Srpski kulturni centar "u srcu Zagreba"
Autor: Glas javnosti
Kaptol i Penavu ne treba podsećati na zločin: oni su na njega „navijeni“. A ono malo Srba što je u Hrvatskoj još preostalo moglo bi se ponašati makar malkice – racionalnije. Jasenovački projekat još nije završen.
Srbi u Hrvatskoj "izgubili konat" o svom broju. Novosti saznaju da se „Prosvjeta“ i Srpsko narodno vijeće spremaju da u centru Zagreba grade velelepni srpski kulturni centar. I dodaju da su „srpske organizacije… pokrenule izgradnju ili obnovu sličnih centara po celoj Hrvatskoj. U planu je izgradnja 40 centara, a mnogi su već dovršeni“ (u Rijeci, Petrinji, Osijeku, Belom Manastiru, Slavonskom Brodu, Udbini, Kninu). Motive koji pokreću Srbe da se u ove projekte upuste razjašnjava Milorad Pupovac, predsednik SNV-a: „Srbima su potrebni ti prostori da bi negovali kulturne vrednosti koje su za njih karakteristične, a kao što srpska zajednica nije zatvorena, tako ni centri neće biti zatvoreni za sve druge“, pri čemu on veruje da su „udaljenosti između Srba i Hrvata mnogo manje nego što neki tvrde. Uvek smo imali snage da se te udaljenosti premoste i smanje i verujemo da će kroz kulturne centre one postati još manje“.
Ti bi se projekti mogli razumeti za neko drugo, i davnašnje, vreme. Kad su, recimo, Srbi (i pravoslavni i katolici) postavljali osnove zagrebačke gradske fizionomije i kad su se, prema zapisu Lajoša Talocija, Beč i Vatikan 1836. godine setili da bi „Hrvate“ mogli upisati u „narod“ i darovati im „jezik“ – za koji su oni prvi put čuli 5. sept. 1900. kad su im na Katoličkom kongresu u Zagrebu Posilović, Štrosmajer i Štadler naredili da nikad nisu bili Srbi i da se sve što je u njihovom pamćenju bilo srpsko nadalje mora razumevati kao „hrvatsko“. Tako su „Hrvati“ svojim novim imenom osramotili svu svoju štokavsku tradiciju, svoju istoriju vezali za početak prošlog veka i naredili da se do kraja toga veka u Hrvatskoj ne sme naći ništa što nije „hrvatsko“ niti ostati bilo koja druga vera osim katoličke. I tako uspostavljene osnove za sve ono što će se sa Srbima u tome veku događati: prvi napadi na njih i njihovu imovinu 1902, Veleizdajnički proces 1909, zločini u Mačvi 1914; Beč je tada uspostavio „sanitarni kordon“ u Bos. Podrinju, formirao odrede »šuckora« (Schutzkorps) od oko 11.000 dobrovoljaca, uglavnom muslimana, koji su imali odrešene ruke u rešavanju »srpskog pitanja«. Odmah je stavljeno u pogon i 300 koncentracionih logora za Srbe. Njihove žrtve do danas nisu popisane“, pri čemu se ne zna ni približan broj zatočenih i umrlih u austrougarskim logorima: u Aradu je bilo zatočeno 15.000 Srba (prema Živanovićevim nalazima, tamo je pobijeno preko 50.000 Srba), u Šopronjeku 8.000, u Doboju je 1916–1917. sahranjeno više od 1.000 dece ispod deset godina, svega je tamo umrlo oko 5.000 ljudi. Prema drugim izvorima, međutim, samo je kroz dobojski logor od 27. decembra 1915. do 5. jula 1917. prošlo 45.791 osoba, od 1914–1917, „po službenom saopštenju“, u BiH je umrlo 100.986 dece mlađe od 10 godina, a nikad nije utvrđeno koliko je stotina hiljada Srba tih godina pobijeno ili poumiralo od gladi, dizenterije, crvenog vetra, tifusa ili na druge načine bilo umoreno po drugim bosanskim i austrougarskim logorima. Prema nalazima M. Ivaniševića, s druge strane, u BiH je u to vreme stradalo 400.000 Srba, ali će se, sasvim je verovatno, i te brojke pokazati kao aproksimativne budući da je u Drugom svetskom ratu na prostoru NDH stradalo makar dvostruko više odraslih logoraša, a onih malih – tek desetak hiljada više nego u BiH tokom Prvoga svetskoga rata. Te „proporcije“ ukazuju na to da je, uz postojanje tolikoga broja logora i neposustalo četvorogodišnje satiranje Srba, moralo doneti ne mnogo manje žrtava od onoga broja koliko se za NDH makar približno mora smatrati dokazanim. (Ivaniševićevi nalazi pokazuju da 300.000 Srba stradalih u Prvom svetskom ratu „leži van granica zemlje“, u Albaniji, „ima ih u Alžiru, Tunisu, Francuskoj, Italiji, Egiptu, Velikoj Britaniji, Norveškoj, Poljskoj, Rumuniji, Makedoniji… U zarobljeničkim logorima Austrougarske u Olomoucu skončalo je 1.200 Srba, a u Jindrihovicama 7.200 (oba su na teritoriji današnje Češke, u Austriji u logoru Rajendorfu njih 8.000“.) S druge