Trijumf harmonije nad haosom
Autor: Glas javnosti
Dvadeset godina posle američke agresije na Irak, narodi i političke elite Bliskog istoka pokazuju više mudrosti i političke zrelosti nego elite Zapadne Evrope i SAD
U turskim novinama „Hurijet“ pojavila se 2017. godine vest da je Merdad Safari zakupio stan u Safirnoj kuli, u poslovnom centru u istanbulskoj opštini Levent. Kako mu se stan dopao, iranski biznismen je rešio da kupi čitavu kulu za devedeset miliona dolara bez PDV-a. Safari nije bio oligarh koji je dislocirao kapital na Zapad.
Naprotiv, njegov biznis u sektoru proizvodnje hrane i trgovine nekretninama bio je u Iranu. Međutim, pošto su mu deca studirala u Istanbulu, obezbedio im je stanove u četvrtoj po visini zgradi u Evropi, deo stanova razdelio rodbini, a deo dao u zakup.
Vest je odjeknula turskim medijskim nebom. I ne, vest nije bila o iznenadnoj prodaji Safirne kule nego o tome što je postala vlasništvo jednog Iranca. Zar je moguće da se takvo bogatstvo stekne u jednoj zemlji kao što je Islamska Republika Iran, koja je veći deo prethodne decenije provela pod američkim sankcijama?
Godinu dana kasnije u Istanbulu se desio još jedan događaj koji je bio vesnik velikih promena na Bliskom istoku. Počevši od 16. novembra 2018, serija tekstova u američkim medijima „glavnog toka“ pisala je o dokazima koje CIA ima o tome kako je saudijski princ Muhamed bin Salman naredio ubistvo saudijskog novinara Džamala Kašogija u turskoj prestonici. Tokom jedne predizborne debate na demokratskoj konvenciji budući predsednik SAD Džozef Bajden najaviće kažnjavanje arapske kraljevine zbog ubistva Kašogija: „Jasno vam sad kažem da im više nećemo prodavati oružje. Zapravo ćemo ih naterati da plate cenu i od njih napraviti pariju kakva jesu.“
Još u aprilu te 2018. godine Bin Salman je izjavio da Hitler u poređenju s vrhovnim vođom Irana, ajatolahom Hamneijem deluje kao dobrica. Ali od 2018. saudijski princ je morao da se brine o drugim stvarima, za šta su se postarali američki mediji i CIA. Poslednji sukob između Irana i Saudijske Arabije je otpočeo kada su arabijske vlasti, u januaru 2016, pogubile odsecanjem glave šeika Nimra Bakira el Nimra, koji je zagovarao veća prava za šiitsku zajednicu na istoku Saudijske Arabije i tražio slobodne izbore. Čak je pretio i secesijom. Na pogubljenje su građani Teherana odgovorili spaljivanjem diplomatskog predstavništva Saudijske Arabije.
Više od rivalstva
Međutim, ovaj sukob ima daleko ozbiljniju predistoriju. S jedne strane, Iran je u očima Saudijske Arabije predstavljao silu koja podriva prestiž vladarske kuće Saud kao lidera arapskog sveta, podržavajući određene, mahom šiitske, elemente u Iraku, Hute u Jemenu, Hezbolah u Libanu ili Asadovu vladu u Siriji. S druge strane, Iran je optuživao Saudijsku Arabiju za uvođenje stranih sila na Bliski istok, prevashodno ciljajući na saveznički odnos Saudijske Arabije sa SAD.
Saudijsko savezništvo sa Sjedinjenim Američkim Državama bilo je činilac svake jednačine u kojoj se krilo rešenje za geopolitičku enigmu bliskoistočnog regiona. Doktrina SAD bilo je igranje na međusobna neprijateljstva na Bliskom istoku, uz prevashodno očuvanje geostrateškog i ekonomskog savezništva sa Saudijskom Arabijom i ideološkog savezništva sa Izraelom. Iranska revolucija je dala priliku Vašingtonu da igra na strah regionalnih sila od šiitskog „fundamentalizma“. Ali Iran, zahvaljujući produbljivanju odnosa s Rusijom i Kinom, postepeno postaje zemlja u kojoj se uprkos sankcijama može zaraditi kako je zaradio Merdad Safari, dok je Saudijska Arabija postala država kojoj je američki predsednik pretio da će je pretvoriti u pariju.
