Slobodan Antonić: Svojski se radi na tome da se potučemo, i tu prestaje svaka pamet
Autor: Glas javnosti
Opasno je medije pretvoriti u sredstvo za raspamećivanje i razdraživanje. Ljudi ionako nisu previše racionalni, pogotovo ne u masi, a ovo sistematsko zaglupljivanje i raspomamljivanje mase, na obe strane, ne sluti na dobro
Svašta čoveku smeta kad uđe u godine, ali ono što mi se u svim ovim događajima ponajmanje dopada jesu nesnosno dramljenje i prenemaganje.
Kod nas se inače prilično razvila "kultura lupetanja" – sklonost da se priča napamet, izmišlja i preteruje, kako bi se skrenula pažnja na sebe (o tome sam pisao ovde). Ali, u ovih deset meseci to ne samo da je eskaliralo, već se pretvorilo u opšte preglumljivanje i foliranje.
Kako jedni, tako i drugi. Čovek se pita šta znače naslovi:
"Ustaškinja traži da EU postavi blokadne fašiste na vlast u Srbiji";
"Blokaderi ustaše počeli s najgorim siledžijstvom: spremni na nasilje gore nego u Novom Sadu";
"Blokaderi ustaše zapalili prostorije SNS u Valjevu";
"Ustaški blokaderi prebili snimatelja Informera";
"Maskirani fašisti rešili da spale Beograd";
"Tri dana neviđenog terora blokadera siledžija: spaljivanje živih ljudi, uništavanje grada, napad na policiju i svakoga ko drugačije misli".
Kakvi fašisti, kakve ustaše, kakvo spaljivanje živih ljudi? U normalnim novinama stojalo bi "demonstranti" ili, ako se baš hoće nešto jače, "huligani". Ali "fašisti" i "ustaše" – to nije za medije, već za propagandne alate, i to u sred kakvog rata.
A s druge strane:
"Ono što on sprema i njegova politika prema ovom narodu se ne može razlikovati od politike Ante Pavelića";
"Nema većih ustaša od Vučića i ostalih kvislinga";
"Aleksandar Vučić je ... predvodnik udružene kriminalne grupe koja je okupirala ovu zemlju".
"Razbojnička banda koja vlada ovom zemljom";
"Vučić je napravio svoju verziju SA trupa, Šturmabtajlunga";
"Čovek koji se odmetnuo od civilizacije".
I tako dalje, da ne ređam, potpuno se normalizovalo da se o događajima, vlasti ili opoziciji, svejedno, može sve reći, upotrebiti svaka reč, bilo koja slika. Hiperboliše se toliko da su normalan govor, koliko-toliko objektivno novinarsko izveštavanje ili makar pokušaj objektivne analize jednostavno zbrisani iz javnog prostora.
Pogledajte te reči i rečenice, a zatim svoj život, kako vam prolazi dan, vaš posao i svakodnevne brige, i videćete koliko je ogroman kontrast između dramljenja po medijima i realnosti:
"Hapse se i otimaju maloletnici"; "Stanje u Srbiji nalikuje na okupacione zone iz ratova devedesetih"; "Masovna hapšenja studenata, građana i stranaca... čitava serija kidnapovanja studenata"; "Ukida se sloboda medija... otkazi se dele na svakom koraku... uveliko se pune zatvori političkim zatvorenicima... trenutno, u Srbiji ima više političkih zatvorenika nego kriminalaca u zatvorima"; "Osećaj nasilja više nije incident, nego pravilo"; "Današnji naslednici Šturmabtajlunga po ulicama srpskih gradova ganjaju i mlate protivnike naprednjaka"; "Jedan nasilan, opasan režim koji već neko vreme u sebi nosi sada već sve odlike fašizma"...
Gotovo zabavno mi je bilo dramljenje oko zatvorskih uslova u kojima borave "dokazani borci za demokratiju, robijajući po ćefu banditskog režima", odnosno "deca koja su već gotovo mesec dana u zatvoru u Novom Sadu" –onih šestoro aktivista snimljenih uoči 15. marta, pritvorenih pa puštenih.