strane, nikad nije utvrđen ni broj pobijenih Srba u Mačvi, a kamoli u celom Podrinju, a za te zločine, „zbog mira u kući“, nikad nikome nije ni suđeno iako ih mnogi zapadni istoričari „smatraju začetkom politike sistematskog istrebljenja jednog naroda, koja je primenjena širom Evrope u Drugom svetskom ratu“, a u NDH tek nastavkom onoga što je tamo četvrt veka ranije bilo samo prekinuto. (Ako se nekad i sudilo, bilo je to najčešće izrugivanje pravdi. Tako je suđenje Mati Boškiću, sudiji koji je 1914. izveo na preki sud u Foči 72 seljaka iz Završja, među kojima i više maloletnih dečaka, završeno oslobađajućom presudom, a šuckorima nikad nije suđeno „zbog mira u kući“. U vezi s tim „suđenjima“ zanimljiva je i jedna paralela iz kasnijega vremena: ustaški sudija Lasić, koji je u Veljunu na Đurđevdan 1941. osudio na smrt preko 500 Srba, posle rata postavljen je za sudiju u Vojniću, a kad su se Srbi zbog toga pobunili, „objašnjeno“ im je u Karlovcu da će mrak progutati svakoga ko to još jednom pomene. (Kad se, posle mnogo godina, dogodilo da je sudija Lasić umro, Srbi su došli na groblje da se uvere da im on više zaista neće suditi.) Na sličan način bugarski vojni sud oslobodio je odgovornosti za zločine koji su izazvali Toplički ustanak 1917. pukovnika Kalkandžijeva iako je hladno priznao ubistvo „60 popova, 200 činovnika i preko 3.000 civilnih lica ne obazirući se da li je neko bio Srbin, Jevrejin, Ciganin ili Turčin“.
Srbi su, po svemu sudeći, zaboravili sve ove pojedinosti i ponašaju se kao da ne shvataju ni gde se nalaze ni do čega su dovedeni: u Hrvatskoj se Srbi više ne mogu sahranjivati ni pod ćiriličkim pločama, u Baranji poslednje srpske babe osuđuju zbog zločina nad ustaškim koljačima, u Osijeku i Slavonskom Brodu ostao je tek pokoji Srbin, a oni zagrebački biće sklonjeni čim se završi „velelepni kulturni centar“: nisu se o tome Srbi dogovorili ni s Kaptolom ni s Ivanom Penavom i njegovim Domovinskim pokretom. A ako su Srbi zaboravni, Kaptol i Penava nisu: oni znaju da je u Hrvatskoj ostao sitan procenat „nepoćudnih“ i čekaju prvu priliku da i njih podave i da preuzmu sve njihove kulturne centre. I da od Vatikana isprose milost zbog toga što su malkice zakasnili s ostvarenjem naloga da to učine do kraja veka u kome je projekat zasnovan i naređeno da mora biti i završen.
Srbi su u Hrvatskoj, očito, „izgubili konat“ o tome koliko ih je preostalo. Kaptol i Penava to mnogo bolje pamte.
Oni su – „navijeni“ na zločin.
*
Biće da su nuklearke večne. U poslednje vreme živnule su priče o tome da „moramo misliti na svoju energetsku budućnost“, da moramo graditi „male nuklearke“, a sad saznajemo da se razmišlja i o tome da se podignu i dve „velike“. O tome je srpska ministarka energetike razgovarala sa „delegacijom francuske državne energetske kompanije EDF… o saradnji u mirnodopskoj primeni nuklearne energije“. Treba, naime, znati da u nas još postoji moratorijum na gradnju nuklearki (posle havarija koje su se dogodile na Ostrvu tri milje, u Černobilju i Fukušimi), ali su prilike, izgleda, počele da se menjaju, da nuklearke niču u Bugarskoj, Mađarskoj, Rumuniji, Slovačkoj, Češkoj, Poljskoj, Sloveniji. (Zakon, međutim, ne ograničava pripremne poslove za njihovu gradnju od trenutka kad se zakonska prepreka ukloni i eto prilike srpskim ministrima da uprazno ne vrte prstima već da vrlo efikasno podupru trovačke kapacitete Rio Tinta, Ziđina, Dandija i drugih.
Još se ne najavljuje gde će se nuklearke graditi: na Drini neće moći jer je Rio Tinto već davno ovlašćen da otruje Podrinje, Mačvu, Zapadno Pomoravlje, naći će se tu blizu i Podunavlje i „drugo“ Pomoravlje, ali Srbija neće biti ostavljena ni bez tako moćnih trovača. Niti bez deponija nuklearnog otpada.
Svi vele da su „nuklearke pouzdan energetski izvor“, pomenuli smo tri njihove „čuvene havarije“, javljeno je da su Ukrajinci nedavno gađali jednu rusku nuklearku, zna se da su neke građene na trusnim područjima, pre mnogo godina čuo sam podatak da ih u svetu ima preko pet stotina (sad ih je sigurno koja stotina više), nikad nisam čuo jesu li one zaista večite, ali ako se pokaže da nisu – niko nam ne javlja ništa o tome kako će se one „sahranjivati“ i hoće li im se moći pridruživati i njihov nuklearni otpad.