Zato ne čudi da je došlo do zbližavanja najveće šiitske i najveće sunitske zemlje. Ova trajektorija se mogla naslutiti još kada je jedan saudijski zvaničnik naznačio kako Arabija ne može biti američki saveznik „nauštrb sopstvenih interesa“. Za razliku od cene koja je tako neorijentalno i beskompromisno bila fiksirana u američkom stavu, Iran je iskazao diplomatsku fleksibilnost.
Najpre su Irak i Oman doveli Saudijsku Arabiju i Iran za sto, u aprilu 2021. godine, i pregovori su se odvijali na nivou zvaničnika ministarstava spoljnih poslova dveju država i predstavnika bezbednosnih službi. Iako u pet rundi pregovora, koliko ih je bilo do aprila 2022, nisu postignuti ozbiljniji rezultati, saudijski i iranski zvaničnici su istakli da je bar postignuta saglasnost o potrebi da se s pregovorima mora nastaviti do dogovora, i da u tom cilju mora postojati spremnost obeju strana na preuzimanje određenih obaveza.
Poseta američkog predsednika Saudijskoj Arabiji u julu 2022. pokazala se jalovom. Bajden je nastojao da podstakne Zalivske zemlje na saradnju sa Izraelom sa ciljem da se „obuzda Iran“. Ali ranije upućena pretnja Saudijskoj Arabiji nije bila zaboravljena u Rijadu.
U međuvremenu je Saudijska Arabija poslala jasnu poruku o svom strateškom opredeljenju da sarađuje s Rusijom, odbivši da poveća proizvodnju nafte u oktobru 2022. godine. Naprotiv, OPEK je saopštio da će smanjiti proizvodnju nafte za dva miliona barela dnevno. Manje energenata znači skok cene, a skok cene energenata znači više novca za Rusiju, i to u trenutku dok je Ruska Federacija u otvorenom ratu sa Zapadom i trpi zapadnjačke sankcije. Kao odgovor, članovi Demokratske partije, predvođeni kongresmenom iz Kalifornije Room Kanom, zatražili su obustavljanje isporuke sistema patriot Saudijskoj Arabiji. Ovo je neuralgično pitanje za arapsku kraljevinu, jer naftom plaća sigurnost koju joj garantuju SAD. Međutim, od 2019, u nekoliko napada, njena naftna infrastruktura je žestoko oštećena, što je dovelo do poremećaja na svetskom tržištu nafte. Gde je bila američka zaštita, pitali su se u Rijadu.
Klizeći start Pekinga
Zatim je usledila kineska diplomatska ofanziva. Mesec dana nakon posete kineskog predsednika Rijadu krajem 2022. ministar finansija arapske kraljevine u Davosu je saopštio da je Saudijska Arabija otvorena za trgovinu u juanima. Kina, koja je prethodno iskazala zainteresovanost da poveća obim uvoza nafte s Bliskog istoka, pojavila se kao benevolentna sila u regionu koja, za razliku od SAD, ne igra na kartu sukoba već radi na „harmonizaciji“ odnosa. Saudijska Arabija je, pristajući na saradnju s Kinom, otvorila put podrivanju petrodolara koji je osnov dolarske dominacije svetskim finansijama.
Nakon ovih inicijalnih koraka Vašington i Tel Aviv su bili potpuno zatečeni sporazumom o obnovi veza, najpre na bezbednosnom nivou, između Saudijske Arabije i Irana, početkom marta ove godine. Dogovor je isposlovala Kina, a vest o njemu je stigla iz Pekinga.
Treba imati u vidu da je sporazum sklopljen pod okriljem bivšeg ministra spoljnih poslova Kine i partijskog zvaničnika zaduženog za spoljne poslove Vanga Jia, dok su sa saudijske i iranske strane učestvovali savetnik za nacionalnu bezbednost Saudijske Arabije Musad bin Muhamed el Ajban i sekretar Iranskog vrhovnog saveta za nacionalnu sigurnost Ali Šamkani. Iako su iz zapadnih redakcija pokuljale vesti koje sugerišu da je ovo samo bezbednosni sporazum, koji može lako da iščili, što deluje logično imajući u vidu istorijat odnosa, rasplet situacije ukazuje da je slučaj suprotan. Povodom početka Ramazana, ministri spoljnih poslova dve islamske zemlje su naznačili potrebu da se bilateralni sastanak održi u bliskoj budućnosti, dok je jedan od iranskih zvaničnika tvitovao da je „u pismu iranskom predsedniku kralj Saudijske Arabije pozdravio bratski sporazum između dve zemlje i pozvao predsednika [Irana] u Rijad, i da je predsednik Raisi prihvatio poziv“.
