DUŠAN KOVAČEVIĆ: KO POTPIŠE PRIZNANJE KOSOVA POGINUĆE PRE NEGO SE OSUŠI MASTILO
Autor: Glas javnosti
Veliko pitanje kao što je Kosovo mora da ide na referendum. Pre toga nas čeka i promena Ustava. To nikad neće proći i niko neće smeti da potpiše priznanje Kosova, jer će poginuti pre nego što se osuši mastilo, kaže za Kurir akademik SANU i književnik Dušan Kovačević govoreći o rešavanju kosovskog čvora.
Na samom početku razgovora osvrnuo se i na poslednje pojave non-pejpera, te na to kome se žuri da se reši kosovski problem.
- Nije to ništa ozbiljno. Neko se igra kao sa lakmus papirima, proverava temperaturu i ispituje puls i pritisak šta izaziva jedan takav papir. Sve je to dobro organizovano, a od toga nema nikakve vajde. Velika većina Srba i Albanaca neće se složiti oko bilo kakvog dogovora. Ako je uslov za dalji put Srbije ka EU da prizna Kosovo, onda tog puta neće biti - kaže on.
Šta vas trenutno inspiriše kao pisca?
- Iskoristio sam ovo nevreme i užas da raščistim moje fioke i fascikle. Pojavio se višak vremena i napisao sam knjigu "Ja to tamo pevam" koja je nastajala 50 godina. U nju sam stavio pesme od "Radovana Trećeg" do mog novog filma, kao i priče o njima.
U knjizi će mnogi saznati da je vaša pesma "Mesečina"?
- "Mesečinu" sam napisao u Pragu za vreme snimanja filma "Podzemlje". Bila je zamišljena kao himna ljudi koji žive u ton podrumu. Pesma je duža, a Brega je samo uzeo prvi deo. Sećam se da je imao muziku od Šabana Bajramovića, pa je napravio tu pesmu. Moram da kažem da je "Mesečina" bila svetski hit. Znam po tantijemama koje sam dobijao iz celog sveta. U Francuskoj je dugo godina bila hit.
Kada ćemo videti vaš film "Nije loše biti čovek"?
- Nije loše naziv za film. Radimo ga duže od tri godine. Premijera je bila zakazana još pre korone za 6. decembar, a mi godinu dana nismo mogli da radimo. Film se završava tokom maja. Prijavićemo ga na neki od velikih festivala. Imam kart blanš za Kan, jer sam tri puta bio tamo sa tri filma. Svi su dobili nagrade, a zajedno sa Kusturicinom i Zlatnu palmu. Mene ti festivali podsećaju na finale Kupa šampiona. Skupe se najbolji filmovi, ali da li sudija presudi kako treba, to je već pitanje sreće.
U Zvezdara teatru ste najavili predstavu sa Nenadom Jezdićem?
- Premijeru smo pomerili za jesen. Zvezdara živi od blagajne. Mi imamo samo 17 zaposlenih, a 120 honoraraca. Pre korone smo mogli s punim salama da pokrijemo sve troškove, a sad smo na pozitivnoj nuli. Jezda je jedan od naših najboljih glumaca i napraviće odličnu mondramu.
Niste imali strah tokom Nato bombardovanja, a sada imate strah od korone?
- Nemam strah za sebe lično, jer sam u godinama kad se mnogo čega ne bojim. U nekom sam životnom dobu kad se vozi na rezervi. Uplašen sam za generacije mladih ljudi i mojih unuka šta ih čeka u budućnosti i da li će ova savremena kuga da nestane kao što je nestala Španska groznica i Variola vera ili će mutirati i ponavljati se svakih pet ili deset godina. Strah me je da ovo možda nije trenutna pošast nego će s njom civilizacija morati da živi.
Poredite koronu i kažete da živimo u nekom Danteovom paklu, da su vrata odškrinuta, i izlaze ona razna čudovišta u svet da vladaju... Koliko su nam vakcine spas?
- Vakcine su jedini spas. Kad sam već pomenu Špansku groznicu, tada je preminulo između 50 i 60 miliona ljudi, što je više ljudi nego što je poginulo u Velikom ratu. Presečena je sa lekovima i vakcinama. Isti slučaj je bio sa Variola verom. Sećam se da je tada, za manje od mesec dana, uz pomoć i putem dobrovoljne sile vakcinisano 18 miliona Jugoslovena. Bez vakcine nisi mogao da izađeš iz kuće. Imamo sećanja iz prošlog veka da je vakcina jedina sposobna da zaustavi ovo zlo.
Koju ste vakcinu primili?
- Primio sam onu koja mi je bila određena. To je „Fajzerova“. Sve je prošlo samo sa dva sata bola u ruci. Zahvaljujući toj vakcini, osećam se sigurnije i bolje. Mogu da se krećem. Ne plašim se za sebe, nego nekome da ne prenesem bolest. Ovo je još jedna prilika da svi zajedno kažemo da nema dileme da li se treba vakcinisati. Što pre to budemo svi uradili, pre ćemo ugledati svetlo na kraju tunela.
S koronom se borila vaša ćerka Lena.
- Ona je dva puta bila u bolnici. Najviše se od svih nas čuvala, nigde nije izlazila bez maske, a zbog pada imuniteta se nekako zarazila. To nam je svima bio veliki šok i strah i šta će se događati. Imala je nekoliko meseci posledice zbog korone, veliki gubitak energije, nije bila u snazi kao pre bolesti.
Razgovaramo uoči Uskrsa. Da li se Srbi sete svoje vere samo nekoliko puta godišnje, o najvećim pravoslavnim praznicima?
- Nije tako, sve je više ljudi koji poštuju sve praznike. Nije to zato što su svi preko noći postali vernici, već nalaze oslonac u tradiciji i porodici. Čovek uviđa u ovim teškim vremenima, koja su nalik na ratna, da pronalaze najveće utočište u veri i porodici. Porodica je osnova i sigurnosti za ljudsku egzistenciju. Postoje i ljudi koji su individualci i žive sami, ali oni završavaju u staračkim domovima.
Zašto smo zaboravili da budemo ljudi?
- Nismo. To je od čoveka do čoveka. Danas imate ljudi kojima se divite, a tu mislim na ljude koji su po ceo dan u skafanderima. Oni kao da su na prvoj liniji fronta. Više od 100.000 ljudi je u službi nas sedam miliona potencijalno bolesnih. Oni su heroji već godinu i po dana. Oni su potvrdili moju priču da je lepo biti čovek.
SKINI APLIKACIJU
.png)
