Glas Javnosti

KOLIKO TO SRPSKIH JEZIKA ZAPRAVO IMA?

Lični stav
Autor: Glas javnosti

Neka se srpski lingvisti i Odbor za standardizaciju srpskog jezika izjasne

Srpske lingviste sasvim ozbiljno treba pitati koliko ima srpskih jezika i ne bih se iznenadio da se među njima pojavi oštrija nesaglasnost: „bolonja“ je ubila i srpsku lingvistiku i srpsko nacionalno pamćenje.

Povod za ovo obraćanje nalazim u činjenici da se rasprava o „bosanskom“ jeziku i „bošnjačkoj“ književnosti na SP Srpska književnost i jezik na Državnom univerzitetu u Novom Pazaru prenela na teren prostačkih psovki i da bi, možda, bilo mudrije da se problemi osmotre i malo mirnije i racionalnije, tj. makar malkice — naučnije.


Onako, recimo, kako je Odbor za standardizaciju srpskoga jezika davno rekao da bi se to moglo činiti, tj. da ponovo objavi, tj. da pritvrdi stav da se svuda u svetu jezik imenuje prema narodu–nosiocu, a nikad prema državi–nosilici (ili nosilji). BNV i njegov potpredsednik o tome nikako ne stižu da se obaveste pa za sve ono što o jeziku ne znaju optužuju „duboku državu“, univerzitet, rektorku, učitelje, novinare tvrdeći da su fašisti svi oni koji ne razumeju da se sertifikovana bošnjačka pamet najjevtinije kupuje na šalterima BNV i da njoj drugi podupirači nisu neophodni. Po takvim merama „bosansko-bošnjačke prilike“ biće dvostruko besmislene: najpre time što će „Bošnjaci“ biti jedini narod u svetu koji će imati jezik bez književnosti i književnost bez jezika. Tako može u BHFed. budući da su tamo Srbi istrebljeni i nema onih koji će se „Bošnjacima“ smejati zbog zalaganja za takvu „nauku“. U Srbiji ta će pamet teže prolaziti, između ostaloga i zato što nije jasno zašto su se „Bošnjaci“ zaintačili da svoju „naučnu pamet“ uture u SP Srpska književnost i jezik ako su to, jednako opravdano, mogli učiniti i u SP (Bošnjački) Engleski jezik ili u SP (Bošnjačka) Matematika. Sve ono, naime, što se s „bosanskim jezikom“ i „bošnjačkom književnošću“ dogodilo od 27. sept. 1993. do danas može se „opričati“ i na onim drugim SP, a da se SP Srpska književnost i jezik ne opterećuje onim čuvenim vukovskim „isto to, samo [ni]malo drukčije“, a da ne pominjemo neke „praktične nevolje“ pred kojima će se naći učitelji „bošnjačke književnosti“ (takve, recimo, da su „Bošnjaci“ Mešu prognali iz Sarajeva u Beograd, tj. u srpsku književnost i on ostavio testamentarni zapis da toj književnosti pripada; ili kako će ti učitelji tumačiti Skenderovu Stojanku majku Knežopoljku; ili kako će Maka Dizdara vratiti „iz hrvatskog azila“; ili kako „s Kuznjeckog mosta“ skrajnuti antologijske stihove Huseina Tahmiščića; a nisam nimalo uveren ni da je Ćamil Sijarić više „bošnjački“ nego srpski pisac). Sve su to, nesporno je, pisci srpskoga jezika i oni se nikako ne mogu uklopiti ni u Tunjine „holidejinske mere“ niti se osloniti na onu pamet koja se njima odmerava. „Bošnjačkoj“ književnosti mogu pripadati jedino oni predstavnici toga zanata koji još nisu stigli ni do Srba ni do — literature.


