Slobodan Antonić: Vidovdan u Beogradu
Autor: Glas javnosti
Uoči ovog Vidovdana opet smo na jednoj do važnijih raskrsnica. Ne između vlasti i opozicije, već između mirnog i nasilnog rešenja, između demokratije i autoritarizma – u ovoj ili onoj formi, ali ipak autoritarizma. Pa da vidimo kojim ćemo putem krenuti?
Uoči predstojećeg Vidovdanskog protesta politička atmosfera u Srbiji drugačija je negoli uoči 15. marta. I dalje postoji zaoštrenost između dve neprijateljske strane – studentsko-građanskog pokreta i vlasti – ali ta zaoštrenost je više medijska i retorička, nego društvena.
I dobro je što je tako. Jer, od januara do marta, grozničava podeljenost na „nas“ i „njih“ bila je ušla duboko u društvo. To se naročito videlo na društvenim mrežama, gde je svako ko nije u horu zapevao „Aliluja studenti!“ okarakterisan kao „prodana duša“ i „režimlija“.
Već sam pisao da je etiketa „obojena revolucija“ zalepljena na ove proteste odveć olako i bez dovoljno dokaza. Ali s druge strane, upravo opoziciono insistiranje na izrazitoj polarizaciji političke pozornice – gde se suparnik tretira kao politički neprijatelj – jedna je od odrednica koje teorija obojenih revolucija ističe kao važnu karakteristiku.
U obojenim revolucijama, naime, „intenzitet političke netrpeljivosti odavno je prevazišao oblike demokratske političke borbe“. „Građani koji podržavaju obojene revolucije nastupaju s mesijanskom ubeđenošću u ispravnost svojih uverenja, pokazujući apsolutno odsustvo bilo kakve tolerancije ili spremnosti da se sasluša, a kamoli pokuša shvatiti, stav suprotne strane“.
Svako drugačije mišljenje, čak i ono neutralno, tretira se kao služenje režimu. „Ovo se naročito efikasno primenjuje protiv javnih ličnosti (…). Ukoliko se takvi pojedinci odluče da izraze neslaganje sa bilo kojim vidom delovanja opozicionih građanskih i političkih struktura — pa makar to bilo i neslaganje s kršenjem zakona ili primenom nasilnih metoda — takvi pojedinci postaju meta masovne i organizovane difamacije, s ciljem da se ‘imenuju i posrame’“ .
Osim toga, „u masovnu svest se uvode i u njoj učvršćuju jednostavni i živopisni stereotipi, koji odgovaraju formuli nepokolebljive istine: ‘neprijatelji protiv naših’. Time se ubrzava identifikacija običnih ljudi s ‘našima’. Biti ‘naš’ postaje moderno i prestižno“.
Hvalospevi studentima
U Srbiji, u zimu 2024/2025, upravo smo imali posla s takvom društvenom atmosferom. Na jednoj strani bili su studenti, koji su se opisivali najlepšim rečima: „Nama naša deca sada drže čas.
Studenti su najkreativniji deo svakog naroda, to je budućnost naroda“ (Branko Kovačević).
„Studenti su naša deca. Znamo ih. Mi smo ih podigli. I ni slutili nismo da smo u stanju da nešto tako dobro napravimo“ (Dejan Ilić).
„Nema ‘ali’ kada studenti donesu odluku o izborima. Ili si uz njih, ili si SNS. Nema tu velike dileme. (…) To su naša deca, i u koga ćemo da imamo poverenja ako ne u njih?“ (Nenad Kulačin).
„Danas su u Srbiji najbliži i Hristu i Bogu studenti, jer propagiraju Hristove…“ (Bratislav Marković).
„Studenti su odjednom učinili da svi mi plačemo od sreće, da osećamo. Počelo je grljenje, davno zaboravljena aktivnost“ (Goran Marković).
„Iznikla je nova patriotska snaga – mladi Ratnici svetlosti, čuvari istine u vremenu obmane. (…) Znaju da je istina put, da je cilj mnogo veći od straha, i da su mladost i svetlost nepobediva vojska i snaga koja menja svet. (…) Prkosili su kiši, snegu i vetrovima, i ostavljali za sobom samo svoju svetlost i tragove ljubavi, na teškom putu do pravde i za bolje sutra. (…) Zato što se bore za svete vrednosti, uz hrabre mlade lučonoše zemlje ove, stali su njihovi očevi, majke, učitelji i mnogi drugi časni i pravedni ljudi. (…) Oni će zajedno oterati tamu i sagraditi most do slobode i do istine – svetlije i nove“ (Zorica Petrović).
Manihejski pogledi
Naspram njih stajao je režim, s njegovim podržavaocima koji se opisuju najcrnjim izrazima:
„Prekoputa nas su gangsteri, ratni zločinci, huškači i profiteri, plaćene, masovne i serijske ubice, propagandisti, siledžije, lokalne kabadahije, silovatelji, sveštenici u službi đavola, srebroljubni intelektualci i ideolozi ovog zla, šljam zagrabuljan ispred dragstora, lokalnih bircuza i stadionskih tribina, svakojake vucibatine i secikese sa ćoškova i još mnoga čovekolika stvorenja koja daju poslednji napor u odbrani gospodara“ (Nikola Krstić).
„Naspram studenata i pobunjenih žitelja Srbije staju zločinci iz devedesetih“ (Dejan Ilić), „ološi koji nam uništavaju živote 13 godina“ (Jelena Diković).
„U Srbiji se o tome radi. O megdanu između demokrata i antidemokrata. Na jednoj strani studenti, na suprotnoj ćaciji. Na jednoj strani građani, na suprotnoj prostaci. Na jednoj strani učeni, na suprotnoj polupismeni. I ovo sam ih častio. Većinom su elementarno nepismeni“ (Milan St. Protić).
