Kao da nema te bolesti ili bilo koje druge patnje da nije utovarena Svetom Vasiliju Ostroškom na omofor.
I, kao svaki put, odlazim duboko ražalošćen što, rekao bih, velika većina tih ljudi, Svetom Vasiliju pristupa sa istim porivom kao i odži da im pravi „zapis“, ili vračarama. Mnogi prvo i odu kod odža i vračara, pa tek kada se tamo dobro u duhu izubijaju, dolaze Svetom Vasiliju u Ostrog.
Ne dolaze Svetom Vasiliju sa verom, nego sa maloverjem, slaboverjem i ponajviše sujevjerjem.
Mole se Svetom Vasiliju da ih isceli, da im skine tovar problema sa kojim žive, očekujući pritom „abrakadabra“, pomoć bez sopstvenog učešća u njoj, bez pokajanja, odnosno odlučnosti da isprave svoj život.
Hoće da ih Sveti Vasilije oslobodi raka pluća, a neće da se odreknu zadovoljstva pušenja, hoće da ih iščupa iz zavisnosti od droge a neće da se nje odreknu… Traže od Svetog Vasilija da ih isceli od kancera, a neće čak ni da se odreknu tako prizemnog zadovoljstva u hrani, da je svedu na onu koja im neće štetiti, kao što i od lekara traže medikament koji će ih izlečiti a da sami ne ulože truda i žrtve.
Ne mali broj ljudi koji dolaze Svetom Vasiliju ne veruje u Boga, ali veruje u – Svetog Vasilija. Zaključio je otac Jovan Plamenac.