DRAGAN BISENIĆ: Zaboravljeni rat u Siriji i alavitska tehnika opstajanja
Autor: Glas javnosti
Sirija je posle svega pokazala iznenađujuću vitalnost. To mnogo govori o činiocima koji održavaju stabilnost zemlje, njene vlasti i sistema na Bliskom istoku
Sirija je polednje decenije bila prva koja se pojavila u globalnom nizu pretnji terorizam–pandemija–evropski rat, ali su poslednje dve pošasti, vremenski bliže, sasvim prekrile sirijske događaje. Sirija je postala „zaboravljeni rat“ i da nije bilo nove apokalipse – nedavnog zemljotresa – teško da bi iko ponovo vratio Siriju u centar svetske pažnje, makar nakratko. Sirija je mnogo pre Rusije doživela kolektivnu izolaciju Zapada koji nije želeo da je popusti ni u ovim tragičnim trenucima.
Rat u Ukrajini i rat u Siriji su, međutim, povezani. Oni su gorki napitak iz iste čaše i dve strane ogledala. Može se reći i da je ukrajinski rat započeo – u Siriji.
Kada su u jesen 2013. zapadne zemlje bile spremne da vojno napadnu Siriju, isto kao i Libiju dve godine ranije, a zbog navodne upotrebe hemijskog oružja od strane Asadovih jedinica, Rusija je to sprečila. Zatim je američki predsednik Obama ljutito raspustio svoj savetnički tim koji ga je vukao iz rata u rat, da bi već u januaru sledeće godine usledila američka akcija u Ukrajini. Kijevski „Majdan“ bio je američka osveta za rusko uplitanje u Siriji.
Sirijski rat često izgleda kao velika zbunjujuća zbrka, ali jedan faktor koji se često ne pominje mogao bi biti ključ za razumevanje ovog sukoba. Naime, deo iste sirijsko-ukrajinske tektonske ratne ploče jesu energetska pitanja i onemogućavanje uključivanja Rusije u svetsku trgovinu gasom.
Pre građanskog rata u Siriji, koji je na talasu „arapskog proleća“ započeo marta 2011, Katar i Iran su predložili dva konkurentska gasovoda koja su imala za cilj da transportuju gas u Evropu preko teritorije Sirije. Planovi Katara su prvi put predstavljeni 2009. godine i uključivali su izgradnju gasovoda koji je vodio od Persijskog zaliva preko Saudijske Arabije, Jordana, Sirije i Turske. Iran, koji poseduje drugi, manji deo gasnog polja u Persijskom zalivu, odlučio je zatim da predloži sopstveni plan za gasovod, vredan 10 milijardi dolara, koji bi išao preko Iraka i Sirije, a zatim ispod Sredozemnog mora do Evrope.
Sirijski predsednik Bašar el Asad je prihvatio iranski plan i on je trebalo da bude završen 2016. godine, ali je na kraju odložen zbog „arapskog proleća“ i građanskog rata koji je izbio u Siriji.
„Pokreti za oslobođenje Levanta“
Danas, posle 12 godina ratovanja i sukoba, zemlja je ostala pod kontrolom predsednika Bašara el Asada, izuzev većeg dela provincije Idlib na severozapadu zemlje koja je ostala pod kontrolom pobunjenika. Među pobunjeničkim grupacijama vodeću ulogu igra grupa Hajat Tahrir al Šam („Organizacija za oslobođenje Levanta”) koja je bila deo Islamske države, ali je potom pokušala da se „rebrendira“ i „opere biografiju“ kako bi se pretvorila u legitimnog takmaca za vlast u državi.
Ova sunitska grupa, ranije poznata kao Džabhat al Nusra (Al Nusra) i Džabhat Fatah al Šam, ima za cilj da zbaci Asadov režim i uspostavi Islamski emirat u Siriji. Al Nusra je formirana krajem 2011. godine kada je emir Al Kaide u Iraku, Abu Bakr al-Bagdadi, poslao operativca Abu Muhameda al-Julanija u Siriju da organizuje regionalne džihadističke ćelije. U početku, Al Nusra je pružala utočište džihadističkoj grupi Horasan, ali je zatim u januaru 2014. počela da napada Islamsku državu usred rastućih tenzija između Islamske države i sunitskih opozicionih snaga.
