Nesumnjivo je da je papa bio obaveštavan o onome što se dešavalo u NDH, o tome svedoče brojni dokumenti i izveštaji koji jasno ukazuju na bliske veze Vatikana i NDH.
Izgleda da nema kraja kontroverzi kada je Alojzije Stepinac u pitanju, kao što je to slučaj i za njegovog savremenika – papu Pija Dvanaestog, konstatuje se u pismu koje je 2014. godine potpisao srpski patrijarh Irinej kao predsednik Svetog arhijerejskog Sinoda SPC, "crkvene vlade" i poslao ga papi Francisku.
Zamolivši tada da kanonizaciju zagrebačkog nadbiskupa Alojzija Stepinca "prepusti nepogrešivom sudu Božjem", patrijarh je podsetio da je u vreme ustaške Nezavisne države Hrvatske pokatoličeno između 240.000 i 250.000 ljudi. Ubijena su tri pravoslavna episkopa, više stotina pravoslavnih sveštenika i monaha i više stotina hiljada pravoslavnih vernika, stradalo je oko 130.000 dece, od kojih za 42.791 znamo imena i prezimena i da su poticali iz srpskih pravoslavnih porodica.
Čak i bez onoga što ćemo tek saznati kada istraživači predstave prve rezultate svog rada u vatikanskim arhivima iz perioda pape Pija Dvanaestog, a koji su otvoreni 2020. godine, obim zločina navedenih samo u ovom jednom pismu dovoljno svedoči.
I navodi na zaključak da je nemoguće da poglavar Rimokatoličke crkve o takvim razmerama stradanja ništa nije znao ili nije bio dovoljno obavešten. Da je u susednoj NDH "znatan broj katoličkog klera učestvovao u bogoubistvu, u ime Crkve", kako je to napisao papi Francisku patrijarh Irinej, bez ikakvog znanja onog kojeg nazivaju svetim ocem, gotovo je neverovatno.
Sagovornici su saglasni su da je papa Pije Dvanaesti imao dovoljno saznanja o tome šta se dešavalo u NDH u godinama Drugog svetskog rata.
Zaistoričara prof. dr Ljubodraga Dimića, sekretara Odeljenja za istoriju Srpske akademije nauka i umetnostinesumnjivo je da je papa bio obaveštavan o onome što se dešavalo u NDH. Nezavisno od ratnih ili mirnodopskih uslova, crkva ima svoju redovnu komunikaciju i obavezu slanja izveštaja višim instancama u hijerarhiji.
"Vatikan je imao službe koje su apsolutno pratile celu situaciju. Daću vam jedan slikovit primer. Kad nisu mogli da nađu ćerku ministra u vladi koja je bila u Londonu Momčila Ninčića, Olgu Ninčić, obratili su se Vatikanu i u roku od 24 sata dobili od njih informaciju da ona je prevodilac Josipa Broza".
Neosporno je da su najviši predstavnici Svete stolice, pa i sam papa Pije XII bili dobro obavešteni o politici ustaške Nezavisne Države Hrvatske prema Srbima i Jevrejima, odnosno o masovnim zločinima i sistematskom ubijanju ovih naroda, ističe istoričar Milan Koljanin.
"O tome postoje izveštaji papskog predstavnika u NDH Markonea, ali se Vatikan svakako obaveštavao i iz drugih izvora.Jedan od takvih izvora bili su izveštaji koje je poslanik Kraljevine Jugoslavije pri Svetoj Stolici Niko Mirošević Sorgo upućivao državnom sekretaru Svete Stolice Maljoneu sa detaljnim i verodostojnim opisima zločina u ustaškoj državi", naglašava Koljanin.
On dodaje da je, na primer, Mirošević Sorgo ubrzo posle dva velika pokolja u srpskoj pravoslavnoj crkvi i Glini svojim promemorijama od 19.avgusta i 1.septembra 1941. obavestio vatikanski Državni sekretarijat o pokoljima Srba u okolini Gline i u samoj glinskoj crkvi.
"On je to nazvao akcijom uništenja Srba u Hrvatskoj, pri čemu je citirao procenu da je ubijeno ukupno 10.000 Srba", kaže Koljanin.
