Glas Javnosti

I HRVATI SU OPEVALI MILOŠA OBILIĆA: Rimokatolički pisci su svoja dela objavljivali na ĆIRILICI

Lični stav
Autor: Glas javnosti

Veći deo misleće javnosti sa prostora danas nazvanim region, a koji se savršeno poklapa sa teritorijom nekadašnje Jugoslavije, mora ostati zatečen onim rečima koje je pre nekoliko dana na Hrvatskoj radio-televiziji izgovorio istoričar dr Mario Jareb, koje glase:

„Dubrovnik je uvijek bio i jest meta tih velikosrpskih presizanja (!) i dubrovačka književnost kao, zapravo možemo reći, jedna od najvećih dosega hrvatske kulture, s obzirom da u to doba, Srbi imaju eventualno, nekakve gusle, rakiju i prasetinu, nemaju ničega slično što bi ih svrstalo među druge evropske narode i onda vole uzimati dubrovačku književnost, dubrovačku kulturu općenito“.

Iza ovakvih pežorativnih ocena, izrečenih u javnom prostoru, stoji ipak školovani istoričar, angažovan u uglednoj i dugovečnoj ustanovi kulture „Matici hrvatskoj“. Uprkos zajedljivom osmehu koji se dao videti sa malih ekrana, a koji otkriva Jarebove propagandističke namere i stereotipe, trebalo bi se ipak pozabaviti tezama o „srpskom svojatanju hrvatske kulture“, dubrovačke književnosti naročito. Dr Mario Jareb je čovek koji se dugo bavi ustaškom ideologijom, ustaškom emirgacijom, odnosno genezom ovog hrvatskog političkog pokreta iz prošlog stoleća koji je po zlu poznat. Na mahove izgleda da se sa žarom i usvojenim totalitarnim elementima prebacuje u starije epohe srpske i hrvatske istorije o kojima veoma malo ili zapravo ništa ne zna.

Gusle se kao drevni muzički instrument pominju u srednjovekovnom epigrafskom izvoru, nadgrobnom natpisu srpskog velmože Ostoje Rajakovića iz 1379. godine, srodnika kralja Marka (Marka Kraljevića) koji se, kako tamo piše, pominje u guslama („po guslehъ“). Gusle kojima autor šovenskog ispada pridaje loše značenje, vremenom postaju u istoriji sinonim za narodnu epiku, cikluse herojskih pesničkih predanja koji su rano zahvatali i šire prostore od Stare Srbije, one pozornice značajnih događaja Nemanjićkog perioda.


Petar Hektorović, pesnik iz Starog Grada na Hvaru (1487–1572) pominje kako je u njegovo vreme običan dalmatinski svet voleo srpski način pevanja, motive i tematiku srpske povesnice. U svome delu „Ribanje i ribarsko prigovaranje“, objavljenom 1568. godine u idilu morskih žala, suve lažine, ribarskih mreža i čamčića Hektorović ugrađuje i srpski način guslanja. To je šesnaesteračka „bugarštica“ u kojoj se pominju sinovi srpskog kralja Vukašina, kraljevići Marko i Andrijaš. Hvaranin Hektorović koji sa jedne strane reprezentuje učenost i kulturu renesanse istočnog Jadrana piše:

„Recimo po jednu, za vrime minuti,

Bugaršćinu srednu i za trud ne čuti,

Da srpskim načinom, moj druže premili,

Kako meju družinom vazda smo činili“.

          Baš u to vreme kada Hektorović objavljuje svoje pesničko delo, koje se očigeldno, nadahnjivalo i srpskim guslama, živela je u Zadru srpska porodica Zovinovića. U ovoj familiji se 1535. godine rodio Đovio, profesor prava sa Univerziteta u Padovi. O srpskom poreklu te porodice svedočio je natpis iz 1527. godine na nadgrobnoj ploči kod franjevačke crkve u Zadru gde se pominje i Stefan Zovin(ov)ić „Srbin koji je utekao od turskog nasilja“ (Stephano Zovinichio Serviano Turcarum profugo). Takav srpski element koji bitiše u Dalmaciji spontano se uklapa u evropsku kulturu, kao u slučaju zadarskih Zovinovića.

Bez srpske tradicije ne bi bilo ni maestralnih „Razgovora ugodnog naroda slovinskog“ fra Andrije Kačića Miošića (1704–1760) koji je stihovima opevao srpske prednemanjićke, nemanjićke, kao i vladare i velikaše koji su ratovali u doba turskih najezdi. Najlepša izdanja Kačićevog stihotvorenija i istorijskih komentara, štampana latinicom u XIX veku u Zagrebu i Beču, obavezno idu sa litografijama cara Dušana, cara Lazara, Sv. Simeona Nemanje i drugih nezaobilaznih ličnosti srpske istorije.

Epski ciklusi zasnovani na narodnoj istoriji Srba, dominiraju kod Matije Antuna Reljkovića

Epski ciklusi zasnovani na narodnoj istoriji Srba, dominiraju i kod Matije Antuna Reljkovića (1732–1798). On u delu „Satir iliti divlji čovek“ (1762) opisuje verovanja i običaje u Slavoniji, a naročito se zadržava na junacima poput Marka Kraljevića, dalje kritikuje praznoverja u skladu sa prosvetiteljskim manirima svoje epohe, ali ne zaboravlja da prekori Slavonca, svoga savremenika, kome kaže:

„O Slavonče, ti se vrlo varaš

kojigodmitako odgovaraš;

vaši stari jesu knjigu znali,

srbski štili, a srbski pisali,

a vi sada nikako nećete,

neg za nemar svakoja mećete“.