Ističem ovu pojedinost da bih joj mogao dodati priznanje „Nekoliko Herc. Muhamedanaca za sve ostale“ da su oni znali da su bili narod (ne narod-otpadak — u koje ga nova „bošnjačka pamet“ upisuje): „Znamo mi svoje poreklo koje većinom kao i vaše potiče od pravoslavnih praoca, a znamo i to, da je naš jezik čisto srpski“ (Prva i pošljednja Hercegovačkijem Latinima. – Srpski list, Zadar, Godina VIII, broj 7, 19 februara [2 Marta] 1887, 1). Posebno je u tom sporu zanimljiv navod koji se „tiče tog novog vašeg hrvatskog imena, za koje se do okupacije [1878] ovđe nikad čulo nije“ i da „mi kao ni vi ne znamo ni odkud je ni kako je ono postalo, dočim smo za srpsko ime od uvijek znali […], što će i vama poznato biti. Vi ostajete među nama oni stari latini i ništa više, a vi možete razmetati se kako god hoćete. Hoće li vam ovo dosta biti? Ako ushtijete pripravni smo iako vakat nije da vam i uz druge možda srpskije gusle zagudimo“. Tunjini „Bošnjaci“ tu su predačku nauku zaboravili, najveći broj poslednjih njihovih predstavnika koji su još pamtili da su bili narod postreljao je Broz 1945, a sećanja na njih sačuvali nam Salih Selimović u dvema knjigama o Srbima-muslimanima i Nikola Milovančev svedočeći o tome kako je Broz po severnoj Dalmaciji i ostrvima „srbosječinom“ poslednje Srbe-katolike uveravao u to da su pogrešili što nisu prihvatili njegovu nauku. I „Hrvati“ i „Bošnjaci“ imaju pravo na to da neće da budu narod i niko im se u takav izbor ne može mešati, ali ih se može makar pripitati kako će 124 godine „hrvatskoga“ i/li 30 godina „bošnjačkoga“ poravnati sa milenijima srpskoga jezika (mada valja priznati da su Srbi uvek imali razumevanja za duhovnu sirotinju jer je teško reći koliko jedan narod može biti kriv ako ga predvode veliki trgovci, a njegovu nacionalnu pamet najuspešnije tumače indoktrinirane neznalice).

*

Prilika je da Odbor za stadardizaciju srpskoga jezika proveri svoj stručno-naučni kredibilitet i srpske lingviste p[r]ozove da se izjasne o tome

koliko ima srpskih jezika (katolički srpski, islamski srpski, komunistički / kominternski srpski, komitski srpski, vojvođanski srpski, šumadijski srpski, banatski srpski, pomoravski srpski, zajednički srpski, osmuđeni srpski… i dokle još)?

a koliko nemačkih (austrijski, švajcarski, burgenlandski, tirolski, bavarski)?

a koliko engleskih (američki, kanadski, australijski, novozelandski i dokle još)?

a koliko španskih i portugalskih (meksički, brazilski i 20-ak drugih „latinoameričkih“)?

a koliko arapskih (libijski, egipatski, palestinski i još makar 20 drugih „severnoafričko-jugozapadnoazijskih“)?

ili koja ono beše lingvistička sveznalica koja nam javlja da u Kini ima 240 dijalekata i da bi od njih, po kriteriju razumljivosti, makar stotinak moglo imati status jezika, ali da Kinezi znaju samo za jedan kineski jezik – onaj mandarinski?


I kad je reč o „svetskoj mnogojezičnosti“, dodajmo ovde i nedoumicu: kako se moglo dogoditi da se iz ruskog jezika „ispile“ ukrajinski i beloruski, a iz srpskoga zasad dvostruko više (s izgledima da se taj broj može i uvišestručiti). Za taj „fenomen“ objašnjenje možda i nije toliko komplikovano koliko bi se na prvi pogled moglo učiniti: biće da su tu u pitanju nastojanja „nekih sila“ da se istočno hrišćanstvo „usitni“ i pripremi odsudni udar na njegov identitet pa je tako „ukrajinski jezik“, najsurovijim državnim terorom, instaliran na prostorima na kojima je 90 procenata stanovništva govorilo ruski (tzv. „ukrajinizacija“) dok je na prostoru srpskoga jezika to bilo znatno lakše oposliti jer je gušća dijalekatska diferencijacija, uz usitnjene administrativne jedinice, omogućavala Brozovim i inim državnim teroristima da, uz ćutanje ili nevoljnu podršku budalaste lingvističke pameti, instalira i nove „države“, i nove njihove „narode“, i nove njihove „crkve“ i nove njihove „jezike“. Mora se, pri tom, priznati da se državne granice prilično lako prekrajaju, da njih prirodno može pratiti i promena crkvene jurisdikcije, da duhovna i moralna sirotinja može promeniti i majku i veru lakše nego gaće i čarape, ali je sve to, makar malkice, otežano kad je u pitanju — jezik: on se može izgubiti samo u slučaju kad nosilac o jeziku izgubi sećanje ili kad jezikom više nema šta saopštiti, pri čemu će se ono prvo dogoditi kad progovori drugim jezikom, a ono drugo — kad prekrsti ruke.

