JOŠ JEDNA KOLUMNA DRAŽE PETROVIĆA KOJU MORATE PROČITATI: Poslednji tango u Pariz(er)u

Glavni problem oficijelnog modela naprednjačke podaničko-uvlakačke svesti jeste u tome što se do sada niko od saradnika nije dosetio da predsedniku Vučiću onako izistinski iskreno i prijateljski kaže: „Ma jedi, bre, g….!“, tako da je njegov odnos prema saradnicima dogurao dotle da im on – sem šta će da misle, šta će da pričaju, gde će da letuju i šta će da rade – određuje i šta će da jedu.

Te moraju da jedu svašta, samo zato što se niko nije okuražio da mu izistinski iskreno i prijateljski kaže: „Ma jedi, bre, g….!“

Tako su Siniša Mali i Toma Momirović u sredu ujutru na silu teatralno ždrali jeftini parizer, u narodu popularnu podrigušu, sa majonezom i četvrt leba, zato što im je predsednik koji dan ranije rekao: „Ma ješćete, bre, parizer od 255 dinara kilo, ja ću pritom da nas snimam telefonom“, a oni nisu imali petlju da mu kažu: „Ma jedi, bre, g…., predsedniče!“

Pa su se njih dvojica pojavili kao sporedni glumci glupog filma „Poslednji tango u Pariz(er)u“, rimejku čuvenog „Poslednjeg tanga u Parizu“. Radnja je jednostavna – tri čoveka sede i jedu, dok ih neko snima telefonom i prenosi na Instagramu. Jedan čovek u početku priča, a druga dvojica ćute, sa izrazima lica ljudi koji su upravo zaboravili da onom trećem kažu: „Ma jedi, bre, g….!“

Jedna od scena koja je proslavila film „Poslednji tango u Parizu“ bila je sada čuvena scena sa puterom, u kojoj glume Marlon Brando i Marija Šnajder, ali u zasenak će je garantovano baciti scena sa majonezom u filmu „Poslednji tango u Pariz(er)u“, snimljenim u Palati Srbija, gde su glumuli Vučić, Mona i Mali.

I na taj način su Vučić, Mali i Mona ušli u konkurenciju za Oskara u kategoriji najbolja muška epizodna uloga sa ždranjem parizera, te najbolja glavna muška uloga sa majonezom.

A kako se svoj trojici razmazao majonez po licu, košuljama i pantalonama, moći će da konkurišu i za Oskara za najbolju originalnu masku od majoneza, kao i Oskara za najbolji kostim razmazan majonezom. Tu je i Oskar za najbolje specijalne efekte podrigivanjem od parizera.

Režiser „Poslednjeg tanga u Parizu“ Bernardo Bertoluči je o onoj sceni sa puterom pričao da je nastala slučajno: „Pre nekoliko godina neko me je pitao o detaljima čuvene scene sa puterom. Odgovorio sam, ali možda nisam bio dovoljno jasan, da smo Marlon Brando i ja odlučili da ne kažemo Mariji Šnajder da ćemo koristiti puter. Hteli smo njenu spontanu reakciju na tu nedoličnu upotrebu putera“.

Scena sa puterom iz „Poslednjeg tanga u Parizu“ zapravo je scena silovanja, ali i ona scena sa majonezom iz „Poslednjeg tanga u Pariz(er)u“ jeste scena silovanja gde jedan čovek sili dva čoveka da na silu jedu salamu podrigušu, takozvani parizer, uz četvrt leba sa majonezom. I oni to jedu bez da onom trećem kažu „Ma jedi, bre, g….“






Reditelj „Poslednjeg tanga u Pariz(er)u“ Aleksandar Vučić, slično Bertolučiju, izjaviće jednog dana: „Pre nekoliko godina neko me je pitao o detaljima čuvene scene sa majonezom i parizerom. Odgovorio sam, ali možda nisam bio dovoljno jasan, da sam ja odlučio da ne kažem Malom i Moni da ćemo stvarno krkati majonez i parizer u četvrt leba. Hteo sam njihovu spontanu reakciju na tu nedoličnu upotrebu majoneza i parizera“.

I spontana reakcija je bila vidljiva: za stolom su, sem jednog čoveka koji priča šta će da jedu, viđena i dva čoveka koji bi radije doručkovali jaja na oko, ali nemaju baš jaja, čak ni na oko, da tu ideju o jajima na oko saopšte predsedniku, jer niko nije skupio petlju da mu kaže: „Ma jedi, bre, g…., predsedniče“.
Kada je ono Mića Ćulibrk u Utisku nedelje upitao: „Da li u Skupštini i Vladi za doručak jedu taj parizer od 250 dinara, neka ga Vučić prvi pojede, pa onda ponudi građanima“, predsednik je odmah sutradan rekao da će on Mali i Mona da jedu u inat Mići Ćulibrku, pa je velika sreća po Monu & Malog što mu Mića Ćulibrk nije rekao: „Ma jedi, bre, g…., predsedniče“, jer ko zna šta bi predsedniku posle toga palo na pamet da jedu u inat Ćulibrku.

Predsednik je, ko nije gledao, najpre održao prigodno slovo, što je stari srpski običaj kada negde u Srbiji sednu trojica o velikom prazniku Parizerovdanu da doručkuju salamu od 255 dinara za kilo, leba i majoneza.




Za Božić je recimo običaj da najstariji muškarci ujutru idu da seku badnjak, dok je za novi srpski praznik Parizerovdan, običaj da dva muškarca u belim košuljama i sa kravatama idu po pola kilograma domaćeg parizera, dva litra jogurta, dva hleba Sava, dve kese i majonez Dobro. I da uzmu fiskalni račun koji valja staviti na sto da vide ljudi da se može bogato jesti i za 585 dinara.

Doslovno citirano prigodni govor je išao ovako: „U Palati Srbije smo, pošto danas imamo puno sastanaka ovde na Novom Beogradu. Prethodno su Siniša Mali i Toma Momirović otišli u kupovinu, kao što smo obećali onima koji su to tražili i rekli da ne smemo i nećemo. Kupili su pola kilograma domaćeg parizera, dva litra jogurta, dva hleba Sava, dve kese i majonez Dobro. Ukupna cena je 585 dinara, što se vidi iz ovog fiskalnog računa“.

Što će reći: nekada su šefovi slali podređene po burek, dok u današnja vremena šalju podređene po pola kilograma domaćeg parizera, dva litra jogurta, dva hleba Sava, dve kese i majonez Dobro, da bi njihov šef dokazao da sme da pojede parizer sumnjivog kvaliteta, dok ona dvojica ne smeju da mu kažu ništa, čak ni ono prijateljsko – ma jedi, bre….

Dragoljub Draža Petrović