EVRO IZVOR NEVOLJA, A NE POLITIČKE MOĆI: Krah Mastrihtskog ugovora i "SJEDINJENIH EVROPSKIH DRŽAVA"
Autor: Glas javnosti
Kriza u evrozoni koja nije "od juče" rezultat je uporne francuske težnje ka „evropskom projektu“ – političkom ujedinjenju koje je počelo nakon Drugog svetskog rata, kada su dvojica vodećih francuskih političara Žan Mone i Robert Šuman predložili stvaranje Sjedinjenih Država Evrope.
Evropska politička unija bi načinila Evropu moćnim konkurentom SAD i na taj način dala Francuskoj i njenoj sofisticiranoj spoljnoj politici, važnu ulogu u Evropi i spoljnim poslovima.
San Monea i Šumana doveo je do Ugovora iz Rima 1956, kojim je ustanovljena mala oblast slobodne trgovine, kasnije proširena stvaranjem EEZ. To je imalo povoljne ekonomske efekte, ali, kao i Severnoamerička oblast slobodne trgovine (NAFTA), nije umanjila nacionalnu identifikaciju niti stvorila osećaj političkog jedinstva.
To je bila svrha Mastrihtskog ugovora iz 1992, kojim je stvorena EU. Uticajni izveštaj „Jedno tržište, jedna valuta“ izdat 1990. pod rukovodstvom francuskog ministra finansija Žaka Delora, pozvao je na stvaranje jedinstvene valute. Zagovornici su smatrali da će ljudi početi da se identifikuju kao Evropljani, i da bi prelazak na Evropsku centralnu banku značio smanjenje moći nacionalnih vlada.
Nemačka se opirala uvođenju evra, tvrdeći da bi najpre trebalo uspostaviti kompletnu političku uniju. Pošto nije bilo šanse da druge zemlje prihvate političku uniju, nemačka pozicija činila se više kao tehnički manevar, kako bi se sprečilo uvođenje jedinstvene valute. Nemačka je nevoljno odustala od svoje marke, simbola ekonomske moći i stabilnosti cena. Pristala je na stvaranje evra tek kada je francuski predsednik Miteran to postavio kao uslov za francusku podršku nemačkom ujedinjenju.
Pod pritiskom Francuske, ublažen je i zahtev propisan u Mastrihtskom ugovoru, prema kojem zemlje mogu da uvode evro kao valutu samo ako su njihovi dugovi manji od 60 odsto BDP. Takve izmene omogućile su ulazak Grčke, Španije i Italije u evrozonu. Proevropski političari ignorisali su tada upozorenja ekonomista da uvođenje evra u nekoliko heterogenih zemalja vodi u ozbiljne probleme. Stvaranje evra uzrokovalo je veliki pad kamatnih stopa u perifernim zemljama, dovodeći do formiranja kreditnog mehura i ohrabrujući njihove vlade da pozajmljuju kako bi finansirali povećanu potrošnju. Neverovatno, globalna finansijska tržišta ignorisala su kreditne rizike država sa suverenim dugom, zahtevajući samo male razlike između kamatnih stopa na nemačke obveznice i onih iz Grčke i drugih perifernih zemalja.
To je okončano 2010, pošto je Grčka priznala da je lagala o svom budžetskom deficitu i dugovima. Finansijska tržišta su odgovorila zahtevajući mnogo veće stope za obveznice zemalja sa većim vladinim dugovima i bankarskim sistemom oslabljenim usled prekomernog hipotekarnog duga. Tri male zemlje (Grčka, Island i Portugal) bile su primorane da prihvate pomoć od MMF-a i donesu fiskalne rezove. Uslovi u Grčkoj bili su beznadežni, a i Španija se našla u ozbiljnom problemu, zahvaljujući budžetskom deficitu nezavisnih regionalnih vlada, slabosti banaka i potrebi da balansira veliki suvereni dug svake godine.
Jasno je da je svojevremeno usaglašeni „fiskalni ugovor“ EU nije smanjio deficite i dugove. Španija je bila prva koja je ukazala da neće uspeti da ispuni uslove na koje se obavezala. Francuski predsednik Fransoa Oland predložio je balansirana ograničenja deficita uz iniciranje rasta, kao što je Francuska ranije uticala da Pakt o stabilizaciji EU postane Pakt o stabilizaciji i rastu. Fiskalni ugovor bio je samo prazan gest - poslednji pokušaj pretvaranja da se članice EU kreću ka političkom ujedinjenju.
Kako evro bude slabio, on će ostajati izvor nevolja, umesto da bude put ka političkoj moći.
Martin Feldstejn/Danas
SKINI APLIKACIJU
.png)
