deset miliona da čak i dvadeset miliona talira, ali samo pod uslovom da posao načini on sam, i da ga ne uznemiruju kontrolom pruskih finansiiskih agenata. A pre svega: hoće da pruskoj vladi odobri samo emisioni kurs od 60%. To znači da će za svakih 100 talira, koja Pruska priznaje za dug, od Rothschilda primati samo 60.

Berlinskoj vladi se ipak čini da je ovo prešlo svaku meru; pod blagim pritiskom ministarstva, ponude se i berlinski bankari da pre­uzmu sami zajam od 15 miliona po daleko povoljnijim uslovima nego što su Rothschildovi. Ovaj protumanevar nije ostao bez dejstva, i posle upornih pregovaranja sa berlinskim ministarstvom finansija Nathan Rothschild najzad odobri kurs od 72%. Čim je posao zaklju­čen, Rothschild ga je izvršio kao uvek tačno i kulantno; njemu se ne radi o tačnoj otplati. Ovom praksom on drži na uzdi one države koje hitno trebaju novaca, pa im često iznuđava i neprijatne uslove.

Londonski finansijer sveta

Njegova finansijska veština se ne iscrpljuje nikako samo u pregovaranjima sa državama koje traže kredite. Produktivni rezultati bankara Rothschilda sastoje se pre u tome što on kapitalom bogato englesko tržište otvara za inostrane zajmove, lako su u Londonu navikli da zaključuju poslove sa svima državama sveta, pa iako strane menice i vrednosne hartije već cirkulišu u njemu, ipak po­stoji kod srednjih i manjih kapitalista još uvek dosta nepoverenja prema inostranim državnim zajmovima koji glase na stranu vaiutu i kod kojih su kamate isplative u inostranstvu.

Kod zajmova koje Rothschild daje on eliminiše te poteškoće: vrednosne hartije koje treba da ostanu u Engleskoj pretvaraju se u engleske funte, a kamatni kuponi se mogu u Londonu u svako doba unovčiti. Ali on preuzima i regulaciju kurseva „svojih" zajmova, uskače i sam u času kada ma iz kog razloga zapreti pad kurseva, osiguravcjući time vlasniku zajma do izvesne mere njegovo imovno stanje. Na taj način polazi za rukom Rothschildu da smesti i zajmo­ve prekomorskih država, u šta se ranije nije smeo upuštati nijedan solidni engleski kapitalista. On postaje dvorski i državni bankar ca­revine Brazilie, o'i u riskantnim egzotičnim vrednostima, kao prema Španiji i Južno-američkim zemljama koje su ranije pripadale Španiji, oprezniji je od drugih bankara. I prema upravo osnovanim akcionarskim društvima, koja počinju da se javljaju u to doba, po­naša se veoma oprezno, tako da je u teškoj godini krize 1825, kada mnoga od ovih novoosnovanih društava propadaju, suvereni gospo­dar novčanog tržišta, koji čak može da potpomogne i Englesku banku.

Svakako da je s vremena na vreme pokazao svoju moć i En­gleskoj banci kao i inostranim vladama. Njemu nije stalo do udva­ranja i laskanja. Ordenje kojim ga obasipaju strani vladari skoro nikad ne nosi, pa ni baronskom čašću, koju prima istodobno sa svo­jom braćom od austrijskog cara 1822, ne služi se. Njegova braća su već šest godina ranije dobila nasledno plemstvo. Ali kao finansijera želi da ga respektuju. I kad naslućuje da ga omalovažavaju ili možda i žele da isključe, upotrebljava sva sredstva da bi dru­gi osetili njegovu moć.

Engleska banka spomenula ga je kao „privatnog čoveka" i usudila se da postupa s njegovim menicama kao sa menicama drugih bankara? E, onda će umesto menica pod­nositi novčanice na isplatu i tako dugo kontrakarirati politiku zlata dok mu upravnik Engleske banke ne napiše uljudno pismo u kome se izvinjava.

