ILJA MUSULIN: Bliskoistočna rukavica u lice Vašingtonu
Autor: Glas javnosti
Da li je sporazum Rijada i Teherana, koje je postignut uz posredovanje Pekinga, tek flaster koji je privremeno zatvorio ranu, ili je reč o geostrateškoj promeni bez presedana?
Četiri dana tajnih pregovora u Pekingu zbližila su Rijad i Teheran i afirmisali Kinu kao mirotvorca i svetskog diplomatskog lidera. Organizovanjem i uspešnim privođenjem kraju razgovora između dva ljuta vojnopolitička i religiozna rivala, Kina se, pišu azijski i drugi mediji, istakla kao subjekt koji ima ugled i moć da uzdrma dominantnu geopolitičku poziciju Amerike na Bliskom istoku, odnosno da popuni vakuum nastao njenim smanjenim angažovanjem u tom regionu.
Predstavnici Saudijske Arabije i Irana, pod okriljem Kine, prošle nedelje su u Pekingu postigli sporazum o ponovnom uspostavljanju diplomatskih odnosa koje su raskinuli 2016. nakon što je u sunitskom kraljevstvu pogubljen šiitski lider šeik Nimr el Nimr i njegovi saradnici, a u Teheranu, kao reakcija na to, napadnuta saudijska ambasada.
Saudijska Arabija i Iran su stari religiozni i vojnopolitički rivali koji se poslednjih godina posebno intenzivno sukobljavaju u Jemenu i Siriji, a tradicionalno imaju i suprotstavljene interese i u zemljama poput Iraka i Libana, gde podržavaju rivalske religijske grupe i političke frakcije.
Njihovo zbližavanje, smatra se, naročito bi moglo biti važno za primirje ili okončanje rata u Jemenu, gde je Saudijska Arabija direktno vojno intervenisala na strani svrgnute vlade Abdrabu Mansur Hadija u Sani, dok Iran snažno podržava Huti ustanike koji se od 2014. bore protiv nje.
Pobeda mira
Odlazeći kineski ministar inostranih poslova Vang Ji, koji je odigrao središnju ulogu u posredovanju između dve zemlje, na kraju četvorodnevnih pregovora u Pekingu izjavio je da je poboljšanje njihovih međusobnih odnosa „otvorilo put za mir i stabilnost na Srednjem istoku i dalo primer za rešavanje sukoba i sporova“.
On je sporazum o uspostavljanju diplomatskih odnosa i ponovnom otvaranju diplomatskih predstavništava dve zemlje nazvao i „pobedom mira“, a azijski mediji ga listom ocenjuju kao diplomatsku pobedu Kine koja predstavlja hladan tuš ili politički šamar za Vašington.
Uspeh Pekinga se, dakle, u Aziji vidi kao izraz jačanja njenog uticaja u regionu u kojem su SAD dugo imale dominantnu ulogu.
Indijski mediji, koji tradicionalno nisu naklonjeni Pekingu, na primer, ocenjuju da je angažovanjem kineskog vrha došlo do velikog geopolitičkog preokreta na Bliskom i Srednjem istoku, a bivši diplomatski predstavnici vlade u Nju Delhiju karakterišu postignuće Pekinga kao veliki diplomatski trijumf.
Dalje, pojedini zapadni mediji se ne ustežu od ocene da je reč o pravoj diplomatskoj bombi, dok katarska Al Džazira komentariše da je reč o velikom iznenađenju koje je sa zadovoljstvom prihvaćeno u regionu, osim u Izraelu.
Ipak, ima i poznavalaca bliskoistočnih prilika koji upozoravaju da su u razgovorima u Kini učestvovale birokrate zadužene za bezbednost, te da bi sprovođenje sporazuma mogli da ometu političari u obe zemlje. Metaforički, za skeptike, dogovor o normalizaciji odnosa Rijada i Teherana u Pekingu je samo flaster koji je privremeno zatvorio ranu i koji može lako da spadne.
Kineski interes
Ipak, neosporno je da je pekinški sporazum izuzetno važan korak za stabilizaciju Bliskog istoka, a da je zvanični Peking njime stekao značajan međunarodni prestiž i renome. Uspešno usmerivši poslednju rundu pregovora između Saudijske Arabije i Irana koji su otpočeli pre dve godine u Iraku, Kina je praktično demonstrirala da je njen diplomatski diskurs o tome kako ne želi sukobe i hladnoratovsko suprotstavljanje, već stabilnost i plodonosnu i harmoničnu saradnju od koje sve strane mogu da imaju korist, utemeljen u konkretnom delovanju, odnosno da nije floskula ili puka propaganda.
S obzirom na to da je upravo nedavno ponudio i plan za uspostavljanje primirja u Ukrajini, te da predstoji poseta predsednika Si Đinpinga Moskvi, a šuška se, i video-sastanak s ukrajinskim predsednikom Volodimirom Zelenskim, Peking je, ocenjuju azijski političari, sebe pozicionirao kao mirotvorca, nasuprot SAD, koje velikim isporukama naoružanja Ukrajini i Tajvanu odaju ustisak remetioca svetskog mira.