O tome da je Sveta Stolica imala više izveštaja o masovnim pokoljima Srba u NDH svedoči i razgovor između novopostavljenog predstavnika NDH pri Svetoj Stolici Nikole Rušinovića (prema njegovom izveštaju od 6.marta 1942), sa kardinalom Eženom Tiseranom, sekretarom vatikanske Kongregacije za istočne crkve.
"Kardinal je rekao Rušinoviću da svakodnevno prima izveštaje od italijanskih oficira i vojnih sveštenika, novinara i poznavalaca prilika u NDH, da ustaše vrše strahovite zločine nad srpskim stanovništvom, da su pojedini sveštenici okrvavili ruke i da ruše pravoslavne crkve. Kardinal je to ponovio Rušinoviću i krajem maja", ukazuje Koljanin.
Dimić podseća da je zagrebački nadbiskup Alojzije Stepinac bio u Rimu tokom rata i podneo izveštaj.
"Obavestio je Vatikan o tome šta se dešava u NDH. Uostalom, Rimokatolička crkva je u svakoj ustaškoj jedinici imala dušebrižnika, onog koji vojnicima pere grehove, a oni kolju, streljaju, ubijaju i vrše zločine genocida. Prema tome, ta obaveštenost uopšte nije pod znakom pitanja, ona je apsolutna", ističe Dimić.
Generalni stav Svete Stolice prema pokoljima pravoslavnih Srba, a ne zaboravimo i ubijanje katoličkih Srba u Dubrovniku, bio je određen podrškom Vatikana ustaškoj državi, iako je formalno nije priznala, navodi Koljanin.
"Vesti o pokoljima, nasilnoj konverziji pravoslavnih Srba na rimokatoličku veru i o učešću klera u tome u Vatikanu su generalno odbacivane kao srpsko-pravoslavna propaganda. Sveta stolica je nastojala, kako je to istakao profesor Dragoljub Živojinović, da zbivanja u ustaškoj državi prekrije velom ćutanja što je trajalo do kraja rata", kaže Milan Koljanin.
Sam zagrebački nadbiskup Alojzije Stepinac imao je tesnu vezu sa Vatikanom i sudeći prema tome kako je napredovao u crkvenoj hijerarhiji kod pape Pija Dvanaestog imao je posebno mesto.
"Iz Katoličke škole Stepinac je došao kao loš đak, ali kao onaj za kojeg su procenili da je poslušan i da će izvršavati sve ono što treba. Njegovo napredovanje je do te mere brzo da je to prosto neshvatljivo, što znači da je neka selekcija učinjena pre toga u Vatikanu", napominje Dimić.
Kako objašnjava, Stepinac ubrzo postaje drugi čovek u Zagrebačkoj nadbiskupiji, sa 36 godina on je najmlađi biskup u katoličkom svetu i to posle nepune četiri godine sveštenstva, a 1937, nakon smrti svog prethodnika, postaje zagrebački nadbiskup.
Srpski akademik dodaje da dokumenta pokazuju da je već nakon 1937. godine Stepinac formirao mišljenje da je s Jugoslavijom gotovo, da se to podrazumeva i da nikad nije postavio pitanje, što bi svaki duhovnik učinio, koliko će to ljudskih života koštati.
"Samo je trebalo sačekati povoljni trenutak, čekati povoljnu istorijsku situaciju i razračunati se sa Srbima", dodaje Dimić.
Milan Koljanin ističe da je nadbiskup Stepinac odmah po proglašenju NDH pružio punu podršku ustaškoj državi i učvršćenju njenog međunarodnog položaja, pre svega u Vatikanu.
"U drugoj polovini aprila auditor nuncijature u Beogradu je bio na proputovanju kroz Zagreb za Rim. Nadbiskup Stepinac ga je zamolio da izloži papi situaciju, a zatim je najtoplije preporučio da što što pre dođe do priznanja NDH od Svete Stolice. Dolazak papinog legata Markonea u Zagreb početkom avgusta 1941, koji je stekao položaj diplomatskog doajena, bio je velika podrška ustaškoj državi, iako je Sveta Stolica formalno nije priznala", ističe Koljanin.