Naličje moći

Ali radi takvih triumfa on mora da se pomiri i sa naličjem moći. Uprkos svim svojim uspesima i svem svom bogatstvu, Nathan Roth­schild se baš ne raduje svome životu. Nema on kao njegov otac ili njegov frankfurtski brat laku ruku za davanje, možda manje iz škrtosti nego iz plašljivosti. Prema ljudima je rezervisan, i tako ga većina onih koji dolaze s njim u dodir opisuje kao ukočenog, su­mornog čoveka, koji doduše nekad i napravi koji sarkastičan vic, ali koga niko nije video nasmejanog.

Ostaje dakle kao kod svih Roth­schildovih izraziti smisao za porodicu, lako je Nathan Rothschild po starosti treći od braće, on ipak usled svoje nadmoćne pozicije po­stepeno postaje finansijska glava porodice.

Najgenijalniji Rothschild ima i sreću genija, i to da umre u pravo vreme. Kada ga je godine 1836 na putu u Frankfurt snašla smrt, dinastija Rothschildovih stajala je u čitavoj Evropi na vrhuncu svoje moći, njemu još nije bilo 59 godina. Ali kada su uzastopce poumirali godine 1855 Karlo, napuljski, Salomon, bečki, i Amselm, frankfurtski, Rothschildi, a naročito kada je 1868 kao poslednji iz druge generacije umro pariški brat, zenit je već bio prekoračen.

Svi su se oni morali u poslednjim godinama svoga života prilagoditi novome vremenu, u kojem bankar više ne finansira države i u ko­jem više ne može da živi od države, u kojem nije više adut srećni posednik novca, već osnivač, čovek po čijoj naredbi dimnjaci suk­ljaju dim i jure železnice.

Kralj Rothschild I

Najjasnije se ovaj razvoj odražava u životu najmlađega brata. Jakob Rothschild, koji je 1812 godine, s jedva dvadeset godina, do­šao u Pariz kao „James" Rothschild, bio je vlastoljubiv kao i njegov moćniji brat u Londonu. Ali njegov mnogo manji i beskrupulozniji talenat ne daje mu onu sigurnu samosvest koju poseduje Nathan Rothschild, nego on gaji jedno nametljivo častoljublje.

Titula austrij­skog generalnog konzula i rang barona, kojih se domogao već u svojoj tridesetoj godini, ne znače za njega kao za londonskog Rothschilda sitnicu, nego ga potstrekavaju da se gura među fran­cusko visoko plemstvo i da usvoji sve budalaštine staroga plemstva. Velik problem za njega je pitanje kakav treba da mu je grb. Smrtno je uvređen što ga knez Orleanski ne poziva na svoje priredbe.

Kao što to već odgovara milionarskom snobu, on voli umetnost i okružuje se istaknutim ljudima svoga doba.

Da se Heinrich Heine i drugi, čim zatvaraju za sobom vrata Rothschildove palate, javno rugaju nenaobraženosti i nepoznavanju umetnosti svoga pogostitelja, to mu ne smeta: glavno je da posećuju njegov salon, u kojem se kreću grofovi i kneževi...Pored sveg sjaja njegove renesansne palate i velikog gesta ko­jim on ponekad baca svoj novac kroz prozor, uvek se nanovo po­javljuje sitničava škrtost.

Tridesetih i četrdesetih godina u Francu­skoj je čovek mogao za novac da kupuje sve: štampu, parlamenat i državu. James Rothschild upotrebljava tu mogućnost u najjačoj meri. Ali na kraju je ipak uvek zaboravljao da jednom ili drugom zapuši usta, i tako nastaje slika „Kralja Rothschilda I" kako je fik­sirana u pamfletima toga doba. Da su dobro plaćena piskarala pi­sala protivbrošure, u kojima su branili čast baronovu, to mu ništa nije pomoglo. Mržnja ili u najmanju ruku nenaklonost koja se decenijama vezivala za ime Rothschild polazi od osnivača pariške kuće.

Ipak je finansijski uspeh i ovog Rothschilda dovoljno značajan da ga učini besmrtnim za jedno stoleće. Istina da mu je od sve nje­gove braće bilo najlakše. Svi Rothschildovi druge generacije doduše polaze u svet već kao polumilionari ili čitavi miionari, ali James Rothschild uživa još i to preimućstvo da se za njega očinski zauzima petnaest godina stariji londonski brat. 1812, kada James stiže u Pa­riz, londonska banka Rothschild već je značajnija od frankfurtske kuće. Oboje, i londonski i frankfurtski Rothschildi, rade protiv Na­poleona, a to, razume se, poslednjih godina Napoleonovog režima ograničava slobodu poslovnog kretanja u Parizu. Ali već i samo kao agent londonske kuće James nalazi svoj račun.