Ili će se, možda, pokazati da je taj otpad lekovit. Makar kao i onaj cijanid kojim Ziđin prekopava borsku okolinu, a Dandi Beljanicu. Pa neka nam sad neko razjasni nedoumicu: čuju se glasovi da je neka Komisija EU zabranila „cijanid-tehnologije“ (Nemačka i Češka to već ozakonile), za naše ministre one su i dalje lekovite i sad ostaje da se vidi hoće li se ono šestogodišnje čekanje na EU produžiti (neznano koliko) zato što Srbija ne poštuje evropske ekološke standarde. Pa najstrašnije otrove proglašava lekovitim – uz blagoslov više desetina (medicinskih i inih) besmrtnika iz SANU.
*
Policija nasrnula na narod – »zarad odbrane« Rio-Tinta. Blokada pruge Mali Zvornik–Loznica, koju je upriličilo udruženje „Ne davimo Jadar“, pretvorila se u ono što se odavno očekuje: Vlada je na narod poslala policiju i stavila do znanja da će se dosledno zalagati za Rio Tinto i njegove trovačke kapacitete i u Donjem Podrinju, i u Posavlju i u Zapadnom Pomoravlju (i svuda drugde – gde mu se, i ako mu se, to dopadne).
I valja se prisetiti: kad se prvi put kandidovao za trovanje Srbije, Rio Tinto došao je sa koruptivnom svoticom od milijardu dolara namenjenom najvišem predstavniku srpske vlasti, a kad je tamo odbijen – učinjena je prva ozbiljna greška: trovač nije proteran već se počeo „odomaćivati“, ona svotica usitnjena na mnogo sitnih predstavnika srpske vlasti i sad smo se našli pred saznanjem koje nam overavaju Siniša Mali i pomoćnik državnog sekretara SAD za energetske resurse Džefri Pajat tvrdeći da je to „generacijska prilika za Srbiju“, ali i „ekonomski prioritet Evropske Unije“. I valja nam odmah priznati: Pajat zna šta priča, a Siniša ne zna šta brblja. Da zna, raspitao bi se kod svoga „nemačkog partnera“ zašto njegova država čeka na „litijumsku lepotu“ iz Srbije, a neće da je uzme iz svoga dvorišta iako zna da ona toga ima makar deset puta više nego Srbija. Ili zašto ne pita svoje „ministarske drugare“ iz Norveške i Portugalije zašto su oni Rio Tinto prognali čim je „promolio nos preko njihove kapije“? Izvesno je, naime, da je „mali“ Siniša završavao nauke kod „velikog Pajata“. Da nije, znao bi ono što je dobro znano i Nemcima i Norvežanima i Portugalcima, tj. da je Rio Tinto, svuda gde se pojavio, za sobom ostavljao jedino pustoš. I ako se „ukopa u Jadru“, mogao bi Siniša javiti Vučiću da već sada može Beograd-na-Vodi, kao „svoje životno delo“, okrstiti u Beograd-na-Otrovanoj-Vodi. A o tome nam pričaju i naši najbolji učitelji, pominjem ovde Ratka Ristića, a grešan sam što sam propustio da zabeležim ime one učiteljice koja nam je nedavno rekla da je jadarska zemlja blagoslovena i da za nju nema sušnih perioda zbog toga što tamo neke „plitke (»potpovršinske«?) vode“ nikad ne mogu presušiti (kao što plitka politička pamet može jedino biti „isušena“).
Da ovde ostavimo po strani opasnost da se ona koruptivna svotica usitnila na mnogo „sitnih Srba“ koji nisu bili gadljivi na dolarsko zelenilo pa bi se mogli naći pred opasnošću da bi im ono moglo početi ispadati ili iz džepova ili iz nekih tajnih računa… (Kao što se nedavno dogodilo guvernanti NB, a nikako da se dogodi nekima za koje se odavno govorka da su od nje umeli biti mnogo uspešniji.)
A ne znam ni kako tumačiti neka „najnovija događanja“: Rio Tinto se ljutnuo na jednu Tijanu koja je zapisala da je litijum „belo zlato za grobnicu Srbije“. I objasnio Srbima kako je onu koruptivnu svoticu „usitnio“ pa se ona „ekološka studija“ – koja se godinama očekuje – ne mora ni priređivati. Zna Rio Tinto kako izgleda njegova ekologija, znaju to i Nemci, Norvežani, Portugalci, ali ta znanja nikako da dopru do vrhova srpske vlasti niti da joj neko javi – dokle je Rio Tinto stigao u bušenju i trovanju Srbije.
Zato se Rio Tinto mora zaštititi. Makar dotle dok ne potruje sve na šta se namerio. I dok se oni koji su mu to omogućili ne izmaknu daleko od onih koje su opustošili.
AUTOR: profesor dr Dragoljub Petrović
BONUS VIDEO
SKINI APLIKACIJU
POVEZANE VESTI
KOMENTAR
