Završna reč Miloša Kovića u krivičnom procesu
Autor: Glas javnosti
Svaka odluka koju donese ovaj sud imaće duboke i važne posledice. Ona će biti ne samo izjašnjenje o smislu srpske istorije, sadašnjosti i budućnosti, nego i o pravu na slobodu misli i govora
Krivični sud u Beogradu odbacio je optužbu četvoro profesora Filozofskog fakulteta koji su tužili kolegu prof. dr Miloša Kovića. Tekst koji sledi je neizmenjena verzija transkripta završne reči Miloša Kovića u krivičnom procesu pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu.
***
Na početku svoje završne reči želim da naglasim ono što je, po mom mišljenju, najvažnije. Činjenica da se pred srpskim sudom vodi ovakav proces predstavlja veoma lošu vest za našu zemlju. Meni se gotovo četiri godine, na osnovu osam gotovo identičnih tužbi, koje je protiv mene podnelo četvoro tužilaca, sudi zbog izmišljenih iskaza, koje nikada nisam napisao ili izgovorio. Moji zahtevi da tužioci navedu gde i kada sam izrekao te tobožnje uvrede, redovno su ostajali bez odgovora. Na taj način, ostaje nejasno šta sam to učinio, i zbog čega mi se sudi.
Tamo gde se zaista navode moji iskazi, izrečeni u okviru naučne i političke polemike, tvrdi se da je to učinjeno sa namerom da se tužioci uvrede, čime se ugrožava moje ustavom zagarantovano pravo na slobodu misli i govora. Sud se upleo u naučna i politička pitanja koja bi morala da ostanu van njegovih kompetencija. Meni se sudi zbog kritičkih stavova koje sam, kao naučnik i istoričar, birajući i mereći svaku reč, naglašavajući da iznosim svoje mišljenje, davao o tumačenjima srpske istorije koja zastupaju moji tužioci. Uz to, zastrašivanjem i sudskim progonom, mene pokušavaju da spreče da kao javna ličnost, koja se kao višegodišnji kolumnista Politike (od 2016. godine), najstarijeg dnevnog lista na Balkanu, bavi i novinarskim poslom, javno zastupam svoje političke stavove. Moji pozivi javnosti, ministru prosvete, rektoru, dekanu, univerzitetskom ombudsmanu da pomognu da se problemi na Odeljenju za istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu prevaziđu, da se odbrane moja radna prava i prava mojih kolega, imali su za cilj da se otvori javni dijalog o stanju na našem Univerzitetu, o temama suštinski važnim za naše društvo. Oni koji su te probleme izazvali i ugrozili naša prava, predstavili su moje stavove kao uvrede i omaložavanje, da bi me tužili sudu.
Da li će, dakle, srpski sud da određuje profesorima univerziteta na koji način će da raspravljaju o naučnim i političkim pitanjima? Hoće li u našoj zemlji sudovi početi da pišu i tumače srpsku istoriju? Hoće li sudovi da nam određuju šta smemo da mislimo, govorimo i pišemo o srpskoj istoriji i politici?
Sudski procesi kojima sam godinama podvrgnut po mom mišljenju predstavljaju školski primer sudskog i političkog progona. Četvoro tužilaca, zato što sam iznosio mišljenja i stavove potpuno različite od njihovih, na osnovu četiri krivične i četiri parnične tužbe, traže da im isplatim preko 4.000.000 dinara. Jasno je da time pokušavaju da me zaplaše i ućutkaju. Da je ovde reč o smišljenom i dogovorenom progonu potvrđuje i činjenica da oni nisu tužili ni jedan od vodećih srpskih medija u kojima su objavljivane moje inkriminisane izjave. Konačno, 26 javnih ličnosti, profesora univerziteta i članova SANU, stavove tužilaca (Nikole Samardžića i Dubravke Stojanović) o genocidu nad Srbima u NDH, logoru smrti u Jasenovcu, o Anti Paveliću, Blagoju Jovoviću javno su nazvali «obnovom i odbranom ustaških zločina i ideja» (sajt Stanje stvari, 29.7.2020), dok ih je njih 105 optužilo za «poricanje genocida nad srpskim narodom» (Isto, 20.8.2020). 263 profesora univerziteta i 8.852 građana sudske tužbe tužilaca i njihove istovremene pokušaje da me proteraju sa Filozofskog fakulteta nazvali su «diskriminacijom» i «progonom» (Sputnjik, 4.11.2021). Tužioci, međutim, nisu tužili nikoga od hiljada svojih kritičara. Tužili su samo mene.