Rothschildi i u Parizu

Kad je 1817 Napoleon bio sigurno sklonjen na Svetoj Jeleni, usuđuju se braća Rothschild da i u Parizu istupe sa samostalnom firmom „Rothschild Freres". Delokrug kojim osvajaju svoj položaj je i ovde isti kao i na drugim mestima: preuzimaju zajmove, po mogućstvu zajmove za državu. Posle sedmogodišnjeg zaleta Rothschild Freres mogu da sprovedu prvi državni zajam. Finansijama Francuske potrebna je sanacija, kao i svima državama posle napoleonskih ra­tova, a burbonsku vladalačku kuću muči još jedna ekstra briga.

Emigranti revolucije vratili su se opet u zemlju, ali na prosjačkom štapu. Šta da se s njima radi? Veliki posedi koje su nekada imali ne mogu se više povratiti; to seljaci koji ih sad uživaju ne bi dozvo­ljavali. Dakle, ne preostaje ništa nego novčana otšteta. Trideset mi­liona franaka treba da prime, čime bi bio knjižen gubitak kapitala od 1 milijarde franaka ako se računaju 3 procenta. Rothschild ima da sprovede tu akciju, a pošto mu polazi za rukom, poverava se Jamesu Rotschildu još i zamena jednog petprocentnog zajma u tri-procentni, koji treba da rastereti državni budžet. I zajam od 80 miliona koji je raspisan 1830 u korist potpore grčkog oslobodilačkog rata protiv Turaka u Parizu, dopada Rothschildovoj banci.

Bogati se ko može

Tako je on već iskusni državni bankar kada se posle julske re­volucije 1830 domogao prestola građanski kralj Louis Philippe pod parolom „enrichez vousl" — „neka se bogati ko može!", izazivajući period procvata berzanske špekulacije i divljih kapitalističkih trikova. Da je James Rothschild suviše kasno saznao o političkom prevratu i da zato privremeno „visi", to ne čini ništa. Panika je brzo prošla, državnim rentama skače kurs, i Rothschild može zalihe koje ima da prodaje sa velikim dobitkom.

Možda je preterano ako jedne novine iz četrdesetih godina procenjuju Rothschildov imetak na 600 miliona franaka, ali u srazmeri će to odgovarati, ako ista statistika procenjuje imetak kralja na 800 miliona franaka, a čoveka koji je pored Rothschilda najbogatiji samo na 100 miliona, a imetak drugih pozna­tih novčanih aristokrata samo na 10 do 40 miliona. Nadmoćnom bogatstvu Rothschildovom odgovara njegov upliv u zemlji i u inostranstvu. „Kuća Rothschilda igra u Francuskoj daleko veću ulogu nego bilo koja koja strana vlada, možda sa izuzetkom En­gleske". Tim rečima karakteriše knez Metternich, svemoćni bečki državni kancelar reakcionog doba, u jednom pismu upućenom austrijskom poslaniku u Parizu moć Jamesa Rothschilda.

Preokret nastupa tek 1848 godine. Ne da je, možda, Revolucija uspela da okrnji njegovu moć i bogatstvo, ali posle ponovnog pre­vrata menja se u Francuskoj, a ubrzo i u drugim evropskim zemlja­ma, oblik državne finansijske politike. Država se emancipuje od prevlasti bankara. Kada joj je potreban novac, ona se obraća neposredno masi manjih kapitalista. Da bi lakše plasirala zajam, ona se koristi i bankarima, ali vođstvo ne pušta iz ruku. Ne uzima više zajmove od pojedinog novčanog magnata, već ih raspi­suje sama u svojoj režiji. Ova demokratizacija zajmovnih poslova donosi potpuno neočekivane uspehe.

U godinama 1848 do 1851 utrostručuje se u Francuskoj broj vlasnika petprocentnih renti, od 243 hi­ljade na 723 hiljada. Time je Rothschildov monopol državnih zaj­mova slomljen.

(Glas javnosti)

SKINI APLIKACIJU