Makedonci i Bugari na srpskom rešetu

Je li srpska vlast neobaveštena ili autistična?

U celoj [Egejskoj] Makedoniji, po turskim popisima 1904. godine – Srbi čine 85% stanovništva, a o Bugarima – nema pomena

Grci su, uz pomoć Bugara, posle Prvoga balkanskog rata, zatrli mnogo stotina hiljada Srba, a posle Grčko-turskog rata (1919–1922) tamo naselili 640.000 prognanika iz Turske

Sve do Broza i Sv. Ilije 1944, nije bilo ni drugoga naroda osim Srba niti drugoga jezika osim srpskoga

vim redovima predlažem neobavešteoj srpskoj vlasti da se, na nadležnom mestu, raspita o tome kad će se smatrati da su prošli rokovi do kojih se moraju poštovati tekovine stečene komunističkim genocidom nad srpskim narodom. Za početak – to se odnosi na Broza i Makedoniju, a mogli bismo im dodati i Arnautluk, Porfirija i druge manje kvalifikovane razarače…

Priče o srpsko-makedonskom bratstvu, na stranicama Politike, već postaju dirljive. Pa, tako, saznajemo da „Makedoncima“ Ustav pišu i Bugari i Arnauti, overavaju ga Makron i Pahor, a „najveća parlamentarna opoziciona partija VMRO-DPMNE tvrdi da će uspeti u parlamentu da dobije podršku vladajuće stranke Socijaldemokratskog saveza Makedonije kako bi se izglasala rezolucija od opšteg državnog interesa kojom će se postaviti crvene linije odbrane identiteta i jezika – koji nijedna vlada neće smeti da prekorači“. I ta će partija, saznaje se iz drugih izvora, predložiti da se donesu i neke druge rezolucije. A među njima jedna bi mogla biti ona da se (Egejska) Makedonija nije protezala od Solunskoga zaliva do Demir Kapije i da je Grčka, tokom Prvoga balkanskog rata, anektirala neku „drugu i drukčiju Makedoniju“ i Prespanskim sporazumom naterala je da svoje neistinito ime zameni lažnim. „Severnu »Makedoniju«“ uspostavila je komunistička pamet, to ime Broz razvukao preko prostora srpske srednjovekovne nemanjićke države i sad će VMRO-DPMNE doneti rezoluciju po kojoj ta njegova država nije tekovina komunističkog genocida nad Srbima.

A u osnovi sve te priče mogle bi se naći i neke neobične statistike. Recimo: krajem XIX veka u Solunu ima 11.000 Srba, 14.000 Grka, 20.000 Turaka i 60.000 Jevreja (znalo se da su Turci tamo došli početkom XV veka, Jevreji na kraju toga veka), a Bugari se ne pominju; od 30.000 žitelja – u Serezu ima 16.000 Srba, 7.000 Grka i 400 Bugara (mnogo je verovatnije da su i oni bili Srbi); od 7.500 žitelja – u Petriču Srba je 5.600, Grka 200, Bugari se ne pominju; od 5.500 – u Melniku Srba ima 3.500, Grka 1.400, a Bugari se opet ne pominju. A u celoj [Egejskoj] Makedoniji, po turskim popisima 1904. godine – Srbi čine 85% stanovništva, a o Bugarima – nema pomena.

I u takvom Solunu, i takvoj [Egejskoj] Makedoniji, Grci su, uz pomoć Bugara, posle Prvoga balkanskog rata, zatrli mnogo stotina hiljada Srba, a posle Grčko-turskog rata (1919–1922) tamo naselili 640.000 prognanika iz Turske („i sad su to pravi Egejski Makedonci“).

Tako, dakle, govore statistike, a drugo je bio grčki državni nalog da „iz političkih razloga“ tamo ne može biti drugog naroda osim Grka ni drugoga jezika osim grčkoga (Turke su „razmenili“ za svoje „nove [Egejske] Makedonce“, a Jevreje im istrebio Hitler), taj narod i njegov jezik dopirali su do Demir Kapije, a ono dalje prema severu bila je – Srbija. I tamo, sve do Broza i Sv. Ilije 1944, nije bilo ni drugoga naroda osim Srba niti drugoga jezika osim srpskoga.


