NEBOJŠA ČOVIĆ: Zašto Ališa Kerns napada SPC?
Autor: Glas javnosti
SPC je decenijama kost u grlu zapadnim arhitektama novog poretka na Balkanu i pritisci da se ona uruši, što iznutra, što obezvlašćivanjem i marginalizacijom, su neprestani
Ovih par godina činilo se da Aljbina Kurtija niko ne može da zaustavi u buntovničkom odnosu prema Vašingtonu i Briselu, kao i da zaustavi njegovo gotovo fašističko ponašanje prema srpskoj zajednici na KiM. Iako su se reakcije SAD i EU uglavnom svodile na impotentne i blage kritike, Kurti je ignorisao i u par navrata zaoštrenu retoriku i zahteve zapada.
Bilo je mnogo spekulacija u vezi sa tim koje zapadne administracije ga štite i podstiču na radikalizaciju i pored, na prvi pogled usaglašenih, javnih kritika od strane zemalja Kvinte. U tom kontekstu su se najčešće pominjale Nemačka i Velika Britanija, upravo zbog neskrivenih simpatija i neuravnoteženih izjava njihovih političara i mreže albanskih lobista u ovim zemljama u kojima je podsticana dalja eskalacija prema Srbima. Ako je iko imao sumnju, Ališa Kerns – ambiciozna torijevska poslanica i albanski lobista u britanskom parlamentu – je svojim nedavnim nebuloznim izjavama te sumnje raspršila.
U trenutku opasne eskalacije na KiM, kada sve zapadne administracije navodno traže rešenje da spreče da dođe do ozbiljnijeg konflikta, teško je ne zapitati se zbog čega Kernsova doliva ulje na vatru – sa prilično sagledivim posledicama i vidljivom namerom da dovede do novog pogroma i konačnog egzodusa srpske zajednice na KiM. Zbog čega to čini upravo Kernsova i zbog čega su SPC i zdravstveni sistem u srpskim sredinama na njenoj meti?
Promocija nasilja
Nije prvi put da se zapadni političari, čiji oportunizam i ambicija uveliko prevazilaze njihove intelektualne i liderske kapacitete, koriste za promociju nasilja, bilo da to čine iz finansijskih razloga, kao lobisti određenih interesnih grupa, ili se koriste kao instrumenti obaveštajnih službi.
Ališa Kerns je ušla u politiku kao projekat, na talasu glasačke podrške populističkom Borisu Džonsonu, kao predstavnik izborne jedinice u kojoj lično nikada nije živela. Ali iskoristila je rupu u zakonu da se u ovoj jedinici kandiduje i, uz neproporcionalno veću finansijsku i drugu podršku kampanji u odnosu na ostale, autentične kandidate, na tim izborima pobedi.
Pre toga je radila u britanskom Ministarstvu odbrane, između ostalog i u obaveštajnoj jedinici za borbu protiv Islamske države. Dok se, sa jedne strane formalno navodno „borila protiv džihadista” na Bliskom istoku, jačala je privatne veze sa sličnim strukturama u Evropi – čiji je sada lobista.
Čim je osetila da se njenom nekadašnjem idolu i mentoru ljulja fotelja, bila je prva koja mu je zabila nož u leđa, huškanjem grupe torijevskih parlamentaraca protiv njega. Ta pobuna protiv Borisa Džonsona se, između ostalog, i zove „Zavera pite sa svinjetinom” – upravo zbog Kernsove i izborne jedinice koju predstavlja, a koja je u Velikoj Britaniji poznata po ovoj piti. Od ulaska u politiku, Kernsova je bezuspešno pokušavala da sebi nađe temu i cilj, lutajući od ženskog reproduktivnog zdravlja do velikih geopolitičkih tema. Sad je tu temu očigledno našla.
Međutim, i pored irelevantnosti Ališe Kerns u britanskoj politici, opasno je lakonski odbaciti njene izjave, kako su to učinili predstavnici britanskog ministarstva spoljnih poslova nakon burnih reakcija javnosti na odijum Kernsove usmeren protiv SPC i Srba, ne samo na KiM već i u BiH. Naročito ako se ima u vidu da to nije izolovan slučaj preambiciozne poslanice koja se otela kontroli, nesvesna težine svojih reči.
Ta britanska veza, koja vodi do njihovih vojnih obaveštajnih struktura, isplela je mrežu, što posredno, što neposredno, i oko samog vrha albanskih političara u Prištini. Upravo je Kurti krajem 2021. godine imenovao Britanku, Elizabet Goving ( Elizabeth Gowing), za svoju političku savetnicu za pitanja zajednica, koja bi trebalo da profiliše njegov odnos prema svim nealbanskim zajednicama na KiM, uključujući i srpsku.
