Evropa na raskršću: Varufakis o godini kada su pale iluzije
Autor: Glas javnosti
Varufakis posebno kritikuje šeficu evropske spoljne i bezbednosne politike Kaju Kalas.
Ekonomista i bivši grčki ministar finansija Janis Varufakis piše da je 2025. godina bila prelomna – i da to nije nikakvo iznenađenje. Kako podseća, još pre deset godina je sa saradnicima znao da će do toga doći, zbog čega je njihov politički pokret dobio ime DiEM25. Broj 25 nije bio slučajan: označavao je godinu u kojoj će Evropa, neuspešna u pokušaju da se demokratizuje, skliznuti u ksenofobiju, ekonomsku stagnaciju, rastuću nejednakost, neofašizam, represiju države i ratno huškanje.
Zbog toga je, kaže Varufakis, DiEM25 i osnovan – ne iz taštine i ne zato što su verovali da će uspeti da spasu Evropsku uniju. Prava ideja bila je da se stvori transnacionalni pokret radikalnih progresivaca koji će biti spremni da „skupe parčiće Evrope“ kada je njeni vladari razbiju o stene. Po njegovim rečima, taj trenutak je sada.
Čak i oni koji su predvideli da će politika štednje za većinu, uz istovremeno „štampanje novca“ za banke i krupni kapital, proizvesti postmodernu verziju tridesetih godina prošlog veka, danas su zatečeni razmerama ratne histerije koja, kako kaže, truje evropsku javnost.
Navodi niz primera: nemački ministar odbrane Boris Pistorijus poručio je da smo „već imali poslednje leto mira“, dok je nemačka vlada lansirala aplikaciju koja građanima pokazuje gde im je najbliži bunker.
Varufakis posebno kritikuje šeficu evropske spoljne i bezbednosne politike Kaju Kalas, bivšu estonsku premijerku, koja je – po njegovom mišljenju – otišla najdalje u reviziji istorije, tvrdeći da Rusija nikada nije bila napadnuta od strane evropske sile, „kao da Hitler i Operacija Barbarosa nikada nisu postojali“.
On podseća da je DiEM25 sve to predvideo: nakon finansijskog sloma 2008, koji naziva „našom generacijskom 1929“, politika štednje i finansijskog spasavanja elita morala je dovesti do velike stagnacije, rasta nacionalizma i nestanka iluzije o mirnoj, civilizovanoj Evropi. Takva Evropa, tvrdi on, okreće se protiv sopstvenih građana i očajnički traži neprijatelje van svojih granica.
Od 2016. DiEM25 je, kaže Varufakis, nudio drugačiji put – Zeleni novi dogovor za Evropu. Iako pokret nije imao izborni uspeh, taj plan i dalje vidi kao „put kojim Evropa nije krenula“, jer to nije odgovaralo interesima oligarhije koja njome upravlja.
Tri snažna udarca
Varufakis piše da je 2025. godina bila trenutak u kome su, kako kaže, „sve iluzije morale da se razbiju“.
„Pređimo odmah na 2025. godinu – godinu za koju je DiEM25 upozoravao da će razbiti sve iluzije, godinu raspada finansijske, političke, geostrateške i etičke fasade Evropske unije“, navodi on. Dodaje da ta godina „nije razočarala – naprotiv, pokazala se još pogubnijom nego što smo mi u DiEM25 predviđali“. A kako je do toga došlo? „Tako što je donela tri snažna udarca koja su promenila sve“.
Prvi udarac bio je, prema Varufakisu, ishod rata u Ukrajini. „Prvi udarac bio je to što je Rusija dobila rat u Ukrajini nad objedinjеним evropskim rukovodstvom“, piše on, optužujući evropske lidere da su se „idiotski, samo retorički, obavezali na ukrajinsku pobedu, iako nisu bili spremni ni da je finansiraju, a kamoli da pošalju trupe kako bi je obezbedili“.
Posledica toga je, ističe, potpuna razgolićenost evropske politike: „Evropa je sada razotkrivena kao samoprevarena žrtva sopstvene oholosti“. Da bi ostvarili pobedu nad Rusijom kojoj su težili, lideri EU morali su da odobre potrošnju koju su smatrali politički i fiskalno neprihvatljivom. Umesto toga, doneli su, kako Varufakis piše, „najgoru moguću strategiju – i za Ukrajinu i za Evropu“.
Ta strategija svodila se na „slanje tek toliko vojne opreme Ukrajini da se krvarenje produži, ali da se tok rata ne promeni“. Pravi motiv, naglašava on, nije bila briga za Ukrajinu: „Bez ikakve stvarne brige za Ukrajinu ili njen narod, Evropa se kladila na beskonačan rat u Ukrajini“, jer je on trebalo da posluži kao opravdanje za jedinu preostalu strategiju rasta. Varufakis tu strategiju naziva „vojnim kejnzijanizmom“, odnosno poslednjim očajničkim pokušajem da se zaustavi deindustrijalizacija Evrope. „I taj plan je sada u ruševinama“, zaključuje.