A da je tako bilo i u nekim davnim vremenima, uz one neobične statistike, svedoče i neke neobične činjenice. Pomenimo ih dve.

Prva. Srpske jezičke činjenice sačuvane su do danas od Nikopolja na Dunavu do ušća Meste na Egeju, a do pre petnaestak decenija te je činjenice podupirala i srpska nacionalna svest (kralj Milutin u Sredecu podigao veliku crkvu po uzoru na Svetu Sofiju, Bugari ga po njoj prekrstili u Sofiju i tamo preneli prestonicu – da bi lakše zatirali srpsko nacionalno pamćenje). To – kad je reč o Bugarima.

Druga se tiče Makedonaca i svodi se na to da su oni jednako zaboravni kao i Bugari, tj. da je i [Egejska] Makedonija bila srpska kao i ova „njihova“, tj. Brozova, i za to im valja doturiti i još jedan sitan podatak: prvi pomen slave kao srpskog narodnog običaja sačuvan je u zapisu grčkog istoričara Skilice koji je „opisao slavu srpskog vojvode Ivca, na Ohridskom jezeru, još iz 1018. godine“, a u Makedoniji (uz Sv. Savu) slavili su se i „sveti srpski kraljevi“ (Sv. Simeun Mirotočivi – 13. febr.; Sv. Stefan Dečanski – 11. nov., po st. kalendaru: Tihomir Đorđević, Makedonija. Beograd, 21929, 165–166). „Makedonci“, uz sve to, „potpisuju tapiju“ i na Aleksandra Makedonskog, pronašli su negde u podnožju Himalaja „Hunza-sunarodnike“, ali se nikako ne dosećaju da je njihov identitet ranije određen kao srpski i da ga je kao „makedonski“, pre Brozovog kumstva, pomenuo jedan od prvih makedonskih komunista, na samom početku HH veka, izjavom da Makedonci nisu ni „Srbi ni Bugari, nego prosto Makedonci“ i da ni oni prvi ni oni drugi ne treba da „zaborave da je Makedonija samo za Makedonce“. On je, međutim, propustio priliku da razjasni da je sav taj prostor od istočnih međa Pirinske Makedonije pa do Nikopolja na Dunavu određivan kao srpski Šopluk i da je u njegovom egejskom delu, kako rekosmo, živelo 85% Srba“ pa „Makedonci“ ostaju kratki za svaku Makedoniju (i za Egejsku, i za Pirinsku i za „Vardarsku“) jer se sve one nalaze na prostorima onoga jedinstvenog (tj. srpskog) Šopluka. Brozovo Ilindansko „kumstvo“ iz 1944. godine „Makedoncima“ je bilo dovoljno tek da im zamaže „novu nacionalnu pamet“ i da pokaže da je od nje plića i neutemeljenija mogla biti jedino bugarska, pre svega time što je podigla „grčki evropski barjak“ zahtevom da Makedonija „prizna svoje bugarske jezičke (i druge) korene“. A koliko je sve to nezasnovano i besmisleno, može pokazati činjenica da su se Bugari na Balkanu prvi put našli krajem sedmog veka, a [Egejski] Makedonci kao Srbi stariji su od njih makar koji – milenijum…


