Da li je odzvonilo Makronovoj Francuskoj?
Autor: Glas javnosti
„Da bi spasao svoj Zakon o penzijama, Makron je izgubio Francusku”, piše Forin polisi. Koliki je ovo gubitak za njegove davosovske gospodare, ubrzano će se pokazivati
Emanuel Makron je pokazao da ga, ipak, zanima šta narod misli. U četvrtak je u TV emisiji sa dvoje glagoljivih proverivača njegovih misli o milionskim protestima naroda, u jednom trenu, dok mu se na licu videla koncentracija prevaranta, spustio obe ruke ispod stola i diskretno, da se gledaoci ne sete, nešto muljao… Kad su mu se ruke pojavile na stolu, preko brižnog lica je preleteo osmeh: Uspeo je! S leve ruke je skinuo sat od, sumnja se, 80.000 evra. Neće predsednik, koga narod „ne može da vidi“, da ga gleda sa tako kompromitujućim predmetom.
Nije shvatio da je dobro da pokazuje lažnu skromnost, dok nije pomislio na one kojima se obraća. Da, koga je moliti nije ga ljutiti. Ali kasno Emanuel na bojno polje stiže.
„Da bi spasao svoj Zakon o penzijama, Makron je izgubio Francusku.“ („Forin polisi“) Koliko je ovo gubitak za njegove davosovske gospodare, ubrzano će se pokazivati.
Nepodnošljiv, a liberalni
I, ako ste pomislili da u takvom političaru može da se „prelomi nešto“, pa da počne da postupa kao čovek – džaba ste lomili sebe. Policija kojom komanduje ovaj transmiter bez autoriteta nastavlja – državni teror.
Nije ovo stanje bez presedana, da se razumemo, ali kako primećuje specijalni izveštač belgijskog „Soara“, stanje je sve ljuće: „Francuzima se prevrće utroba od vlasti koju sad već doživljavaju kao nadmenu i neosetljivu“, a „ličnost Emanuela Makrona počinje da se doživljava nepodnošljivom“.
Ne znam kako demokratski, što bi se reklo, narodni lider može posle ovakvih konstatacija da predvodi narod. Ovo je, ipak, došlo do – ili on ili oni.
Da, kao što smo se nekad rugali komunistima, ovi Francuzi nisu dovoljno dobar narod za ove postdemokratske i neoliberalne vodiče iz davosovskog štaba koji je globalistički gadljiv na volju demosa. Ali narod nema kud. I neće – jer Makrona ne može da podrži ni svet „Šarli Ebdoa“, a još manje oni od kojih su potekle ubice karikaturista kojima je Alahov prorok meta podsmevanja.
Proleće naroda i Gavroš
Gde je Francuska danas?
Vreme je za velike odluke, a ako se držimo istorije – Francuzi bi se morali pitati: kud treba da ide ovaj svet?
Kad se 1848. Evropa zgrčila nad nemogućnosti kapitalizma da odgovori na potrebe naroda – pobuna je izbila u Parizu. Ustali su studenti, radnici, zanatlije, trgovci, ugroženi i uvređeni… Policija je pucala na demonstrante. Goreo je „grad svetlosti“, ali kralj je pao pred narodnom voljom. Luj Orleanski je morao da beži iz zemlje. Širom evropskog kontinenta to što je poteklo iz Francuske zvalo se Proleće naroda…
Iz onih vrelih pobuna naroda 1871, koje su upamćene kao Pariska komuna, ostale su priče izuzetne, kao ona Viktora Igoa o Gavrošu koja je generacijama širom sveta bila školska lektira…
Francuska pobuna, to je nešto značilo!
Da se svet izvan američkog imperijalističkog bloka ne seća Šarla De Gola francuska samosvest bi bila pojam za koji se ne može naći primer u poslednjem veku. Finale je – dovođenje Rotšildovog potrčka na mesto ponosito – predsednik Republike Francuske.
Ko to tamo kaže giljotina
Zato danas više nije ironično kad se oglasi Ministarstvo inostranih poslova Irana „oštrom osudom Francuske zbog gušenja mirnih protesta… Pozivamo francusku državu da pokaže da poštuje ljudska prava i posluša glas svojih građana“. Jer bi, kako piše londonski „Dejli telegraf“, „bes gomile mogao da donese Emanuelu Makronu sudbinu kralja Luja XIV koji je pogubljen na giljotini“.
Ali Emanuel Makron uopšte nije slučajna pojava u savremenoj Francuskoj. Nije incident. Ovo odavno nije zemlja giljotina, ali ni intelektualnog uvida koji svet očekuje da čuje. Naprotiv.