Posredovanjem u normalizaciji odnosa Rijada i Teherana, Peking je ne samo uspeo da se nametne kao ključni politički činilac na strateški važnom Bliskom istoku već i da osigura stabilnost za svoje krupne investicione projekte u regionu. Recimo, samo na nedavno održanom sastanku Kine i zemalja Persijskog zaliva dogovoreno je kinesko ulaganje od 30 milijardi dolara.
Uspostavljanjem mosta između Rijada i Teherana, Kina je uspela da sebe poštedi dileme kojoj od dve međusobno neprijateljski nastrojene zemlje da se prikloni kada je u pitanju ekonomska saradnja, s obzirom na to da su joj obe potrebne kao tržišta i snabdevači naftom.
Čvršćim povezivanjem sa svojim velikim snabdevačima naftom Rijadom i Teheranom, Kina je osigurala i efikasniji proces dedolarizacije, odnosno odvajanja od američke valute u međunarodnoj trgovini. Time ona nastavlja da smanjuje zavisnost od američkog finansijskog sistema i učvršćuje sopstveni ekonomski suverenitet.
Saudijski interes
Razloge za slabljenje političkog uticaja Vašingtona na Bliskom istoku azijski komentatori vide najpre u činjenici da je administracija bivšeg američkog predsednika Baraka Obame realizovala geopolitički zaokret s Bliskog istoka ka azijsko-pacifičkom regionu u cilju obuzdavanja rasta uticaja i moći Narodne Republike Kine.
Takođe se akcentuje činjenica da je vlada u Vašingtonu žestoko kritikovala i na momente delila lekcije saudijskoj kraljevskoj porodici zbog kršenja prava žena i ubistva američkog novinara i disidenta saudijskog porekla Džamala Kašogija u Istanbulu, što je sve pratila i medijska kampanja na Zapadu u kojoj se Rijadu prebacivalo i da kroz velike sportske događaje i promociju gigantskih infrastrukturnih projekata pokušava da skrene pažnju javnosti i zabašuri svoje zločine.
Svima je u sećanju i Bajdenova izjava tokom izborne kampanje u SAD u kojoj je obećao da će od saudijskog režima napraviti svetskog pariju.
Više analitičara takođe ističe i činjenicu da nakon napada na naftna postrojenje saudijske kompanije „Aramko“ na teritoriji te države, koji su vršeni korišćenjem dronova iranske proizvodnje, SAD nisu učinile dovoljno da kazne Iran i odvrate ga od dalje podrške jemenskim pobunjenicima i ugrožavanja saudijske bezbednosti.
Po njima, pasivnost Vašingtona po tom pitanju u Rijadu se doživljava kao odustajanje SAD od svoje tradicionalne uloge vojnog zaštitnika arapskih zemalja u Persijskom zalivu.
Pominje se i to da su, nakon što su razvile tehnologiju crpljenja nafte iz uljnih škriljaca i postale samodovoljne kada je u pitanju crno zlato, SAD prestale da ga uvoze iz Saudijske Arabije kako su to činile decenijama, zbog čega je njihov značaj kao ekonomskog partnera za Rijad opao.
To sve, tvrde oni, navelo je saudijski vrh da napravi sopstveni geopolitički zaokret ka Kini i Rusiji i da, mada to ne znači i potpuno odricanje od vojnopolitičkog savezništva sa SAD, sebi dâ više spoljnopolitičkih i trgovinskih opcija, te umanji zavisnost od Vašingtona.
Okretanjem Kini, kao posredniku u pregovorima, Rijad je, smatraju komentatori, praktično intenzivirao politiku laviranja između velikih sila Pekinga, Vašingtona i Moskve, koju je započeo pre nekoliko meseci kada je odbio američki zahtev da povećanjem proizvodnje nafte obori cene tog energenta i tako praktično umanji prihode Rusije i oslabi je.
Iranski interes
S druge strane, interes Teherana u sporazumu o obnovi međudržavnih odnosa sa Rijadom, koji može dovesti do ublažavanja sukoba u Jemenu, Siriji, Iraku i Libiji pre svega znači zaustavljanje ekonomskog iscrpljivanja zemlje, pa čak i predah koji može biti iskorišćen za pripremu za mogući predstojeći napad Izraela.
Naime, bliskoistočni analitičari kažu da je Iran prilično odmakao u procesu obogaćivanja uranijuma i da se nalazi na pragu posedovanja tog nuklearnog goriva u koncentraciji koja je dovoljna za proizvodnju najrazornijeg oružja koje je čovečanstvo izumelo, te da mu zbog toga preti intervencija izraelskog vazduhoplovstva i diverzanata.
Postupajući u skladu sa željom Pekinga za stabilnost u naftom i gasom bogatom Bliskom istoku, Teheran je napravio i još jedan korak u učvršćivanju veza s Kinom koje su mu od egzistencijalnog značaja, budući da se nalazi pod sankcijama Zapada.
SKINI APLIKACIJU
.png)