Do sada smo videli kakve su rezultate imali njeni saveti. U romansiranoj biografiji, Goving se opisuje kao „humanitarka, književnica i novinarka Bi-Bi-Si-a”, koja živi na KiM od 2006. godine i promoviše „Kosovo i albansku kulturu” u svetu. Ona je i suosnivačica nevladine organizacije na KiM, „Partnerstvo ideja”, koja se bavi manjinskim pravima u pokrajini, pre svega pravima Roma, Egipćana i Aškalija. A njen partner u ovoj NVO je Robert Vilton, bivši službenik britanskog Ministarstva odbrane. Vilton, nekada lični sekretar britanskog ministra odbrane, je svojevremeno bio i savetnik premijera u Prištini a sada je „britansko-kosovski pisac”. Više nego očigledan zajednički imenitelj svima – pored finansijske isplativosti ispoljavanja snažne podrške tzv. Kosovu – je ta veza sa britanskim vojnim službama.
Napadi na SPC
Srpska pravoslavna crkva je decenijama kost u grlu zapadnim arhitektama novog poretka na Balkanu i pritisci da se ona uruši, što iznutra, kadrovskim kombinatorikama, što obezvlašćivanjem i marginalizacijom, su neprestani.
Činjenica je da je SPC i u najtežim okolnostima, u doba rata i progona, bila stub i garant opstanka srpskog naroda na svim prostorima na kojima Srbi žive, uključujući i KiM. Činjenica je da samo postojanje drevnih manastira i ostale verske baštine potkopava taj lažni narativ srbomrzitelja o okupacionom prisustvu a ne autohtonosti srpskog stanovništva, srpske države i kulture na ovim prostorima.
Konačno, da se osvrnemo i na noviju istoriju, činjenica je da do promena u Crnoj Gori, posle decenija zarobljene države, ne bi ni došlo da SPC nije stala na čelo tih promena. Otuda i svi pokušaji da se ona predstavi retrogradnom i da se obesmisli njena snaga kreiranjem nekih novih „crkava” kojima bi se dalo puno pravo na njene hramove i ostalu vekovnu versku baštinu, kako bi se potezom pera obrisala odrednica da je to srpska crkva i da je to srpska verska baština.
Nemam nameru da se ovom prilikom vraćam na polemiku, koju globalisti najčešće nazivaju teorijom zavere, u vezi sa postojanjem globalnog sistematskog napada na pravoslavne crkve. Ali vidljiva je ista metodologija koja se primenjuje protiv autokefalnih pravoslavnih crkava sa ciljem njihovog slabljenja i obezvlašćivanja. Takvi napadi ne postoje, na primer, kada je u pitanju katolička crkva, ili ostale najveće religije u svetu.
Iako je ovo dugoročni trend, bezobzirnost kolektivnog zapada u pokušaju zaustavljanja geopolitičkih promena u svetu poslednjih godinu i po dana postavlja nove granice u obračunu sa pravoslavnim crkvama koje se smatraju katalizatorom homogenosti naroda i otpora zapadnom propagandnom narativu. Očigledan je pokušaj Kernsove da ukrajinskim modelom – sa istim lažima o navodnom subverzivnom delovanju SPC, što kroz „šverc oružja” – što kroz „obaveštajni rad” – legalizuje i opravda napade na srpske svetinje i hapšenja srpskog sveštenstva, kao što se to na zapadu radi već mesecima u slučaju hapšenja i represije nad sveštenstvom i vernicima Ukrajinske pravoslavne crkve.
Da li bi sledeći korak bilo otimanje naših drevnih svetinja, kako se to sada čini sa Kijevsko-pečerskom lavrom? Verovatno, Priština to i inače neskriveno pokušava već godinama, uz to potpuno ignorišući odluku sopstvenog Ustavnog suda o vraćanju zemlje manastiru Visoki Dečani.
Od početka sukoba u Ukrajini, Aljbin Kurti, selektivni legalista, inače nastoji da se predstavi kao neki novi Zelenski, ne bi li dobio bezuslovnu javnu podršku zapada za svoje fašističke metode i direktno kršenje svih međunarodnih pravnih normi i potpisanih sporazuma. Ovom „Zelenskom u pokušaju” ti napori do sada nisu urodili plodom, ali očigledno je ko su mu šaptači i ko ga podržava u tim nastojanjima.
Nebojša Čović je nekadašnji gradonačelnik Beograda, nekadašnji zamenik predsednika Vlade Republike Srbije, nekadašnji predsednik Koordinacionog centra za Kosovo i Metohiju i nekadašnji poslanik u Narodnoj skupštini u dva mandata. Trenutno je predsednik KK Crvena zvezda.
SKINI APLIKACIJU
.png)