„Zapadne zemlje su upoznale pravu demokratiju za vreme Hladnog rata. Političke partije su imale istinske ideološke razlike i različite političke programe. Sve je to uticalo na život običnih ljudi i vodilo rastu blagostanja. Sada je tome došao kraj“, govorio je u intervjuu „Figarou“ još jula 1999. Aleksandar Zinovjev. „Posle pada komunizma u Istočnoj Evropi, na Zapadu je počeo masivni napad na socijalna prava građana. Na Zapadu više nema političke snage sposobne da zaštiti obične građane. Postojanje političkih partija je čista formalnost. Demokratija postepeno nestaje iz društvene organizacije zapadnih zemalja. Svuda se širi totalitarizam, jer nadnacionalna struktura nameće državama svoje zakone. Taj nedemokratski dodatak daje naređenja, uvodi sankcije, organizuje embargo, baca bombe, mori glađu.“
Iz osnove se promenila paradigma kapitalizma: „Finansijski totalitarizam potčinio je sebi političku vlast. Hladnom finansijskom totalitarizmu tuđe su emocije i sažaljenje. U poređenju sa finansijskom diktaturom, politička diktatura se u potpunosti može smatrati ljudskom. Unutar najsurovijih diktatura bio je moguć nekakav otpor. Protiv banaka je nemoguće ustati.“ (Zinovjev)
Nasilje je nužnost
To i mi sad vidimo – dok Francuzi danima, a i pre toga mesecima, jurišaju na novu Bastilju! Bankarski teklić, prekomandovan u demokratskog predsednika, demonstrira hladnoću od koje je i njega strah. Bes izmiče kontroli. „Za razliku od poslednjih sindikalnih demonstracija, službe unutrašnje bezbednosti ovog puta nisu uspele da obuzdaju nasilnike koji su krenuli u akciju, palili kante za smeće, napali policiju delovima kaldrme i petardama.“
Novinar italijanske „Republike“, i sam iz sveta kojim upravlja nadnacionalni finansijski kapital, nije mogao da primeti da je za „eskalaciju“ i „nasilje“ krivica kod države. Narod je doveden do stanja da samo vatrom i udarima može da pošalje poruku slepima kod očiju.
Realno, problem Makrona kao jednog od komandujućih zapadnog geopolitičkog fronta je – što su oni nepoželjni u svetu. Odnosno, sad im se to jasno pokazuje. Zapadna hegemonija se raspada. Na Zapadu puca, u svetu se otapa.
Francuski antropolog Emanuel Tod usudio se da to, povodom ukrajinske krize, ipak predoči Makronovoj Francuskoj. Kad je prošle godine napisao knjigu „Treći svetski rat je počeo“, nije mogao da je objavi u Francuskoj. Ali kad je knjiga postala bestseler u Japanu – pojavila se i na francuskom.
Tod je u Makronovoj Francuskoj problematičan jer uočava da „niko nije očekivao da će se ruska ekonomija suprotstaviti ‘ekonomskoj moći’ NATO-a“, a sad kad je Zapad suočen s tim – „ovaj rat je za Sjedinjene Države postao pitanje opstanka“.
Muškarac u ženskom toaletu
Pored vojne dimenzije, pa sankcija kao ratnih operacija, rat u Ukrajini je otvorio i „kulturni“ front koji odnose Zapad-Istok čini nepovratnim.
Napominje Emanuel Tod:
„Ovde govorim prvenstveno kao antropolog. U Rusiji su postojale zgusnute, porodične strukture, kod kojih su određene vrednosti preživele. Postoji rusko patriotsko osećanje koje je ovde (na Zapadu) nešto nezamislivo. Rusija je imala patrijarhalnu porodičnu organizaciju po muškoj liniji, u kojoj muškarci imaju centralnu ulogu i ona ne može da se pridržava svih neofeminističkih, LGBT, transrodnih zapadnih inovacija…“
„Kada vidimo da ruska Duma donosi još represivnije zakone o ‘LGBT propagandi’, osećamo se superiorno. Osećam to kao običan zapadnjak. Ali sa geopolitičke tačke gledišta, ako razmišljamo u terminima ‘meke moći’, to je greška. Na 75 odsto planete, srodnička organizacija je po muškoj liniji i zato se tamo mogu razumeti ruski stavovi. Sa stanovišta kolektivnog nezapada, moralni konzervativizam Rusije je ohrabrujući…“
„Kad se bavimo geopolitikom, zanima nas više oblasti: energetski i vojni odnos snaga, proizvodnja oružja… Postoji, međutim, i ideološki i kulturni balans moći, ono što Amerikanci nazivaju ‘meka moć’. SSSR je imao određeni oblik ‘meke moći’ komunizma, koji je uticao na deo Italije, na Kineze, Vijetnamce, Srbe, francuske radnike… Ali komunizam je u suštini zgrozio čitav muslimanski svet ateizmom i nije inspirisao ništa posebno u Indiji, izvan Zapadnog Bengala i Kerale. Međutim, danas se Rusija repozicionirala kao arhetip velike sile, ne samo antikolonijalističke, već i porodične kulture po muškoj liniji i konzervativnih tradicionalnih običaja.“
Tod uzima slučaj Saudijske Arabije koja „odbija da poveća proizvodnju nafte“ na zahtev Amerikanaca i „zapravo staje na stranu Rusa“ – naravno, i iz naftnih interesa, ali: „Očigledno da je Putinova Rusija, pošto je postala moralno konzervativna, postala simpatična Saudijcima za koje sam siguran da, ipak, imaju problema sa američkim debatama oko transrodnih žena (definisanih kao muškarci prilikom začeća) i pitanja njihovog pristupa toaletima za žene.“
Gubitak kulturnog rata je najveći poraz Francuske. O njoj se na svim meridijanima mislilo kao kulturnoj zemlji, njena kultura nije bila praznina Holivuda ili književnost Sidni Šeldona, ili šta god. Slušalo se šta Pariz govori, gledalo se šta Parižani rade, kakve se slike slikaju na Monmartru… S Makronom je to nezamislivo. A da ovakvoj Francuskoj opet ne nađu (i ne nametnu) ovakvog Emanuela, i to je teško zamislivo. Za svet bi bilo bolje da postoji Francuska koje više nema. Ali snaći će se svet i bez Francuske.
SKINI APLIKACIJU
.png)
