Nepodobna Pavlina, podobni Jašari
Autor: Glas javnosti
Kome smeta Pavlina, ne smeta mu Adem Jašari. Podrazumeva se i obrnuto, barem dok nam ne zabrane. U ime slobode, njihove, da nam rade šta hoće u duhu onoga što je radio i likvidirani terorista
Jedan od onih koji su principijelno protiv svakog nasilja, osim ako to nije nasilje nad Srbima, Pavlinu Radovanović iz Orahovca nazvao je detetom Pavlakom koje „peva nekrofilske pesme“. Neko drugi je to četrnaestogodišnje dete optužio da poziva na rat iako je odraslo među onim opustelim domovima u Orahovcu, srpskom getu, iz kojih su teroristi kidnapovali više od 100 civila, njenih nesuđenih komšija, dok su treći i četvrti, da ih ne nabrajamo dalje, ovu devojčicu – koja nema ni dečija ni ljudska ni ženska ni manjinska prava čim je devojčica iz srpskog geta na Kosovu i Metohiji – zato što se usudila da iz tog geta izađe na pozornicu, nazvali, s nadobudnim građanističkim prezirom, „staramajkom iz kosovskog ciklusa“, koja pritom poziva na „opštenarodni povratak u srednji vek“.
Pa se još žale da su ugroženi oni, a ne ona, jer njihove dosetke nisu naišle na opšte odobravanje, nego na opštu osudu. A poverovali su, valjda, da su jako duhoviti, iako ničeg smešnog nema u tom govoru mržnje prema onima koji su različiti od njih.
Jašari – da, Pavlina – ne
Sličnu pojavu izliva nekontrolisane, pa utoliko iskrene mržnje uočili smo i u reakciji izvršnog direktora Instituta za evropske poslove, koju citiramo u celosti: „Pozdravio bih redakciju Rašatudej (sic.) u nadi da ćete uskoro biti zabranjeni kao zlonamerno propagandno glasilo koje širi mržnju, lažne informacije i Putinove maloumne baljezgarije. Zabranjeni ste u slobodnom delu sveta, a ovde, za sada, odlično plivate u našoj žabokrečini.“
Na stranu sad taj nonsens o zabranama u delu sveta za koji tvrde da je slobodan i u tome ne uviđaju nikakvo protivrečje čak i kad sami nekim drugim povodom kažu da je „sloboda medija lakmus papir demokratskog društva“, te da „ovakav vid pritisaka koje prate pretnje nije prihvatljiv“. Na stranu i evidentna pretnja slobodi misli i izražavanja koja je sadržana u onim rečima, nego, ova reakcija dotičnog Naima Lea Beširija usledila je nakon što smo ga autovali kao prikrivenog NATO propagandistu; takva su im ta evropska posla kojima se zapravo bave, bez ikakve potrebe da u tome budu transparentni makar koliko pristojnost nalaže da se lepo predstave. Pa da znamo ko su i šta bi da nam rade.
Što će reći da citirani izliv mržnje nismo zaslužili zato što smo rekli nešto netačno, nego zato što je to tačno. Naravno, osim ako Naim Leo i NATO nisu u pravu kad tvrde da je to „odbrambeni savez“, što ima da znači i da su i agresiju na našu zemlju izvršili u samoodbrani. Pa shodno tome ni Orahovac nije geto, nego se ostatak Kosova i Metohije izolovao od one dve i po ulice Pavlininog geta u Orahovcu radi zaštite od Pavline Radovanović i onih njenih komšija koje onomad nisu stigli da kidnapuju, takođe u samoodbrani…
Dok se njihova mržnja prema Rusiji, osim što je uočljiva u iskazanoj želji da nas nema, i podrazumeva. Baš kao što se podrazumeva i da mala Pavlina njihovu mržnju nije zaslužila zato što je devojčica nego zato što se usudila da onako lepo zapeva o Srbiji, s Kosovom i Metohijom kao njenim sastavnim delom, a i tu se Rusija podrazumeva zato što istim glasom Pavlina peva i o njoj, velikoj.
Pa usled svega toga i ne čudi, kad je već NATO odbrambeni savez, što citirani NATO propagandista, dok je pun razumevanja za one koji su vređali devojčicu iz Orahovca, slično osećanje, lišeno bilo kakvog negodovanja, demonstrira i prema iskazivanju počasti onim teroristima iz OVK što su kidnapovali Pavlinine komšije iz Orahovca.
Ako ništa drugo, doslednost je nesporna: kome smeta Pavlina, ne smeta mu Adem Jašari. Podrazumeva se i obrnuto, barem dok nam ne zabrane. U ime slobode, njihove, da nam rade šta hoće u duhu onoga što je radio i likvidirani terorista Jašari.
Tri pravca napada
A dodatno im je svima kriva Pavlina i zato što se mnogo sluša ono što peva, eno, sa Beogradskim sindikatom otpevala je „Teci, reko“, još jedno neprijatno podsećanje na još jedno stradanje ovog naroda; za 6 meseci već dva i po miliona pregleda na Jutjubu…
Nego, ima u toj pesmi jedan naročito važan, uz to i istinit stih. Kaže: „Zbog stava i inata Srbin vazda strada.“
I zbilja. U ovom trenutku, u istom trenutku, udari idu preko tri fronta. Stvarno mnogo naivni treba da budemo da bismo poverovali da sve to nije koordinisano, iz prostog razloga što je teže da se odbranimo od tri napada istovremeno nego od jednog po jednog. Tim pre što je agresor – onaj što agresiju vrši u samoodbrani, je li – isti u sva tri slučaja.
Prvi pravac napada na Srbiju je Republika Srpska kroz eskalaciju pritisaka i krivične prijave protiv Milorada Dodika, uz latentnu pretnju da bi predsednik Srpske mogao da bude uhapšen ili uklonjen na bilo koji drugi način.
