Srbija i EU ili o integracionim iluzijama
Autor: Glas javnosti
Odnos Srbije i Evropske unije danas bi se mogao svesti na parafrazu poznate parole koja bi glasila: „oni kao žele da nas prime, a mi kao nećemo da odustanemo"
„Oni kao hoće da se otcjepljuju, a mi im kao ne damo“, i danas odzvanjaju razočarano-prestrašene reči vojnika JNA Bahrudina Kaletovića tokom sukoba u Sloveniji. Možda je, veselnik, pošao u vojsku stvarno verujući u parolu „i posle Tita – Tito“ i da je Jugoslavija večna, ali je tu, na položaju, dok su fijukali meci, osetio da se radi o politikantskom prodavanju magle. I onih što prividno brane zemlju i onih koji se kobajagi vojnom silom teritorijalaca od nje odvajaju.
Rezultat zamajavanja da im JNA to „kao nije dala“ ubrzo se video i dalje prema istoku zajedničke zemlje. Onda, kada je u Hrvatskoj glumila „UNPROFOR pre UNPROFOR-a“ razdvajajući, o apsurda, one koji čuvaju državu i hoće da ostanu u njoj, od ustašoidnih secesionista željnih srpskih vratova. I kada se – sve poštujući odluke političara, odnosno „civilnu kontrolu vojske“ – iz BiH hrabro povlačila, i sama u kolonama stradajući od islamističko-kriminalnih bandi i ostavljajući narod, iako je bila „narodna“, da se snalazi kako zna. Kao iz južnog dela Stare Srbije, pod uzurpiranim imenom Makedonija, koju je napustila sva ponosna što je to učinila bez gubitaka. Vremenom se oguglalo na te iluzije pred cunamijem novih.
Integraciona obmana EU
Prenemaganje – ne mnogo suštinski različito od pomenute slovenačke i kasnijih epizoda – usledilo je kao postmoderni postulat u odnosima Zapada prema evropskim „varvarima“ s druge strane limesa, tj. istočno i jugoistočno od transgresionog frontijera. Tamo gde se nalazi Srbija.
Bezbroj obećanja, perspektiva, agendi, pisama o namerama, inicijativa, pregovora, rezolucija, sporazuma, aneksa, integrativnih ideja i modela, kako evropskih, tako i balkanskih. Naravno, uključivanje u EU smatralo se aksiomom, prvorazrednim nacionalnim interesom i neupitno pozitivnim (geo)političkim ishodom. Svakoga ko bi tu mantru doveo u pitanje, makar i uz neoborive argumente, instalirane političke nomenklature i njima odana sredstva informisanja hitro su proglašavali bezmalo „zrelim za Lazu“.
Stoga bi se u vezi sa „evropskim putem Srbije“ moglo u bahrudinovskom stilu reći: „oni kao žele da nas prime, a mi kao nećemo da odustanemo“.
To obećanje članstva odavno se pretvorilo u oružje kojim se postižu mnogo veći rezultati nego klasičnom vojnom agresijom. Domaćoj prozapadnoj političkoj eliti služi kao paravan za diletantizam, alibi za odluke suprotne nacionalnim interesima, obrazloženje za promašene diplomatske i ekonomske poteze, opravdanje za očiglednu kratkovidost u strateškoj orijentaciji zemlje.
Diskutabilna integracija
„Moramo da činimo takve stvari zbog evropskih integracija!“ To je nesuvisao odgovor na svako neslaganje, nepristajanje i pitanje zašto se država vodi, posmatrano sa „srpskog stanovišta“, u civilizacijski, geopolitički i ekonomski krajnje diskutabilnu integraciju, kao i zašto se donosi neka konkretna upitna odluka na propisanoj „mapi puta“. Još stupidnije od toga je samo ono: „Nećemo, valjda, u evroazijske integracije“.
Osnovno pitanje jeste: zašto Srbija mora u EU, čak i da je EU hoće? A neće! To na svakom koraku pokazuje svojim (ne)činjenjem, ali se naši EU-fanatici pozivaju na izjave njenih zvaničnika čije pozicije i mandati podsećaju na protočni bojler. EU stalno upravo na našem primeru pokazuje da je ni najmanje ne obavezuju ni potpisani ugovori i dokumenti, a kamoli prigodne reči Hermana van Rompaja, Žoze Manuela Baroza, Žana Kloda Junkera, Ketrin Ešton, Federike Mogerini i sličnih „(političkih) komesara“.
