ŠTRAJK GLAĐU – POSLEDNJA ODBRANA BIĆA KOJE SE BORI ZA SVOJU SUŠTINU
Autor: Glas javnosti
Odbrana dostojanstva ljudskog bića mora da postane dužnost zajednice, piše prof. dr Duško Kuzović.
Štrajk glađu je poslednja odbrana koja ljudskom biću preostaje nakon oduzimanja svih raspoloživih sredstava da odbrani suštinu svog bića. Vrednosti za koje se bori i živi čovek je suština bića, a ne novac i privilegije.
Štrajk glađu možemo nazvati crvenim slovom naše kulture. Štrajk glađu je sveto mesto koje naša kultura sa uvažavanjem čuva vekovima. O njemu se govorilo sa posebnim uvažavanjem, u to se verbalno ne dira bez posebnog razloga. To mesto obilazimo sa posebnom pažnjom da ga ne bismo oskrnavili.
To je poslednja odbrana bića koje se bori za svoju suštinu. Ako diraš u štrajk glađu, kao da komad hleba uzimaš detetu iz ruke ili lek iz ruku onog na postelji. To je tanka nit koja ljudsko biće drži u vezi sa svetom institucijom života. Život i njegove delove niti dajemo niti imamo pravo da oduzmemo.
Štrajk glađu je sveti trenutak ljudskog bića koje svesno ukida svoje postojanje, jer svoj život postavlja ispod ideje ili vrednosti. To je trenutak žrtvovanja pojedinca za dobro zajednice. Vekovima, svaki pojedinac koji je sebe dao za dobro zajednice, sa posebnom pažnjom je čuvan, jer je to mehanizam koji održava i čuva zajednicu. Ko je napadao taj mehanizam održanja zajednice, isto kao da ju je mačem i ognjem napao; kao da je poharao domove i sveta mesta, odveo žene u roblje i pobio nejač. Nije bilo razlike!
Štrajk glađu je društveno mesto koje se vekovima poštuje konsenzusom zajednice. To je mali uzak prostor koji čuvamo iz poštovanja prema drugim oko sebe, jer mogu biti prinuđeni na tu vrstu odbrane. To je mesto koje čuvamo iz predostrožnosti i za sebe, jer u Srbiji „ne zna dan šta noć kuva, niti noć šta zora rađa“.
Štrajk glađu je alarm koji okreće glavu većine društva prema problemu koji je važniji od nečijeg života. To nije poziv da gledamo prema ljudskom biću koje se opredelilo da se stavi na put samouništenja. Taj razlog je toliko važan da mu je potčinjena čak i svetinja života. To je alarm, upaljena crvena lampica o kvaru u sistemu čiji smo mi gradivni deo. To je informacija o bolesti zajednice, poziv za potragu za kvarom u našoj široj porodici, poziv na delovanje radi opstanka!
U zdravstvu (normalnog društva), niko ne pokušava da simptome ozbiljne bolesti pojedinca izvrgne ruganju ili zanemarivanju. Štaviše, država organizuje sistematske preglede, informisanje javnosti, sve mere pravovremenog otkrivanja problema kako bi se smanjila šteta po zdravlje ili gubitak života. Ali, kada je u pitanju zdravlje društva, tu se zanemaruju svi simptomi i pravovremeni signali. Zašto? Zato što nismo vlasnici naše zajednice niti države. Mi smo okupirani!
Šta gledamo u praksi?
Gledamo zlo koga među zverima nema. Taj sveti čin štrajka glađu, poslednje oružje odbrane umirućeg čoveka, najvažniji signal smrtonosnog problema zajednice, troši se za jevtine trenutke skretanja pažnje javnosti ili na sebe ili sa dnevnih problema. Sveto mesto ostavljeno za odbranu pojedinca se masovno zloupotrebljava i obesmišljava.
Naravno, ne treba ukinuti i proračunatu nameru da se štrajk glađu obesmisli kako bi se okupirani rob razoružao, a zajednica lišila signala da je u smrtonosnoj opasnosti. Da li su toga svesni oni koji zloupotrebljavaju štrajk glađu za lične, jevtine, kratkotrajne dobiti ili to rade po nalogu okupacione centrale?
Zbog bezbroj izigranih situacija, zbog štrajka glađu koji su bili skečevi, mi ne reagujemo na stvarne i iskrene činove. Da ne bismo danas videli sve šta se dešava oko nas, preživeli smo sve prevare i glumljenja štrajka glađu. Jednostavno, promišljeno su nam spržili senzore i mi ne vidimo da su skečeve i političke prevare zamenili stvarni događaji, stvarne borbe ljudskih duša koja se bore za opstanak. I sada, kada se to stvarno dešava, kada pojedinac stvarno žrtvuje sebe kako bi odbranio ideju ili nas upozorio, mi nismo u stanju da to vidimo. U stvari, gledamo a ne vidimo, slušamo a ne čujemo!
Zapušteno društvo, samo da bi neko, bez velikog napora i stručnosti, mogao mirno da sedi pored poreske kase i zajedničkih resursa (čitaj – para radi i lagodnog života radi). Paraziti koji, nesposobni za samostalan stvaralački život, okupiraju organizam živog bića sposobnog za život i isisavaju iz njega životne sokove do njegove smrti. Od nekih parazita organizam se može sam odbraniti, a od ozbiljnijih je potrebna pomoć. Tu užasnu činjenicu deo našeg društva upravo spoznaje – nema nam pomoći sa strane; moramo se sami osloboditi parazita koji su našu zajednicu doveli na korak od uginuća!