Činjenica da je ovaj sporazum najpre bezbednosni znači istiskivanje SAD iz regiona i otklanja kod Irana bilo kakvu potrebu za geostrateškim sukobom sa Saudijskom Arabijom. Ukoliko Iran i Saudijska Arabija imaju dogovor o tome da se okonča rat u Jemenu, čime bi saudijska naftna infrastruktura bila pošteđena raketnih napada od šiitskih hutskih snaga, dogovor o tome da Iran neće razvijati nuklearno oružje (koje je stvarno koliko i hemijsko oružje Iraka 2003, ili zvaničnog sirijskog režima), te dogovor o suzbijanju vahabizma – onda su sve sporne tačke između Irana i Saudijske Arabije rešene. Ovaj sporazum je tek temelj na kom će se bilateralni odnosi razvijati, a jedan od povoljnih signala o uspostavljanju trajnog mira oko Persijskog zaliva je i inicijativa Saudijske Arabije i Irana da se priključe BRIKS-u, kako javlja „Blumberg“.
Ruski faktor
Dok Kina diskretno likuje nakon postignutog sporazuma, čini se da ni Rusija ne zaostaje u diplomatskoj ofanzivi. U prvoj poseti nekoj zalivskoj zemlji od početka razornog rata u Siriji, sirijski predsednik Asad se u Dubaiju sastao sa šeikom Bin Zajedom el Nahjanom, a Asadova supruga sa majkom šeika Bin Zajeda, koju u Emiratima zovu „majkom nacije“. Ujedinjeni Arapski Emirati su tom prilikom izdvojili sto miliona dolara pomoći Siriji za sanaciju posledica zemljotresa. Asadova poseta Dubaiju usledila je nakon odlaska u Moskvu sredinom marta. Poslednje vesti koje donosi „Volstrit džornal“ sugerišu da je Rusija posredovala u pregovorima između Sirije i Saudijske Arabije i izradila preliminarni nacrt sporazuma između dve arapske države. Pojedini sirijski visoki zvaničnici već su posetili Rijad, a konačni povratak Sirije u Arapsku ligu trebalo bi da usledi na redovnom kongresu panarapske organizacije u maju ove godine.
Tek imajući u vidu ovaj niz komplikovanih veza na Bliskom istoku, međusobna neprijateljstva među pojedinim akterima, i rusko-kinesku inicijativu da se ta neprijateljstva saniraju, možemo razumeti reči koje je, odlazeći iz Moskve prilikom poslednje posete, Si Đinping uputio Putinu. „Sada nastupaju promene kakve nisu viđene u prethodnih sto godina. Zajedno pokrećemo te promene.“ I zaista, bio je ovo istorijski trenutak.
Ne samo zato što smo mogli da prisustvujemo razgovoru koji je lakonski odredio sudbinu sveta, što će biti posebna poslastica za istoričare budućih epoha.
Naime, nijedna od država koje će biti okosnice novog poretka nisu evropske ili, šire gledano, zapadne države. Čini se da su SAD marginalizovane, a Kina i Rusija su, sada i potpuno otvoreno, spremne da ponude alternativu angloameričkom poretku.
Menja se istorijska paradigma zapadnog preimućstva koja je bila na snazi od Doba velikih otkrića (otpočelo putovanjima Vaska da Game i Kristifora Kolumba krajem 15. veka). Prirodno je da stecište epohalnih promena bude velika evroazijska ploča, i naročito njen centralni deo, koji se prostire od istočnoevropskih stepa severno od Crnog mora, u kojima Rusija danas u ratnom sukobu kruni zapadni prestiž, pa preko pojasa zemalja osmanskog/vizantijskog komonvelta, do Iranske visoravni i Persijskog zaliva. Azijske zemlje bliskoistočnog regiona koje su od početka krize Osmanskog carstva bile poligon za kolonizaciju zapadnoevropskih imperija i Amerike konačno su „našle svoju dušu“.