„Vlast je u rukama kriminalaca, ratnih i poratnih zločinaca, korumpiranih razbojnika, društvenog taloga, (…) razbojničkog režima (…), zločinačke bande koja je uzurpirala vlast“, „ova ljudska fela jednostavno ne zna za granice u zločinjenju“ (Tomislav Marković).
„SNS je okupio najveći broj ratnih zločinaca, ubica, dilera, ucenjivača, ratnih profitera, tajkuna, tehnokrata i kulturnih delatnika“ (Saša Ilić).
„Vučići, Dačići, Vulini i ostali očito vole držati ljude u logorskim uslovima (…), organizovana kriminalna šovinistička banda koja je okupirala državu u maniru svakog fašističkog okupatora“ (Dinko Gruhonjić).
Između ovako ocrtanih neprijateljskih strana, nije moglo da bude ičega što bi bilo nešto treće. „U današnjoj Srbiji nemogućno je biti politički neutralan. Politički nezainteresovan. Apolitičan. Jer, takvi su, ustvari, prećutni saradnici vlasti. … Ili si protiv vlasti ili si za vlast. Sredine nema“ (Milan St. Protić).
Samo na medijskoj margini mogli smo da nađemo kritičare takve polarizacije, koji su s pravom upozoravali: „Reč je o upotrebi propagandne konstrukcije u obliku manihejskog diskursa, koji počiva na centralnoj opoziciji između dobra i zla. Dobro i zlo su u njemu shvaćeni u apsolutnom smislu. (…) Takva slika sveta ne dozvoljava bilo kakvu racionalnu raspravu političkim argumentima, a istorijski kontekst se sasvim napušta (David Novaković).
Dva pravca
U takvim okolnostima, prepunim ostrašćenosti i potpune isključivosti, svaka racionalna analiza naših prilika napadana je kao „saradnja s režimom“. Čak i obično trezveni komentatori pisali su, krajem januara:
„Ono što čudi jesu istupi profesora sa desnice Slobodana Antonića (…). Oni koji su prvi toliko pisali o demontaži obrazovanja i udaru na interes većine u Srbiji, koji se sprovodi zlonamernim zahvatima u prosveti, našli su se buntom zatečeni i potpuno dezorijentisani“.
Ogromna većina našeg sveta ne želi nikakve revolucije, nikakve opšte blokade i generalne štrajkove, nikakve oružane prevrate
Međutim, kao što se to danas lepo vidi, dezorijentisani su bili oni koji su rad na izgradnji javne racionalnosti zamenili učešćem u kultu i skakutanjem oko totema – ne oni koji su nastojali da zadrže trezvenost i da apeluju na razborita rešenja. Ali, srećom, to vreme je sada iza nas. Strasti su se jednim delom smirile i valjda ćemo sada moći da malo više koristimo razum. Kao uoči 15. marta, i uoči 28. juna moramo da insistiramo na drugačijim izborima. Ne bilo kakvim, već na direktnim izborima na ime kandidata (ne na ime stranke ili partijskog vođe).
Već sam o tome pisao, pa se neću ponavljati, samo ću još reći ovo. Čak i da se vanredni izbori ubrzo raspišu i studentsko-građanska opozicija pobedi na njima, novo vino će se uliti u stare mešine i sve ono što nam smeta u politici ostaće isto.
Sistem je napravljen da bude koruptivan i autoritaran – na to sam isto ukazivao i 2012. godine – i nama nije potrebna samo promena ljudi i vladajuće stranke, već i resetovanje političkog sistema kroz brzu i korenitu izbornu reformu.
Uoči 15. marta više analitičara naših prilika savetovalo je studentski pokret da započne pregovore s vlastima o reformi celokupnog izbornog sistema – koja bi jedino mogla da dovede do istinski demokratskih, slobodnih i poštenih, izbora. Imajući u vidu snagu tadašnjih protesta, vlast bi verovatno to prihvatila i studenti bi mogli da proglase pobedu.
Ova prilika je, dok su studentsko-građanski protesti bili na vrhuncu, nažalost propuštena. Sada pak kada su oni na silaznoj putanji, šanse da vlast prihvati zahtev za demokratizaciju izbora su mnogo manje. Ali, na tom zahtevu se mora insistirati, jer je to prvi i nužni korak ka ozdravljenju našeg političkog života.
Sve to, naravno, važi pod pretpostavkom da se želi mirno i demokratsko razrešenje ove krize. No, niko nije slep pa da ne vidi da na obe strane postoje jake frakcije koje zagovaraju nasilna rešenja. Međutim, protekli događaji su nedvosmisleno pokazali da ogromna većina našeg sveta ne želi nikakve revolucije, nikakve opšte blokade i generalne štrajkove, nikakve oružane prevrate. I to je veoma dobro.
Naravno da u istoriji, vrlo često, agresivna manjina ume da nametne svoju volju i svoje interese tihoj ali inertnoj većini. Razume se da to nikada nije bilo dobro ni za tu većinu, niti za celokupno društvo, i to neće i ne može biti dobro ni sada.
Tako smo i uoči ovog Vidovdana opet na jednoj do važnijih raskrsnica. Ne između vlasti i opozicije, već između mirnog i nasilnog rešenja, između demokratije i autoritarizma – u ovoj ili onoj formi, ali ipak autoritarizma. Pa da vidimo kojim putem ćemo dalje krenuti.
Glas javnosti/Iskra.co
Stavovi izraženi u kategoriji Lični stav nisu nužno stavovi redakcije Glasa javnosti
BONUS VIDEO
SKINI APLIKACIJU