Dalmatincima Petru Hektoroviću i Andriji Kačiću Miošiću, kao i Slavoncu Matiji Antunu Reljkoviću pridružuje se u ljubavi prema srpskim guslama i Dubrovčanin Ivan Dživo Gundulić (1588–1638). U njegovom „Osmanu“ je demonstrirano zavidno znanje srpske istorije i geografije, tu se sa naročitom pažnjom i ljubavlju peva o „srpskoj zemlji“ i „srpskim stranama“. Tamo su „Srblji“ i junaci kralj Vukašin, knez Lazar i despot Đurađ istorijski preludijum civilizacijskog sukoba sa Turcima i osnov za pesničke slike kao što je sledeća:

„Nemanjiću bud Stjepanu,

ti namjesnik krune carske,

Čijem pod tobom zemlje ostanu,

srpske, raške i bugarske“.

          O ovakvim dominantnim sižeima može se čitati u izdanju Osmana iz 1854. godine, pre nego u onom osakaćenom koje je 1911. priredio don Kerubin Šegvić, potonji ustaški delatnik i tvorac pseudoistorijske teorije o „gotskom“ poreklu Hrvata, narativu koji se nametnuo u doba Nezavisne Države Hrvatske (NDH), ali i danas tu i tamo zaiskri.

Dalmatinsko primorje, istorijska „Pomorska zemlja“ koja je zabeležena u srpskoj srednjovekovnoj titulaturi, konfesionalno je dodatno izmešana, naročito posle XVI veka. Ali, pokazala je, sve do prve polovine XX veka kako je u tim oblastima bilo i rimokatolika svesnih svoga srpskog porekla i ponosnih na njega. Srbima je danas gotovo sasvim nepoznat franjevac Jakov Grupković (1833–1911) iz Ploča, koji je za svoga života bio pod zabranom, tj. biskup mu nije dozvoljavao da služi misu (suspensio a divinis), svakako zato jer je bio pobornik srpske stvari, član Srpske narodne stranke u Dalmaciji i pisac o temama iz srpske kulturne istorije, kao što su epika, pesnik Branko Radičević, ćirilica… Tekstove je objavljivo pod pseudonimom „pop Mićo“.

Etnički i nacionalni identitet ovih ljudi je bio zasnovan na izvornim tradicijama sa porodičnog ognjišta, na postojećim istorijskim pričama, koje su prodirale, kako se da videti, i u lepu književnost. Isto tako, pored junačkih pesama, važan kao identitetski momenat kod učenih rimokatoličkih pisaca XVII i prve polovine XVIII veka je bila činjenica da su svoja bogoslovska dela objavljivali ćirilicom i da su svoj jezik identifikovali kao slovinski, ilirički, ali često nedvosmisleno i kao srpski.

Ćirilicom za narod pouke i propovedi štampaju Matija Divković iz Jelašaka kod Vareša (1563–1631), Pavle Posilović (1597–1657) iz Glamoča, Stipan Margitić iz Jajca (1650–1730) i drugi. Fra Matija Divković, kako mnogi danas ističu „autor najstarije štampane franjevačke knjige u Bosni i Hercegovini“ svoj poznati „Nauk krstjanski“ objavljuje 1601. godine. Ovaj katihizis pri kraju ima dodatak „Plač blažene divice Marije“, tekst pobožne pesme, autorom označen „koji plač ispisavši s(a)rpski“! To je ono poznato mesto o koje zapinje hrvatska istoriografija (istorija i istorija književnosti), ne bi li mu dala bilo kakvo drugo određenje, samo da nije etničko. A upravo bi to mesto moglo biti lajtmotivom revalorizacije velikog dela onoga što se danas naziva hrvatska kultura i književnost!

I za kraj: u Zadarskom arhivu je sačuvano pismo iz sredine 1648. godine koje je kapetan udbinski, Mustaj-beg lički, poslao harambaši Petru Smiljaniću u kome hvali njegovog sina Iliju Smiljanića. Za sina mu Iliju kaže kako je čuo da je pravi junak, te mu šalje pero sokolovo da ga „nosi prid junaci“. Kod njega kao Krajišnika, iako je sa druge strane, Ilija Smiljanić budi veliko poštovanje, tj. turski beg još naglašava „jere je naš“! Mustaj-beg lički svoje ćiriličko pismo završava molbom da mu srpski harambaša pošalje flašu silovita pića kako bi se, verovatno, i on opušteno proveselio:

„I Bog vas veseli. I molimo vas, harambaša Ilija da nam ušaljete jednu bocu rakije, ča ćemo se napiti. I da ste veseli. Amin“!

Dr Radovan Pilipović, direktor Arhiva Srpske pravoslavne crkve/Izmedju jave i sna

BONUS VIDEO: Profesor doktor Snežana Šerbula otkriva kako nas truju arsenom



SKINI APLIKACIJU

glas javnosti android
glas javnosti IOS


POVEZANE VESTI




KOMENTAR



 


AKTUELNE VESTI S MREŽA



HOROSKOP