Šta nam valja činiti?
Institucija štrajka glađu mora ponovo da postane sveta tačka društva. Ne samo štrajk glađu već još nekoliko postupaka koji preostaju ljudskom biću kada potroši sve alate koje mu dražava nudi. Zašto?
Pa upravo gledamo kako izgleda život kada zataje svi alati države, pravosuđa, religije, tradicije, javnosti, medija, zajednice! Šta vidimo?
Vidimo na hiljade očajnih ljudi koji stoje bespomoćno pred mašinom koja im melje živote, porodicu, lični život, sve do čega im je stalo. Kao da stoje pred krematorijumom u koji ga neprijatelj gura.
Ne smemo dozvoliti da naša zajednica ćutke prelazi preko užasnog stanja bespomoćnog pojedinca. Živimo život u kome su uskraćeni svi alati odbrane dostojanstva pojedinca koje smo izgradili stvarajući državu. Zato je potrebno vratiti sredstva odbrane i pojedinca i porodice i zajednice koji se nalaze izvan onoga šta nudi država.
Zbog opstanka zajednice moramo očistiti pomenuta «sveta mesta» (a posebno štrajk glađu) od đubreta koje su loši političari i bitange nabacali na njih i ostaviti ih pojedincu koji nema drugog izbora. To moramo uraditi časno i pošteno, i nakon čišćenja ta mesta moraju stvarno funkcionisati. Kao doboš u koji se jednom udari i celu zajednicu okrene ka sebi, kao zvono koje «mimo protokola» zazvoni upozoravajući zajednicu na opasnost. To nam treba ako hoćemo da naša zajednica preživi, a i mi sami. Jer, da li ste sigurni da ste živi ako niste u zajednici u kojoj ste stasali?
Danas gledamo kako se neko iz naše zajednice opredelio da stupi u štrajk glađu zbog svojih uverenja. Prema informacijama, taj čin je iskren i pošten (nije lažni štrajk glađu kojih smo se nagledali od prevaranata na političkoj sceni). Šta naše društvo u ovom trenutku može lakše da prihvati a da ne bude ugroženo: da nevin bude osuđen ili zločinac nekažnjen? Naglašavam, danas!
Optužbe koje su o štrajkaču glađu iznete u tabloidima (koji su prerasli u partijsko pravosuđe) su zauzele javno mnjenje. Nismo dobili uvid u istinu štajkača, koji hoće nešto da nam kaže. Naučen sam da ovakve signale tražim i slušam, jer možda je bitno za opstanak zajednice.
Nisam za pridruživanje propalom projektu Evropske zajednice, niti za NATO, niti za hranjenje ukrajinske dece oružjem kako bi ubijali tuđu decu, nisam za idiotizaciju društva koja se plasira preko plaćenih NVO, nisam za skriveno finansiranje iz inostranstva, tražim veliki reset društva. Znači, sve vrednosti za koje živim (ovako kako živim), su na suprotnoj strani od vrednosti štrajkača glađu.
Ali ne želim da živim život kao moji neprijatelji, jer čemu onda ova borba?! Želim da branim dostojanstvo ljudskog bića, makar ono bilo na suprotnoj strani vojišta! Braneći njega branim sebe i svoje. Zato tražim da se čuju razlozi zbog kojih jedna profesorka, akademski sunarodnik, u Novom Sadu štrajkuje glađu. U integralnom obliku, bez prepričavanja, prevođenja i objašnjenja.
Postupimo isto kao oficir srpske vojske Svetomir Đukić, koji je nakon bitke na Adi Ciganliji 1914., uz vojne počasti sahranio neprijateljske vojnike koje je porazio. Šta više, ti isti neprijateljski vojnici su par dana ranije, nakon loma pontonskog mosta na Savi, davili i bajonetima gurali u reku srpske vojnike. Ali to je njihov teret pred Bogom i pred sobom! Nikada nije bilo lako biti Srbin! Ko posustane ili ne može da izdrži, neka se skloni.
Sa "štetnim" procesima u društvu se ne obračunava tamnicom, već marljivim radom države na poboljšanju života građana. Realnim kvalitetom života pojedinca i zajednice koji su vidljivi i opipljivi. Tamnica u koje se stavljaju društveni „problemi“ je signal da neko ne zna da radi posao koji mu je poveren, da ga ne radi kako treba, ili ga radi suprotno interesima zajednice. Društveni „problem“, koji je u tamnici, je znak da se problem ne rešava!
Ne može se utamničiti ideja, ma koliko bila štetna. Izolovati nosioca virusa je možda moguće, ali izolovati nosioca ideje je nemoguće! To je odavno poznata činjenica. Tamničenje pojedinca radi ideje je znak zapuštenog društva, znak privatizacije države ili skrivanja pravih namera režima prema zajednici; ili sve zajedno.
Kriza u Srbiji je posledica loše vladavine i uništenih institucija! Politički život ne postoji! Demokratija je uništena! Republika je oteta!
Za njih nema povratka sa puta kojim su krenuli. Nema ni nade da će spasiti sebe. Na žalost, nema nade ni za većinu u ovom društvu, sve dok u samrtnom klinču, hodimo istim putem kojim hode i oni!
Prof. dr Duško Kuzović
Stavovi izraženi u kategoriji Lični stav nisu nužno stavovi redakcije Glas javnosti.
BONUS VIDEO
SKINI APLIKACIJU
POVEZANE VESTI
KOMENTAR
