NATO REALIZAM U CRNOJ GORI: U DPS i URA nema mesta za tradicionalnu državu

Ovih dana u Crnoj Gori stvara se jedna nova parlamentarna većina – bivši režim i URA, koja će voditi novu vladu. Iz tog novog saveza isključene su Demokrate i svi sa liste „Za budućnost Crne Gore”

Leto 1976. godine bilo je jedno od najznačajnijih u italijanskoj politici. U prethodnih trideset godina samo je jedno bilo izvesno – da komunisti neće biti na vlasti. Ipak, tog leta, lider komunista Enriko Berlinguer krunisao je reforme svoje partije i na izborima osvojio tri miliona glasova više nego na prethodnim, ostvarivši do tada najbolji izborni rezultat Komunističke partije Italije.

Narednih dana, na konferenciji evropskih komunističkih partija, zajedno sa Josipom Brozom izborio je pisani sovjetski amin na pravo komunističkih partija da autonomno vode svoju politiku. I, konačno, želeći da se pokaže konstruktivnim u odnosu sa Zapadnim „partnerima”, Berlinguer je čak rekao da bi pre mogao izgraditi socijalizam pod NATO štitom nego pod Varšavskim paktom.

Leto 2020. godine bilo je jedno od najznačajnijih u crnogorskoj politici. U prethodnih trideset godina samo je jedno bilo izvesno – DPS će biti na vlasti. Ipak, tog leta, mitropolit Amfilohije je na biralištima krunisao narodni ustanak. Uz sve probleme crnogorskog izbornog sistema – ucena, partijskog zapošljavanja, neregulisanog biračkog spiska, tri liste koje su rekle da će smeniti DPS osvojile su većinu.

I Crkva, i politički predstavnici srpskog naroda, odustali su od svog ranijeg protivljenja NATO paktu, spremni da crnogorsko članstvo u tom savezu prihvate. U pregovorima o stvaranju nove vlade podilazilo se lideru jedine eksplicitno pro-NATO liste. Tom političaru dato je i najviše, u nadi da će se time pacifikovati Zapadni partneri. Dritan Abazović postao je jedini političar u ekspertskoj vladi, sa punom kontrolom nad bezbednosnim sektorom.

Ciljano i besciljno srbovanje

Leta 1976. godine na samitu u Portoriku, dogodio se jedan susret od presudnog značaja za italijansku političku istoriju. Bez prisustva italijanskih lidera, koji su bili gosti samita, lideri SAD, Francuske, Zapadne Nemačke i Velike Britanije razmatrali su situaciju u Italiji nakon nedavnog izbornog uspeha Komunističke partije Italije. Ostavljajući italijanskog premijera Alda Mora u drugoj sobi, Džerald Ford, Valeri Žiskar d’Esten, Helmut Šmit i Džejms Kalahan doneli su odluku da italijanskim komunistima ne treba verovati. Time su šanse KPI da uđe u vlast bile zapečaćene.
Pošto je Džulijan Asanž zatočen u zatvoru Belmarš, ne možemo sa sigurnošću znati da li je bilo crnogorskog Portorika. Možda će neke moje kolege, u narednim decenijama, imati sreće da dođu do dokumenta koji će pokazati postojanje takvog sastanka. Ipak, jasno je da se Crnom Gorom, za razliku od Italije, ne bave predsednici, premijeri i državni sekretari. Na tom dokumentu neće biti upisana imena: Bajden, Džonson, Makron… Na tom parčetu papira stajaće jedno ime: Gabrijel Eskobar.

Ako crnogorsku političku scenu podelimo na stranke koje su se zalagale za članstvo u NATO-u i one koje su bile protiv, videćemo da su se jedino stranke sa liste „Za budućnost Crne Gore” protivile članstvu u tom savezu. A ako dominantni pro-NATO blok podelimo na dva, imamo stranke koje su se zdušno zalagale za ulazak u Severnoatlantsku alijansu i stranke koje su rezervisanije i stidljivije podržavale takvu odluku. Stidljive i rezervisane bile su Bečićeve Demokrate.