Pri tome, svi smo profesori univerziteta, dužni i plaćeni za to da raspravljamo o naučnim pitanjima koja se, kada je istoriografija u pitanju, najčešće ne mogu razdvojiti od političkih stavova. Napredak nauke i javnog života nezamisliv je bez kritike i sučeljavanja mišljenja, kako u naučnim časopisima, tako i u dnevnim i nedeljnim listovima koje prate najširi krugovi čitalaca. Hoće li srpski sudovi početi da podučavaju univerzitetske profesore o tome na koji način se sučeljavaju stručna mišljenja i iznosi naučna kritika? Poziv univerzitetskih profesora, još od osnivanja prvih srednjovekovnih univerziteta, podrazumeva da se stavovi o temama od opšteg, pa i političkog značaja ne iznose samo u učionicama, nego i u javnosti. Hoće li srpski sudovi u 21. veku to početi da zabranjuju, ili da propisuju profesorima univerziteta na koji način će da javno istupaju?
Uz to, moji tužioci i ja u javnosti nastupamo ne samo kao profesori univerziteta, nego i kao eminentno političke ličnosti. Naši stavovi o suštinskim, naučnim i političkim pitanjima (genocid nad Srbima u NDH, ratovi u kojima je razbijena Jugoslavija 1990-ih godina, uništenje srpskog naroda u Krajini, na Kosovu i Metohiji, Kosovsko pitanje, rat u Ukrajini, ocena politike zemalja NATO pakta, Rusije, Kine prema srpskom narodu, itd) direktno su suprotstavljeni. To je jasno vidljivo i iz zapisnika sa ovog sudskog procesa. U vreme kada su objavljeni tekstovi zbog kojih sam tužen, bio sam predsednik Političkog saveta Demokratske stranke Srbije. Danas sam zastupnik i član Predsedništa Pokreta za odbranu Kosova i Metohije. O političkim i stranačkim afilijacijama mojih tužilaca može da se obavesti svako ko koristi internet. Kritički stavovi koje sam iznosio dati su, dakle, u okviru legitimnih političkih rasprava i nesuglasica.
Posebno želim da naglasim da nikada nisam govorio niti pisao o ličnostima, nego isključivo i samo o delima i idejama tužilaca. U mojim stavovima nema ni trunke uvreda, niti omalovažavanja. Svaki put naglašavao sam da je reč o mom mišljenju, kao i da ne tvrdim da je moje viđenje prošlosti i sadašnjosti srpskog naroda, kao i poremećenih odnosa na Odeljenju za istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu, jedino istinito i tačno.
Tekstovi četiri pojedinačne krivične tužbe, kao i podnesak privatnih tužilaca nastao 24.12.2019, posle Rešenja suda kojim se spajaju svi krivični postupci, jasno pokazuju da je nejasno zbog kojih iskaza sam tužen. Autor sam samo jednog (Politika, 3.3.2022) od tri inkriminisana teksta. Poigravanjem znakovima navoda u tuđim autorskim tekstovima, meni su pripisane rečenice i iskazi novinara (Večernje novosti, 2.3.2019, Pečat, 14.3.2019). U citatima iz mog teksta (Politika, 3.3.2022) i intervjua datog jutjub kanalu Helmkast (22.3.2019), čupanjem iz konteksta izostavljeni su svi iskazi koji pokazuju da je prvi napisan u okviru političke rasprave, dok je drugi nastao u okviru stručnog neslaganja o tome kako će se na Univerzitetu, u naučnim radovima i najširoj javnosti tumačiti srpska nacionalna istorija. O tome ima dovoljno podataka u zapisnicima sa suđenja, pa se na tome neću detaljnije zadržavati.
Prilikom davanja iskaza na sudu, tužioci su mi pripisali još mnogo novih, uvredljivih iskaza, koje nikada nisam izgovorio niti napisao. Kada sam ih pitao gde i kada su takve izjave bile date, oni nisu bili u stanju da daju odgovore. I o tome ima dovoljno svedočanstava u zapisnicima sa suđenja.