Drugi udarac bio je, po njegovim rečima, poraz Zapada u ekonomskom i tehnološkom sukobu sa Kinom. „Drugi udarac bio je to što je Kina pobedila u trgovinskom i tehnološkom ratu protiv Sjedinjenih Američkih Država“, piše Varufakis, ukazujući na kineski monopol nad retkim zemnim elementima i mobilizaciju čitavog društva kroz „sistem cele nacije“ u cilju tehnološke samodovoljnosti.
Evropa je, kako navodi, poslušno uvela sankcije Kini po nalogu Bele kuće, ali je završila sa „najgorom mogućom kombinacijom“: sve više je isključena sa unosnog kineskog tržišta za robu visoke vrednosti, a istovremeno nije dobila nijednu od velikodušnih subvencija i koristi premeštanja proizvodnje koje je nudio Bajdenov, sada ukinuti, američki Zakon o smanjenju inflacije. „Odlukom da deluje kao strateški podizvođač Sjedinjenih Država, Evropska unija je ubrzala sopstvenu deindustrijalizaciju“, piše Varufakis. To, dodaje, „nije bio poraz u trgovinskom ratu, već geopolitički šah-mat“, u kojem se Evropa pojavila samo kao „pijun na strani gubitnika“.
Treći udarac bio je, prema njegovoj oceni, način na koji je Donald Tramp dobio carinski rat protiv Evropske unije. Varufakis opisuje sastanak u Škotskoj, na jednom od Trampovih golf-terena, kao pažljivo režiran događaj osmišljen da maksimalno ponizi predsednicu Evropske komisije. Posle tog sastanka, piše on, Ursula fon der Lajen je „jedva uspevala da dokument o predaji predstavi kao ‘istorijski sporazum’“.
Posledice su bile dramatične: carine na evropski izvoz u SAD skočile su sa 0,5 odsto na 15 odsto, a u pojedinim slučajevima na 25 pa čak i 50 odsto. Dugogodišnje carine EU na američki izvoz su ukinute. Uz to, Fon der Lajen se obavezala na 700 milijardi dolara evropskih ulaganja u američku industriju, na američkom tlu. Taj novac, naglašava Varufakis, može doći samo „preusmeravanjem, pre svega nemačkih investicija, u hemijske fabrike u Teksasu i fabrike automobila u Ohaju“.
„Ovo je bilo više od lošeg sporazuma“, piše Varufakis. „Bio je to bez presedana ugovor kolonijalnog tipa o izvlačenju kapitala“, kojim se formalizuje prelazak Evrope „iz industrijskog konkurenta u položaj molioca i podanika“.
Na kraju, on povezuje sva tri udara u jednu celinu: „Ova tri šoka čine sinergijsku trilogiju“. Poraz u Ukrajini razotkrio je strateške slepe tačke Evrope i probušio projekat vojnog kejnzijanizma. Trampovo popuštanje kineskom predsedniku Si Đinpingu pokrenulo je talas kineskog izvoza ka EU. A „reketiranje u Škotskoj“, kako ga Varufakis opisuje, koštalo je Evropu njenog nagomilanog kapitala i „svake preostale nade u ravnopravnost“.
Arena dva velika igrača
Svet se pretvara u arenu dva velika igrača, dok EU i Velika Britanija lutaju bez pravca. U tom novom, hladnijem poretku, evropske elite su, kako tvrdi, spremne da razore ono malo društvenog tkiva koje je ostalo kako bi spasile sebe.
On dodaje da smo već videli spremnost evropskih lidera da podrže ratove, da budu saučesnici u „nikad okončanom genocidu nad palestinskim narodom“, ali i da ponižavaju migrante i azilante.
Zato postavlja pitanje: ako ne sada – kada? I šta da se radi? Njegov odgovor je jednostavan: otpor. Podseća na palestinsku poruku da je „otpor – postojanje“, i da samo postojanje može biti čin otpora.
Varufakis zaključuje da rešenja postoje – od zelenih investicija i kvalitetnih radnih mesta do demokratizacije novca i rada – ali da će vladajuće elite radije pustiti planetu da izgori nego to dopustiti. Zato je, po njemu, prvi korak jasan: otpor, pa opet otpor. Tek tada, piše, možemo ponovo zaslužiti pravo da sanjamo budućnost kojoj se vredi radovati.
Glas Javnosti/ N07S
SKINI APLIKACIJU
POVEZANE VESTI
KOMENTAR