Stari argument koji se mogao čuti i od katoličkih velikodostojnika, da Stepinac, poput Pija, nije znao za zločine ustaša, odnosno nacista nemoguće je odbraniti.
Tako, na primer, SPC u pismu iz 2014. godine podseća na Stepinčevo pismo ministru unutrašnjih poslova NDH Andriji Artukoviću iz maja 1941. gde on moli da se "židovski i ostali slični zakoni (mere protiv Srba i drugo) provode tako da se u svakom čoveku poštuje ličnost i čovečije dostojanstvo". Stepinac, dakle, zna i ne buni se zbog rasnih zakona i u vreme kada već hiljade Srba, Jevreja i Roma odvode u prve ustaške logore, od kojih je najstrašniji tada bio Jadovno, cinično i bezdušno se zalaže da to bude dostojanstveno.
"U trenucima kada sve to počinje da se ruši, Stepinac ne odustaje od NDH, ali odustaje od tog režima, smatrajući da bi neki drugi mogao da nastavi to što su oni tada radili", napominje Dimić.
I Koljanin napominje da se stanje na velikim frontovima tokom 1943. godine menjalo, ali da je i pored toga, nadbiskup Stepinac 24. maja 1943.uputio izveštaj državnom sekretaru Svete Stolice Maljoneu u kojem je nabrajao dobra dela ustaške vlade i o pomoći progonjenim Srbima i Jevrejima.
"O tome je i sam obavestio Svetu Stolicu prilikom boravka u Rimu maja 1943, pri čemu je istakao i velike uspehe u prevođenju šizmatika, odnosno pravoslavnih Srba u rimokatoličku veru. Stepinac je podržavao ustašku državu do poslednjih dana njenog postojanja očekujući da će doći do sukoba zapadnih saveznika i Sovjetskog Saveza. Učestvovao je početkom maja 1945. u akciji ustaške vlade koja je pokušala da uspostavi saradnju sa zapadnim saveznicima i stavi ustašku državu pod njihovu zaštitu", kaže Koljanin.
Do 1953. godine već je i ceo svet znao ono o čemu su papa Pije i Stepinac ćutali: znalo se i za Aušvic i za Jasenovac. Te godine poglavar Rimokatoličke crkve uzdiže zagrebačkog nadbiskupa u čin kardinala, nejasno je da li zbog ratnih ili poratnih zasluga: zbog toga što je bio prvi čovek Katoličke crkve u zemlji u kojoj se masovno pokrštavalo ili zato što je dobio oreol mučenika komunizma.
I nije se sa tim počastima stalo sa papom Pijem Dvanaestim. Decenijama kasnije i Stepinac i papa njegov savremenik odlukama Svete stolice ušli su u proceduru kanonizacije, da uđu u red svetih Katoličke crkve.
Zagrebačkog nadbiskupa papa Jovan Pavle Drugi proglasio je blaženim 1998. godine i on se u procesu kanonizacije nalazi na korak do svetitelja. Papa Benedikt Šesnaesti 2009. godine pokrenuo je proces beatifikacije pape Pija Dvanaestog.
"Papu Pija ne mogu da proglase za sveca dok ima ovakve kao što je Stepinac, a njih je bilo i ovde, i u Slovačkoj, i drugde. Politika Vatikana, do ovog poslednjeg pape, bila je da pretvore te biskupe i nadbiskupe kao što je Stepinac u svece, da ih operu od ratnih zločina, a kad njih proglase za svece, onda će to moći da postane i papa Pije Dvanaesti", kaže Dimić.
Na opšte zgražavanje današnjih biskupa i klera u Hrvatskoj, papa Francisko do danas nije stavio svoj potpis, a samo to je preostalo, na kanonizaciju Stepinca.
"On je racionalno shvatio o čemu se to radi, upoznao je ustašku emigraciju u Argentini i to u vreme kada je kao mlad čovek bio crkveni buntovnik u vreme vojnog udara u toj zemlji. Gledao je kako ustaše organizuju logore u kojima je nestalo nekoliko hiljada ljudi. Ta saznanja pape su bila presudna da zaustavi proces dalje beatizacije Stepinca", objašnjava Ljubodrag Dimić.
.png)