Drugi pravac: Kosovo i Metohija. Tek što je američki ambasador u Beogradu Kristofer Hil obelodanio da će Vašington snabdeti Prištinu „džavelinima“ za ubijanje srpskih mladića – jer u NATO okruženju naše južne pokrajine samo oni mogu da budu meta američkog oružja, kao što su, uostalom, već i bili prilikom samoodbrambene NATO agresije pre četvrt veka – usledila je i najava ukidanja dinara za Srbe na Kosovu i Metohiji. Praktično, oduzimanje prava na egzistenciju, makar i u getu.
I da jedno bude jasno: Aljbin Kurti ovo ne radi sam, to jest bez odobrenja svojih i naših NATO partnera. Ovo je ishod tog partnerstva, uključujući i sva naša dosadašnja popuštanja u ime partnerstva s agresorom.
No, šta je bilo – bilo je, stavljeni smo sad pred prikladan izbor taman u meri u kojoj je prihvatljiv terorista Adem Jašari a devojčica koja peva, Pavlina, nije: ili „džavelini“ ili izgladnjivanje. Ako već, suočeni s takvom perspektivom, izborom između streljanja i vešanja, svi Srbi ne budu prognani u skladu s briselskim planom o manje od 1 odsto na Kosovu i Metohiji. Uključujući i porodicu Pavline Radovanović iz Orahovca, da se Kosovo napokon oslobodi tog njihovog terora.
A da sve pomenuto olakša, tu je i treći pravac ove njihove sveobuhvatne ofanzive na nas: politička destabilizacija Beograda kako bi vlast bila što manje otporna na sve pomenute pritiske. Važnu ulogu u svemu tome ima i tekuća internacionalizacija srpskih izbora kroz uvođenje Evropskog parlamenta u tu kvarnu igru – kvarnu, zato što priča oko srpskih izbora nema veze sa srpskim izborima nego sa svim ostalim što bi da iznude od Srbije. Pa im ovo dođe kao zgodno sredstvo prinude.
Prigodno svedočanstvo u tom smislu predstavljalo je izlaganje evroposlanika HDZ-a Tomislava Sokola koji je – povodom tobožnje izborne krađe – našao za shodno da primeti kako je „apsurdno da mu se“ – Aleksandru Vučiću – „tolerira savezništvo s Rusijom u okolnostima u kojima ostatak Evropske unije ujednačeno provodi vanjsku politiku prema Rusiji. Međutim, sad je stvarno dosta… Ne samo da Beograd nije spreman na dogovor oko Kosova, nego je velikosrpski hegemonizam postao ključan faktor nestabilnosti u susednim državama. Politika srpskog sveta možda je najvidljivija u Crnoj Gori koja se uz pomoć Srpske pravoslavne crkve želi vratiti u srpsku i rusku interesnu sferu.“
Citirani Sokol, uzgred budi rečeno, svojevremeno je u svojstvu člana Odbora za pravosuđe hrvatskog Sabora glasao protiv predloga da propagiranje nacističkog, fašističkog i ustaškog režima postane krivično delo. Baš neočekivano.
Najava Sija Đinpinga
Tako da, da, sve to jeste povezano – jedan od pojavnih oblika toga jesu i oni izlivi mržnje prema srpskoj devojčici iz kosovskog geta koja je pevala i o stradanju Srba u ustaškom režimu – a da ovi izlivi nisu samo mržnja pojedinaca, nego sistemska, uverljivo je posvedočilo pismo uticajnih evropskih parlamentaraca, predvođenih Nemcem Mihaelom Rotom i onom zloglasnom Engleskinjom Ališom Kerns. U tom pismu, i sami se izgovarajući izborima i navodnim nepravilnostima, Srbiji zameraju na „nastavku saradnje s Ruskom Federacijom“, što „predstavlja kritičnu pretnju stabilnosti čitavog Zapadnog Balkana“. Te je zato potreban „zajednički evropski odgovor“. I to pod hitno.
Što znači da će pritisak nastaviti da raste. Sve dok budu u mogućnosti da nas pritiskaju.
A to znači – evo ključne informacije za našu budućnost – da će to moći da nam rade još samo izvesno vreme.
O tome nas je, naime, pre neki dan sve obavestio predsednik Kine Si Đinping, za koga čitav svet pouzdano zna da se ne razmeće krupnim rečima, nego delima. Te ga treba slušati jako pažljivo. A naročito kad najavi da Kina postaje i finansijska, a ne samo ekonomska, svetska sila, te da je „neophodno da se ubrza izgradnja modernog finansijskog sistema sa kineskim karakteristikama“, koji se „suštinski razlikuje od zapadnog modela“.
Ovo nije najava neke neodređene, daleke, budućnosti. Ovo se već događa, pa Si zato sad javno to i spominje. Kao što je i o kupovini nafte za juane, a ne samo za dolare, javno progovorio tek kad je sve već bilo utanačeno.
Da ne bude bilo kakve nedoumice: u situaciji u kojoj američka ekonomija srlja u krizu kakva u poslednjih stotinak godina nije viđena, i svakako višestruko težu od one iz 2008. godine, o evropskoj recesiji da i ne govorimo, tako da će ono kinesko i BRIKS-ovo biti jedino stabilno što (po)stoji, citirana najava Sija Đinpinga ravna je objavi dolaska novog sveta. Nadajmo se, i pravednijeg.
A onda će i Pavlina iz Orahovca moći da odahne.
AUTOR: Nikola Vrzić
Mišljenja i stavovi u Kategoriji "Lični stav" nisu nužno stavovi redakcije "Glasa javnosti"
BONUS VIDEO
SKINI APLIKACIJU
.png)