Današnju „Severnu Makedoniju“, u sklopu svoga genocidnog projekta za satiranje Srba, kako rekosmo, instalirali su komunisti na prostorima srednjovekovne nemanjićke Srbije i nije jasno šta neobavešteni „makedonski“ zvaničnici imaju na umu kada govore o „zajedničkoj istoriji“ Bugarske i „Makedonije“ budući da sa tom „Makedonijom“ Bugarska nije nikad imala nikakve veze mimo onih koje se tiču propagandističkih formula i zločinačkih (tj. pljačkaških i koljačkih) pohoda, posebno tokom prve polovine prošlog veka (samo u Topličkom ustanku 1917. Bugari su poklali 40.000 Srba, u više od 25 logora po Bugarskoj tome dodali još stotinak hiljada umorenih glađu i boleštinama, a ne zna se da li se među njima nalazi i onih 8.000 devojčica od 10–15 godina koje je bugarski predsednik Radoslavov za zlato kao roblje proda[va]o Turcima). To ministar Karakačanov i ministarka Zaharijeva zovu „administriranjem“ i ono je, između ostaloga, predviđalo da „sve što je srpsko mora biti satrveno“ jer „samo na ruševinama srpstva može da postoji i da se diže bulgarizam“; da su „hiljade žena i dece internirani, a drugi pobacani u zatvore“; da je „trideset i šest sela oko Leskovca potpuno istrebljeno“; da je „odvedeno gotovo sve muško stanovništvo varoši Niša, oko 4.000 ljudi“. I da su za podvige u tim poslovima odlikovani pukovnik Kalkandžijev za to što je priznao da je pobio 60 sveštenika, 200 činovnika i 3.000 civila i jedan policijski činovnik iz okoline Niša za to što je zaklao više od 300 Srba. (I u tom se poslu mnogo namučio: „U početku je bilo dosta teško, moralo se uvek više puta bosti nožem, ali kad sam se izvežbao, operacija je išla ne može lepše biti: jedan udarac – i čovek je ubijen“.) I tako se dogodilo da su se „mnogonapaćeni i tako često nepravedno tretirani“ Bugari, zahvaljujući svojoj vlasti i svojoj Crkvi i uz svesrdnu podršku Bugarske akademije nauka, našli u krugu najuglednijih zločinačkih naroda u Evropi. Po tim su obrascima Kalkandžijev i Karakačanov „administrirali“ po „Makedoniji“ i Pomoravlju, a u Srbiji njihovi „administratori“ stizali do Zlatibora i dokaz[iv]ali se i zločinima i paljevinama po Dragačevu, u okolini Čačka, Arilja, Kosjerića…

Time se sva priča i o Bugarima i o „Makedoncima“ (i vardarskim i himalajskim) svodi na fantaziju: Aleksandar Makedonski bio je egejski Makedonac, a samo „Brozovi Makedonci“ mogu objasniti kako se u njihovu današnju pamet može uvezati ono što se pre dva milenijuma događalo na prostorima od Demir Kapije do podnožja Himalaja. I kako sve to danas može stati pod „severnomakedonsku kapu“.



Prilika je da se u vezi s tim nedoumicama uverljivije odrede mere i bugarske i „makedonske“ nacionalne pameti. I da srpska vlast, umesto tamburanja o „srpsko-makedonskom bratstvu“, konačno postavi pitanje dokle će važiti brozovske genocidne tekovine nad srpskim narodom i jesu li one morale biti overene porfirijevskim zatiranjem srpskoga srednjovekovnog graditeljskog genija i njegovim prenošenjem u vlasništvo makedonsko-arnautske duhovne sirotinje.

Sve o čemu ovde govorimo svedoči nam da su se na Srbiju ustremili i ala i vrana, tj. svi veliki i mali (i strani i domaći) razarači. A malo ostalo onih koji su, i u naše dane, kao privilegiju izabrali mogućnost da se i srcem i dušom upišu u Srbe. Neka jedan od njih bude japanski vizantolog Suzuki Mićitaka (1950–2024), poznat pod imenom Sava Hilandarac, po tome što je „srce poklonio Srbiji“, ali i po tome što je o Srbima ostavio i neke neobične zapise. Recimo:

„Za Srbiju me je vezalo što sam ovde pronašao koren evropske kulture. Dok je Zapad sav okrenut materijalnom, kod vas se, a da niste ni svesni, očuvalo duhovno… U Rusiji me je oduševila vizantijska umetnost. Posebno ikone. A kad sam došao u Srbiju, otkrio sam da je vizantijska umetnost ovde još lepša, autentičnija, da nigde na svetu ne postoje veća remek-dela… Kad je prvi put video Studenicu, pričao je da je bio potresen njenom lepotom. – Bez dileme tvrdim da je Studenica vrhunac evropske srednjovekovne umetnosti“ (Novosti, 17. febr. 2024, 15).

Takvim se zapisima „Sava Hilandarac“ priključio sudovima mnogih starih evropskih znalaca koji su o Srbiji  otkrivali mnoge neslućene činjenice ne očekujući da će njihovi sunarodnici u prošlom veku domete duhovnosti svojih predaka overavati jedino – srpskim grobovima.

AUTOR: prof. dr Dragoljub Petrović 

Mišljenja i stavovi u Kategoriji "Lični stav" nisu nužno stavovi redakcije "Glasa javnosti"