Da li su ostali važni i ko ih se još seća? Kao što će se za koju godinu malo ko sećati aktuelnih Ursule fon der Lajen ili Šarla Mišela. A zatrpavani smo njihovim licemernim pohvalama kako je „Srbija Evropa“ i „EU nije kompletna bez Srbije“, a strepeli od izveštaja da „Srbija ne može sedeti na dve stolice“ i da suicidno „u svojoj spoljnoj politici mora da sledi onu koju vodi EU“ (čitaj: da uvede sankcije Rusiji).
Štap i šargarepa
Zar još uvek nije jasno da je prijem Srbije u EU „ne lipši magarče do zelene trave“? Primiće je samo ako joj bude preko potrebna i za to neće biti neophodno ispuniti nikakve uslove niti famozna poglavlja. Slično Rumuniji i Bugarskoj. Tačnije, priključiće je ako bude potrebna SAD i NATO-u u njihovoj „istočnoj (geo)politici“.
Zašto bi, inače, vašingtonski zvaničnici uporno ponavljali da će SAD učiniti sve da Srbija postane član EU. Zar nije apsurdno: SAD će pomoći da Srbija bude primljena u nadnacionalnu integraciju koja nije deo SAD niti je SAD deo nje!? Da li zaista nije? U suprotnom, ako/dok Srbija ne bude upotrebljiva u „velikom obračunu“, večno će ostati pred rampom na „putu u EU“. Van Zapada, ali vezana za Zapad, da se ni slučajno ne bi okrenula Istoku. U karantinu tzv. Zapadnog Balkana, koji za novu priliku, kao transformers, postaje Otvoreni (Balkan). Simulakrum!
Da je članstvo Srbije u EU pre za Muzej iluzija u beogradskoj Nušićevoj ulici nego realna opcija za blisku budućnost sasvim je jasno iz poznatog pisma Vilija Vimera upućenog kancelaru Šrederu početkom maja 2000. godine (postalo javno 2005.), gde nedvosmisleno piše da SAD zahtevaju da „Srbija trajno mora da bude isključena iz evropskog razvoja“.
U njemu se nalaze i drugi odgovori na plačljivo pitanje evrofilnih Srba: pa zašto nas neće? Od „zahteva da se u krugu savezničkih država što je moguće brže izvrši međunarodno priznanje nezavisne države Kosovo“ (još tada, nepunu godinu posle okončanja rata, a osam godina pre samoproglašenja i prvih priznanja!), do potpunog redefinisanja geopolitičke strukture „od Baltičkog mora do Anadolije“, gde će se širenju NATO-a podrediti svi evropski interesi, pravila i pravni poredak.
Izlizani argumenti
Uprkos tome, srpska politička nomenklatura i njena intelektualno-propagandna logistika već gotovo četvrt veka preteći, povišenim tonom, ponavljaju izlizane pseudoargumente: „Srbija je opkoljena članicama EU i NATO“, „više od 60 odsto trgovinske razmene Srbije je sa EU“, „Srbija je u Evropi, a ne u Aziji“, „nije Srbija ruska gubernija“…
Zašto ovakvu Srbiju i ovakve Srbe neće Zapad u svoje ekonomsko-političke i vojno-bezbednosne integracije? Zato što su svoji, neposlušni, nepredvidivi, violentni, slobodarski, mahom pravoslavni, slovenski i proruski, te imaju istorijsko pamćenje, državotvornost i pijemontski balkanski imperijalni duh.
A kakvu Srbiju i Srbe bi hteli? Preobraćene, podređene, disciplinovane, beskrajno trpeljive, fragmentirane granicama, svedene na užesrbijansku „bezopasnu meru“, distancirane od svoje crkve i svetosavlja, bez nacionalnog identiteta i kosovskog zaveta, bespogovorno prozapadno, tj. antiruski nastrojene. To bi im bila odgovarajuća Srbija i poželjni Srbi! Neko reče: da postanu „balkanski Česi“.
Ali, uz sve napore i metode – to ne biva. Zato građane Srbije niko nije referendumski pitao pre ulaska u proces priključivanja EU, da li uopšte žele u tu nadnacionalnu integraciju. I neće pitati, možda čak ni pred „svršen čin“. Očigledan je strah od odgovora, na koji upućuju čak i ona nameštena istraživanja javnog mnjenja. Naročito ako je cena – a jeste – priznanje „nezavisnog Kosova“.
AUTOR: Milomir Stepić
BONUS VIDEO
SKINI APLIKACIJU