Ovih dana u Crnoj Gori stvara se jedna nova parlamentarna većina – bivši režim i URA, koja će voditi novu vladu. Iz tog novog saveza isključene su Demokrate i svi sa liste „Za budućnost Crne Gore”. Isključeni su, dakle, svi koji nisu gorljivo podržavali plan da Crna Gora postane članica Severnoatlantske alijanse.

Jedini mali izuzetak u tako postavljenoj shemi je SNP, „kombi stranka” značajne prošlosti i neizvesne sadašnjosti. Jedan od njenih nekadašnjih lidera, Zoran Žižić, podneo je ostavku na mesto saveznog premijera kada je Haškom tribunalu izručen Slobodan Milošević. Njegov naslednik, Vladimir Joković, u osvit stvaranja nove pro-NATO vlade ističe da je dosta bilo „besciljnog srbovanja”. Ciljano srbovanje biće, očito, smokvin list starog/novog poretka.

Duša bezdušnih uslova

Britanski teoretičar Mark Fišer stekao je svetsku slavu svojom knjigom o „kapitalističkom realizmu”, čiji je podnaslov postavljao pitanje: „Da li ima alternative?” Rasplet političke krize u Crnoj Gori kao da je živa parafraza Fišera. Svedočimo uspostavljanju „NATO realizma“, koji postavlja pitanje da li tom poretku zaista ima alternative?
Prethodnih godinu dana, sa svim nedoslednostima, nesposobnostima i promašajima, bili su pokušaj da se iz NATO realizma stidljivo iskorači. Od avgusta 2020. godine, u skladu sa presudnom ulogom Crkve u demokratizaciji Crne Gore, živeo se period koji najbolje obeležava citat Karla Marksa: „Religija je uzdah ugnjetenog stvorenja, srce sveta bez srca, i duša bezdušnih uslova.”

Gabrijel Eskobar uspešno obavlja svoj prvi zadatak na Balkanu, jednu tačku u agendi zatezanja ideoloških redova. Za sve koji ne žele ispunjenje te agende, lekcije su jasne. Možete biti predusretljivi kao premijer Krivokapić. Možete, na tviteru, umesto lepog imena Milojko staviti Mickey. Možete otići na Prajd u Podgoricu. Možete hronično siromašnom crnogorskom društvu podići plate, i pokušati da ga izdignete iz bede. Možete reći da ste dvesta posto Crnogorac.

Ni sve to nije dovoljno za dobijanje Zapadnog razumevanja i podrške, ako ste, makar i minimalno, povezani sa Crkvom. Ako je na vama i trag sumnje da svim bićem ne delite Severnoatlantske agende, ako vaš politički mozak nije kalibriran po „NATO standardima”, pojavljuju se Eskobar i Lajčak. Nedostajao je samo i František Lipka, pa da Crna Gora dokaže istinitost još jedne Marksove sentence, one o ponavljanju istorije – prvi put kao tragedija, drugi put kao (NATO) farsa.

Ciljevi sa litija nisu ostvareni u Crnoj Gori

Šta, onda, zapravo mogu da rade anti-DPS snage? Optimističniji odgovor bio bi da čuvaju narodnu energiju, jačaju međusobnu saradnju i jedinstvo, namesto neplodnih sukoba i sumnjičenja. Bilo bi potrebno da se, pre svega, bore da na sledećim izborima ostvare rezultat koji bi im dozvolio da bez URA-e sastave novu vladu, i konačno i odlučno demontiraju sistem DPS-a i Đukanovića.
Pesimističniji odgovor bio bi da, u NATO realizmu, nema mesta za protivljenje DPS-u, i nema mesta za tradicionalnu Crnu Goru.

Ako bi pitali Njegoša da li ima nade za tradicionalnu i pravoslavnu Crnu Goru, plašim se da bi odgovor bio sličan onome što je rekao jednom Srbinu iz Vojvodine, u Firenci:

„Nemamo je niđe, odgovori Vladika, izgorjela je na Kosovu.”

Istoričar Bogdan Živković/Standard.rs