U zapisnicima, takođe, ima mnogo podataka o tome kako su tužioci, koji se u ovom sudskom procesu predstavljaju kao žrtve, sa Filozofskog fakulteta u Beogradu proterali moje kolege, docente dr Maju Nikolić, dr Nebojšu Šuletića, profesora dr Aleksandra Fotića i kako su pokušavali da to urade sa mnom i sa još nekoliko kolega. Pokazao sam kako su, uprkos tome što sam ispunjavao sve naučne i pedagoške uslove, pokušali da me proteraju sa Fakulteta prilikom mojih izbora u zvanje vanrednog profesora (2016-2017) i redovnog profesora (2021-2022. godine). U isto vreme dok me sudski gone, pokušavali su, dakle, uporno i sistematski, da me prognaju sa Univerziteta. Nisu mogli da ih zaustave ni javni protesti studenata i građana, niti upozorenja kolega da su se, na osnovu univerzitetskih propisa, našli u sukobu interesa zbog činjenice da su, dok su protiv mene vođeni sudski procesi na osnovu njihovih tužbi, istovremeno pokušavali da odlučuju o mom akademskom napredovanju. O svemu su opširno izveštavali mediji. Tada su, baš kao i 2017. godine (Peščanik, 12.6.2017; Politika, 14.6.2017) u javnosti iznosili neistine o mojim naučnim radovima, pa i političke defamacije (Danas, 16.6.2022). Moje nastojanje da se odbranim oni su, u posebnom podnesku sudu (1.3.2022), nazvali «osionim držanjem Okrivljenog posle učinjenog krivičnog dela» koje «dokazuje njegov bezobziran odnos prema Privatnim tužiocima kao žrtvama krivičnog dela uvrede». U vreme obračuna sa mnom iz 2019-2020. godine, oni su čak i studente postdiplomce, koji su mene birali za mentora, proterivali sa Fakulteta i Univerziteta. Jedan od proteranih, mladi kolega Nenad Anžel, o tome je javno govorio i to se može proveriti putem interneta. U svojim iskazima na sudu tužioci su, međutim, tvrdili da sam ja studente podsticao protiv njih. O tome takođe ima dovoljno podataka u zapisnicima sa suđenja.
Sudski i politički progon kome sam podvrgnut doživljavam kao cenu slobode. Ovaj sudski proces deo je mnogo širih kretanja, u kojima se odlučuje o tome kakvu će istoriju učiti naša deca i studenti: imaju li srpski istoričari i srpski narod pravo na svoje viđenje i tumačenje sopstvene prošlosti, ili će morati da usvoje kolonijalne interpretacije nastale u zapadnim centrima moći, koje insistiraju na kolektivnoj krivici Srba za sve ratove i nesreće koje su pogodile jugoistočnu Evropu od 1912. godine do današnjeg dana. Po mom mišljenju, cilj ovih medijskih i kvazinaučnih optužbi jeste da se sakrije odgovornost NATO država za ratove u kojima su razbijane Jugoslavija i Srbija. Da bi se to postiglo, mora se promeniti «krvna grupa» naših ključnih ustanova: Univerziteta, SANU, SPC i drugih. To se postiže upravo proterivanjem neposlušnih i dovođenjem na njihovo mesto onih koji su spremni da propovedaju ono što im se naredi. Konačni rezultat takvih nastojanja biće gušenje svakog dijaloga i nametanje jednoumlja, kobnog po nauku i javni život.
Poziv istoričara ne sastoji se, međutim, u propovedanju bilo kakvih obavezujućih, ideoloških interpretacija prošlosti. Njegov osnovni i jedini cilj jeste slobodna potraga za istinom. U tome, on ne sme da dozvoli da bude zaplašen bilo kakvim pritiscima. On mora da bude spreman da u borbi za istinu plati svaku cenu. U tome vidim smisao i značenje sudskih procesa koji se u ovom trenutku vode protiv mene.
Nisam ni prvi ni poslednji kome se sudi zbog njegovih uverenja i javno izgovorene reči. Radostan sam zbog prilike koja mi je data da se pridružim nizu sudski progonjenih profesora univerziteta, filosofa i pisaca, od Sokrata do profesora Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu Mihaila Đurića, kao i sudski gonjenih Srba, zbog nacionalne i političke pripadnosti, od Veleizdajničkog procesa u Zagrebu 1909, do današnjeg dana.
Sloboda nema cenu. U poređenju na njom, svaki napor, svaki sudski proces i sudska odluka izgledaju beznačajno. Uostalom, prva oslobađajuća presuda, u parnici koju je protiv mene vodio Radoš Ljušić, već je donesena.
Svaka odluka koju donese ovaj sud imaće duboke i važne posledice. Ona će biti ne samo izjašnjenje o smislu srpske istorije, sadašnjosti i budućnosti, nego i o pravu na slobodu misli i govora u našoj nauci i javnom životu. Odluka ovog suda snažno će odjeknuti. O njoj će se u budućnosti tek raspravljati. Ta odluka će, za studente i profesore Univerziteta u Beogradu biti ili javni šamar i poniženje, ili podrška i ohrabrenje.
Lično, nemam nikakve sumnje u to da ću u ovoj borbi, koja je mnogo veća od mene i mojih tužilaca, odneti punu pobedu. Jer, mi nismo stvoreni da bismo služili laži, ropstvu i bezakonju, nego istini, slobodi i pravdi.
SKINI APLIKACIJU