Na sastanku 1944. s britanskim ambasadorom, lordom Halifaksom Ruzvelt je razdelio mapu Bliskog istoka i definisao zone uticaja: iranska nafta će pripasti Velikoj Britaniji, saudijska nafta SAD, a iračka i kuvajtska obema. Upravo je Ruzvelt napravio dogovor s prvim kraljem iz kuće Saud Abdulazizom ibn Saudom o ekskluzivnom pristupu saudijskim izvorima nafte u zamenu za američku zaštitu. Trumanov šef departmana za Bliski istok Gordon Merijam definisao je značaj saudijske nafte u avgustu 1945: „To je neverovatan izvor strateške moći i najveći materijalni plen u istoriji čovečanstva.“ Tridesetak godina kasnije ovaj „neverovatan izvor strateške moći“ američka administracija predsednika Niksona učinila je, posredstvom petrodolara, okosnicom svoje globalne finansijske dominacije.
Resursi i sukobi
Zaista, u prethodnih sto godina, resursi s Bliskog istoka generisali su najveće sukobe u istoriji čovečanstva. Nemački pokušaj da prodre do Bagdada zbližio je Britaniju i Rusiju, neposredno pred Prvi svetski rat. Čak i ponižavajuće nemačke koncesije, koje su podrazumevale mesto za britansko plemstvo u upravnim odborima nemačkih kompanija na Bliskom istoku, i obavezivanje da neće širiti svoju infrastrukturu do Persijskog zaliva nisu bili dovoljni za Veliku Britaniju. Naime, u Mesopotamiji ne sme biti izazivača britanskog prvenstva.
Sama Britanija je tokom Drugog svetskog rata, po cenu većih gubitaka na drugim frontovima, odbijala da povuče snage s Bliskog istoka. Na početku Drugog svetskog rata SAD su proizvodile 61 odsto svetske nafte, ali je Britanija kontrolisala 72 odsto naftnih nalazišta na Bliskom istoku, dok je Vašingtonu pripadalo samo 10. Već 1944, shvativši da je ključ za svetsku dominaciju u savezu s Rijadom, SAD grade bazu u Daranu, u Saudijskoj Arabiji. Međutim, što je za Amerikance 20. veka bilo blagorodno, za Amerikance 21. veka je smrtonosno. Rat u Iraku koji su SAD povele 2003. raskrinkao je bezočnu propagandu i apsolutnu spremnost na kršenje međunarodnog prava. Pored toga, izbacujući iračku naftu sa svetskog tržišta, SAD su digle cenu ruskim energentima i dale zamah ruskoj ekonomiji. Naposletku su poslednjih godina SAD zdušno radile ne samo na približavanju interesa Kine i Rusije već i na pomirenju Saudijske Arabije i Irana, govoreći o tome da im je strateški cilj u regionu da i Arabiju i Iran pretvore u „pariju“.
Dvadeset godina posle američke agresije na Irak suvereni narodi Bliskog istoka i njegove političke elite iskazuju više državničke mudrosti i političke zrelosti nego elite Zapadne Evrope i SAD. Ključne interesne sfere zapadnih imperija su pale u krilo Rusiji i Kini, i s lakoćom su, čini se, inicirane u novi svetski poredak koji nastaje u Evroaziji. „Hiljadama godina, narodi brojnih zemalja duž drevnog puta svile zajedno su ispisivali poglavlja prijateljstva koje se prenosilo do današnjih dana“, izjavio je predsednik Si Đinping 2013, na predavanju na Univerzitetu Nazarbajev u Kazahstanu. Deset godina kasnije bliskoistočne zemlje su željne da ta poglavlja što pre otvore, i odbace knjige krvave prošlosti ispisane rukom američkih, britanskih i francuskih kolonizatora i hegemona. Kineska i ruska politika „harmonizacije“ potukla je američku politiku „zavadi, pa vladaj“. Jedino preostaje pitanje kako će na ove promene reagovati američko rukovodstvo, koje, ubeđeno u svoju izuzetnost i nepogrešivost, srlja iz fatalne greške u fatalnu grešku.
AUTOR: Tiosav Purić
SKINI APLIKACIJU
.png)