"Strpani u zatvor pun stenica", "jedu ga stenice u pritvoru", "izmrcvareni i sa ranama od stenica", "u pritvoru, gde ih jedu stenice i u odnosu na koji arktički gulag deluje kao luksuzni smeštaj" (!?)... Čak je o tim nečovečnim patnjama snimljen i dokumentarni film "Stenica", gde "naslov filma upućuje na činjenicu da u Okružnom zatvoru u Novom Sadu, gde su pritvoreni, u ćelijama ima mnogo stenica koje grizu zatvorenike"...
Da, naši pritvori zaista nisu preterano zgodna mesta za boravak. Ali, osim ako tamo ne žive stenice velike poput medveda, reći da "u odnosu na njih arktički gulag deluje kao luksuzni smeštaj" – nije li to ipak malo, samo malkice, dramljenje i preterivanje?
Ali, ne sme ni to da se kaže, jer vas odmah čeka optužba da branite policijsko nasilje i torturu prema uhapšenima. Niko ih ne brani, ali manite se patetike o stenicama, manite se, uopšte, patetike o "teroru nad golorukim mladićima i devojkama" koje "prebijaju na smrt (...) i to sa tako preciznom podlošću, da to samo i mogu bezumnici, koji su očigledno svesni da takvu lepotu, dobrotu, plemenitost, znanje, sposobnost, šarm, uspešnost, radost, poštovanje reda iz ljubavi i ljubav prema svojoj otadžbini – nikada istinski nisu imali".
A nasuprot toga: "Hijene biraju vođu čopora po smradu. Onaj koji ubedljivo najviše smrdi taj postaje vođa. Oko najvećeg smrdljivca se tako okupe razni smradovi (...) Postojanje Ćacilenda, odakle se širi mesecima nesnosan smrad i način kako je ustrojena ova neobična tvorevina to dodatno potvrđuju."
Patetika za svog i dehumanizacija za drugog – to nekako uvek ide zajedno. Ali da kič novinarstvo i šund analitika potpuno ispune medijski prostor – zar to ne biva samo u ratu?
Opasno je medije u toj meri pretvoriti u sredstvo za raspamećivanje i razdraživanje. Ljudi ionako nisu previše racionalni, pogotovo ne u masi, a ovo sistematsko zaglupljivanje i raspomamljivanje mase, na obe strane, ne sluti na dobro.
Iz ove situacije ima samo dva izlaza: građanski rat ili pošteni izbori. Ali, ne može se i jedno i drugo istovremeno – hoćemo izbore, ali pošteni su samo oni na kojima mi pobedimo, inače sledi građanski rat.
Stvorena je atmosfera da naprednjaci jednostavno nikada nisu organizovali, niti uopšte mogu da organizuju, poštene izbore:
"Ni Tomislav Nikolić, ni Aleksandar Vučić nisu legalno izabrani ni 2012, niti na bilo kojim izborima nakon toga. Njihova kriminalna uzurpacija vlasti je počela 2012. godine istresanjem lažnih džakova sa falsifikovanim glasačkim listićima između dva kruga predsedničkih izbora, postupkom koji je ostao nekažnjen od tužilaštva i pravosuđa Srbije. (...) Jedini legalni izbori na kojima je Vučić učestvovao su oni koje je zakonomerno gubio."
Ako su za opoziciju jedini pošteni izbori, po definiciji, oni koju ova vlast izgubi, onda se ne treba čuditi zašto vlast izbegava da raspiše vanredne izbore – jer zna da je posle njih čeka haos i "obojena revolucija".
Dosadilo mi je već da pišem kako je rešenje u dogovoru vlasti i opozicije oko promene izbornog sistema, ili makar u dogovoru o (koliko toliko) poštenim izbornim uslovima. Da se hoće taj put, mi bismo do sad već imali raspisane izbore i bili bismo u sred predizborne kampanje. Ali, taj put se očigledno ne želi, već se svojski radi na zaoštravanju unutrašnjih političkih odnosa.
Zapravo, svojski se radi na tome da se potučemo. I tu prestaje svaka pamet, tu je svaka dalja analiza nemoćna...
Glas javnosti/R02S
Stavovi izraženi u kategoriji Lični stav nisu nužno stavovi redakcije Glasa javnosti
SKINI APLIKACIJU