Prema nekim čudnim starim svedočanstvima, Srbi su se nekad širili i [po]daleko preko sadašnjih granica, u naše dane istrebljeni su u Hrvatskoj, BHFed, Makedoniji, na Kosmetu, zabranjeni u Crnoj Gori, a primakao se i trenutak za „rešavanje statusa“ poslednjih zapadnih Srba. I to će se oposliti po procedurama koje su svetski zlikovci planirali Agendom 21 UN da središte srpske nemanjićke države demokratski izruče Bosni i Turskoj, pri čemu će omča na Brčkom, opet demokratski, biti zategnuta i poslednjim zapadnim Srbima, takođe demokratski, omogućeno da bez glava zaplivaju niz Vrbas, niz Savu, niz Drinu dok će potpredsednik „sandžačkog BNV“ svako nerazumevanje „bosanske jezičke pameti“ označiti kao fašizam. (Taj zastupnik sertifikovane bošnjačke pameti polako preseljava mudžahedine iz Gornje Bočinje u Poibarje i na Pešter — da provere je li tamo ostala još koja genocidna srpska glava.)

Imajući na umu upravo te činjenice, predlažem Odboru da srpske lingviste pripita da li sasvim ozbiljno misle da „majstori od »bosanskoga« jezika“ sve te poslove neće umeti obaviti bez „srpske lingvističke podrške“? Ili će biti da je „bolonjski naučni model“ učinio ono što mu je bilo utureno u obavezu kada je uobličavan: bacio u blato i srpski jezik i nauku o srpskom jeziku. I osmudio srpsku lingvističku pamet toliko da ona najuspešnijim koljačima Srba potpisuje priznanje da je zaklani narod genocidan svuda tamo gde ga više nema, a ono što je od njega još preostalo i dalje se kiti brozovskim „nacionalističkim“ ordenjem: svaki pomen srpskog imena, tradicije, pravoslavlja, ćirilice određuje se i dalje kao „nacionalizam“, a nigde nema ni naznake da je samo u HH veku tri ili četiri miliona Srba poklano po presudama uobličenim i potpisanim — latinicom. Pa će se kao sasvim normalno postaviti i pitanje hoće li se ovaj ostatak zaklanog naroda svojim koljačima izvinjavati „koalicionaški“ ili će ih pitati da li bi bili zadovoljniji da se to uradi svakom pojedinačno?


Predlažem Odboru za standardizaciju srpskoga jezika da pozovu srpske lingviste sa svih filoloških i učiteljskih fakulteta u Srbiji i iz svih institucija u kojima se okupljaju da odgovore makar na prvo od onih pitanja koja su napred postavljena: koliko ima srpskih jezika? I da se, uzgred, raspitaju šta je Kenet Nejlor imao na umu kad je tvrdio da su razlike između engleskog i „američkog engleskog“ neuporedivo dublje od razlika između srpskog i „hrvatskog“ (i znaju li srpski lingvisti kako te činjenice treba razumeti)? Ili kako 2% „Bošnjaka u Sandžaku“ moraju imati pravo na „bosanski jezik“, a ona šačica Srba u BHFed. ima jedino pravo da se ne sme ni oglasiti dok se za one (Srbe) iz Republike Srpske Bakirova vojska i policija u Turskoj obučavaju za onaj trenutak kad će, kako rekosmo, omča na Brčkom biti demokratski zategnuta.

I tako dalje — dok Srbi ne budu potpuno satrveni.

*

Svemu o čemu ovde govorimo mogli bismo dodati i još dve sitne pojedinosti.

Prva. Srbi su, rekli smo, kao genocidan narod, istrebljeni iz Hrvatske, BHFed, Kosova, Makedonije, u Crnoj Gori „ustavno zabranjeni“, a protiv njih u naše dane krenula je vrlo žestoko i srpska država: Vučić, Brnabić, Mali, udruženi sa Rio Tintom, obećavaju da će iskopavati litijum, a stara prostitutka Evropa čeka trenutak da to počne pa da Srbiju proglasi devastiranom i otrovanom i da naredi da se iz nje neće moći izvoziti ništa osim onoga što Vučić i Rio Tinto iskopaju. I potruju i Podrinje, i Posavlje, i dva Pomoravlja. I „Beograd na vodi“ unaprede u „Beograd na otrovanoj vodi“. A Srbima ostave pravo da vide gde će krepavati.


Druga je pojedinost manje važna, takoreći besmislena: ovih dana saznajemo da je Vrhovna Carigradska Pravoslavna Protuva, iz ugledne švajcarske banke, na posebni račun druga Porfirija i njegovog mentora, preselila tovar zlatnih franaka — kao naknadu za ono čime su darivali makedonsku i arnautsku duhovnu sirotinju. I tako „zavrnuli mantije“ — i spustili gaće i nad Srbima i nad Srpskom Crkvom.

Zašto bi, uostalom, Srpsku Crkvu vodile manje protuve od onih koji vode Srpsku Državu. Utoliko pre što su i jedni i drugi jednako uspešno priredili slom srpskoga naroda.

AUTOR: Profesor dr Dragoljub Petrović

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu.

BONUS VIDEO


SKINI APLIKACIJU

glas javnosti android
glas javnosti IOS


POVEZANE VESTI




KOMENTAR