Možda najjači tekst o zlu koje se valja Srbijom i jednom čoveku od kojeg sve to kreće
Autor: Glas javnosti
Ispred Osnovne škole “Vladislav Ribnikar”, u najlepšem delu Beograda, još uvek stoji cveće, gore sveće, tu je i po neka plišana igračka, roze džepno ogledalce, lopta, poruke... U selima oko Mladenovca porodice zavijene u crno, građani i građanke skupljaju novac za teško povređeno devojku, dok sa druge strane gotovo da ne prođe dan da neka žena ili devojka ne bude ubijena.
Za sve to vreme, dok našem društvu pucaju poslednji šavovi, kada svaka reč preti da bude presudna, arhetip zla svakodevno, pa i u danima žalosti bljuje najgore gadosti. Od bestidnih i nesposobnih kleptokrata, diletanata na funkcijama, oportunista opšte prakse, medijskih lešinara do poglavara crkve – naprednjaka u mantiji, ne postoji moralni odron kog predsednik nije upregao da iscrpi poslednji atom razuma, izbriše pojam o etici, te uvredi i povredi sve miroljubive građane i građanke ovog društva.
Nije istina da su nam ove tragedije donele zapadne vrednosti, Amerika, kompjuterske igre ili internet. Laže vas ko god kaže da u ovom sistemu postoji podela odgovornosti, čovek na čelu države je šef i moderator institucionalizovanog piramidalnog nasilja.
Istina je, doduše, kad kažu da sistem nije zakazao. Sistem radi, neobuzdano, sa ciljem da retorikom prožetom nasiljem i prostotom u institucijama, medijima, mrežama, liši društvo bilo kakve empatije i normalizuje nenormalno i nemoralno. Do sad je uspevalo, manifest njegove ličnosti uspostavio je sistem takvih posledica od kojih ćemo se kao društvo beskonačno dugo oporavljati.
Taj sistem, na nervnoj bazi sociopate, učinio da ljudskost kolabira, da Beograd izađe na ulice tek sada kada nam se desilo da su roditelji, bake i deke obukli i spremili decu za školu koja se nikada neće vratiti.
Izlaskom Beograda na ulice, počeo je konačni obračun za opstanak ovog društva, poslednja prilika da agoniji dođe kraj, da se ostavi u amanet budućim generacijama prilika da afirmišu drugačiji sistem vrednosti. Na ulicama nema konkretnih predloga mehanizama koji će učiniti da nam se tragedije više ne dešavaju, ali i ne treba da ih bude, jer preduslov bilo kakvoj budućnosti je da se politički istrebi ovo zlo koje je davno eskaliralo, ali još uvek nije.
On će se naravno budućnosti suprotstaviti svojim smrotnosnim populizmom već 26. maja. Tada će kao predsednik svih građana društvo po ko zna koji put podeliti na podobne i nepodobne, ponovnom ekspolatacijom svih onih pripadnika i pripadnica ovog društva koje je svesno i sistematski tokom deset bezdušnih godina ostavljao da bauljaju na marginama, u jadu i sumanutosti.
Međutim, sve ovo ne završava se na ulici, već na izborima koje najavljuje. I ne, nema više ‘’biram između dva zla’’. Aleksandar Vučić je takvo zlo za kakvo srpski rečnik ne poznaje epitete.
Kez ubijenoj deci.
AUTOR: Milan Vujić, aktivista
SKINI APLIKACIJU
