MILOŠ KOVIĆ: Istoričari u dobu „poništavanja kulture”

Iz akademskih institucija izbacuju nepodobne, dok sistematski regrutuju svoj podmladak. Na takav način promenjena je „krvna grupa“ Odeljenja za istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu

Kada se istoričaru dogodi da mu, zbog javne reči, u njegovoj zemlji sude u osam krivičnih i parničnih procesa, po tužbama kolega istoričara koji su u isto vreme (bezuspešno) pokušali i da ga proteraju sa Univerziteta, kada mu, opet zbog javne reči, na graničnom prelazu u susednu zemlju, u kojoj su grobovi njegovih predaka i na čijem univerzitetu takođe predaje istoriju, saopšte da više ne može da u nju uđe, tada bi on konačno morao da razmisli o značenju tolikih udesa, pa i o smislu svog poziva.

Razum nalaže da čovek uvek i prvo preispita sopstvenu savest. Sudski procesi su, međutim, pokazali da nije jasno zbog kojih iskaza mu se sudi. Tobožnje reči, koje se navode u tužbama, kao i u usmenim iskazima tužilaca, ne postoje u priloženom dokaznom materijalu – novinskim tekstovima i intervjuima. Posle odluka fakultetskih i univerzitetskih organa o ispunjenosti svih naučnih i pedagoških uslova za izbor u zvanje redovnog profesora, ostalo je nejasno na kojim akademskim argumentima su se zasnivali višegodišnji pokušaji proterivanja sa Univerziteta. Bilo je, međutim, političkih denuncijacija koje su marljivo upućivane kolegama i medijima. Konačno, rešenje o zabrani ulaska, u kome piše da istoričar „predstavlja pretnju bezbednosti BiH, javnom poretku, javnom redu i miru u BiH“, ne sadrži ni jedan inkriminisani iskaz, niti postupanje. Čoveku preostaje da se, kao Jozef K, pita u čemu je njegova krivica, ili da, kao David Štrbac, suočen sa ogoljenom silom, sve okreće na šalu.

Nevolje su, po pravilu, dobri podsticaji za suočavanje sa načelnim pitanja i dubljim kretanjima. Istoričari stradaju od kada je sveta i veka. Uzor za mnoge bio je i ostao Mark Blok, francuski istoričar koji je pod nemačkom okupacijom, kao jedan od vođa pokreta otpora, dao život za svoju otadžbinu. Borio se za Francusku u dva svetska rata, da bi se, posle Denkerka, tajno vratio u zemlju, ne obazirući se na dodatni rizik koji mu je donosilo njegovo jevrejsko poreklo. Blokova Apologija istorije ili zanat istoričara, klasično delo svetske istoriografije, ostala je nedovršena, jer je njen pisac u međuvremenu uhapšen i streljan. U isto vreme, u nemačkom logoru za francuske ratne zarobljenike, Fernan Brodel napisao je najznačajnije istoriografsko delo 20. veka, Mediteran i mediteranski svet u doba Filipa II. Bulgakovljev Majstor zastupa nepregledne generacije istoričara koje, zbog traganja za istinom, vekovima optužuju i gone zbog podrivanja „javnog reda i mira“.

U dobu „poništavanja kulture“ istoričari su izloženi dodatnim iskušenjima. Čak i u „totalitarnim vremenima“ Bloka, Brodela i Bulgakova postojali su različiti politički sistemi i to je omogućavalo suštinsko raznoglasje. Tako je bilo i u Hladnom ratu. Danas, međutim, politički Zapad pokušava da celom svetu nametne jednoumlje. Kolonizatori bi da govore u ime kolonizovanih, koji bi trebalo ili da ćute, ili da ponavljaju „politički korektne“ mantre. Javni linč Džulijana Asanža, bez čijeg „Vikiliksa“ budući istoričari neće moći da razumeju naše vreme, jasna je poruka za sve one koji bi da se, sine ira et studio, upuste u potragu za istinom. Fanatizam i zatvaranje očiju pred činjenicama, baš kao u vreme Napoleona i Hitlera, po pravilu vode Evropu u progone jeretika, krstaške pohode na Istok i samouništenje.

U međuvremenu, u takvom svetu, poslušnost se višestruko isplati. Zašto bi, uostalom, srpski istoričari brinuli svetske brige? Od nečega se mora živeti. Upravo oni koji su spremni da neumorno ponavljaju mantre s kraja prošlog veka o bezgrešnom Zapadu, jeretičkom Istoku i ontološkoj krivici Srba, predstavljaju se kao „kritički istoričari“, kojima su struka i nauka na prvom mestu. Saradnja sa Imperijom i junaštvo ispoljeno u borbi protiv srpskog nacionalizma i „malignog ruskog uticaja“, omogućavaju im stalna putovanja po konferencijama živopisnih naslova, na kojima podnose uvek iste referate. Po sistemu kukavičjih jaja, oni iz akademskih institucija izbacuju nepodobne, dok sistematski regrutuju svoj podmladak. Na takav način za nekoliko godina promenjena je „krvna grupa“ centralne srpske istoriografske ustanove, Odeljenja za istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu.

Osnovni cilj istoričara i danas, kao u vreme Herodota, ostaje – potraga za istinom. Posmodernisti, sa strašću revolucionara, samo ponavljaju staro, pilatovsko pitanje: „Šta je istina?“. Istina, naravno, postoji, ali pitanje je u kojoj meri je istoričar sposoban da je otkrije u njenoj celini i neporecivosti. Mudrije će biti da skromno radi na tome da joj se, onoliko koliko je to u njegovoj moći, približi.

Sve se, na kraju krajeva, svodi na to – pošteno raditi svoj posao, tragati za istinom i o tome svedočiti. Tamo gde je to kažnjivo, podneti žrtvu i platiti cenu, u ime „ljubavi prema istini“ i „ljubavi prema pravdi“, kako je to napisao profesor Mihailo Đurić, u završnoj reči pred sudom koji ga je, zbog delikta mišljenja, 1972. godine osudio na devetomesečni zatvor. To je jedini izbor i jedini put.

U osnovi, ovde je reč o odbrani osnovne slobode misli i govora. Uskoro ćemo saznati da li u svojoj državi smemo da izgovorimo da nećemo haška tumačenja i NATO inerpretacije srpske istorije. Imaju li Srbi pravo na svoju istoriju, pa makar ona bila i pogrešna? Ili će nam je zaista pisati sudski tribunali i činovnici Imperije?

Miloš Ković je redovni profesor istorije na Filozofskom fakultetu u Beogradu.

SKINI APLIKACIJU