U julu 2016, Al Nusra je kontroverzno prekinula svoju povezanost sa Al Kaidom i promenila ime u Džabhat Fatah al Šam („Front za osvajanje Levanta“). Uticaj grupe je stalno rastao tokom rata, dovodeći je u sukob sa drugim antiasadovskim grupama. Nakon što je izdržao nekoliko perioda međudžihadističkih sukoba, Fatah al Šam je prihvatio spajanje sa nekoliko drugih sunitskih opozicionih grupa i promenio ime u Hajat Tahrir al Šam. Nakon rebrendiranja, grupa je nastavila da 2017. i 2020. godine konsoliduje svoju nadmoć u Idlibu, pobedivši svoje glavne rivale Ahrar al Šam i Huras al Din.
Grupa je takođe izdržala skoro stalni pritisak vladinih snaga, njihovih saveznika i Turske, istaknutog aktera uključenog u sukob u Siriji, a posebno nekoliko velikih ofanziva koje je centralna vlada vodila u provinciji Idlib. Poslednja od njih trajala je između sredine 2019. i početka 2020. Tokom ovog perioda, smatra se da je Tahrir al Šam izgradio praktičan, pragmatičan i obostrano koristan odnos sa Turskom, jer su obe strane uspele da ostave po strani svoje strateške i političke razlike u ime stvaranja stabilnosti u Idlibu, gde Turska trenutno ima 15.000 svojih vojnika.
Da bi se razumela važnost, ali i tragedija Sirije, potrebno je podsetiti na njenu daleku istoriju. Ona može da pomogne da shvatimo današnje zamršene odnose na Bliskom istoku i razloge verske specifičnosti i organske različitosti Sirije u odnosu na ostala bliskoistočna i levantinska društava.
Ko su alaviti?
Sirijski rat 2011. proistekao je iz nekoliko faktora: iz sekularne vladavine porodice Asad i manjinskih šiitskih alavita kojima ova porodica pripada, zatim iz snažnog protivljenja Izraelu i oslanjanja na Rusiju i, na kraju, zbog energetske geopolitike.
Širenje Islamske države, formirane početkom 2014, pretilo je genocidom nad alavitima, bez obzira da li su uz Asada ili protiv njega. Njihova vera im je tada garantovala strašniju sudbinu od one koja bi snašla bilo koju drugu bliskoistočnu islamsku sektu.
Alaviti su šiitski izdanak od pre hiljadu godina, kako se najčešće smatra. Sekta se prvobitno zvala nusairi, po Muhamedu ibn Nusairu iz 9. veka, koji je, nakon smrti 11. imama Hasana al Askarija, tvrdio da je njegov glasnik. Srž nusairizma je koncept Boga u trijadi Mana (Značenje), Ism (Ime) i Bab (Kapija), koja se manifestovala sedam puta: prvi put u Avelju, Adamu i Gavrilu; poslednji put u Aliju, rođaku i zetu proroka Muhameda, Muhamedu i Salmanu al Farisiju, prvom Persijancu koji je prihvatio islam.
Sa ovim konceptom trojstva, neki zaključuju da nusairizam potiče od hrišćanstva, pa čak optužuju alavizam da su tajna hrišćanska sekta, pošto alaviti slave neke hrišćanske praznike i poštuju mnoge hrišćanske svece. Godine 1903. jezuitski naučnik Henri Lamens verovao je da su nusairi zapravo izgubljeni hrišćani.
Misteriozni religiozni koktel nusairizma sačinjen je od predislamskih gnostičkih kosmogonija, koncepata
transmigracije duše i reinkarnacije najverovatnije pozajmljenih iz hinduizma preko maniheizma, elemenata zoroastrizma, feničanskog paganizma i mazdaizma… Nusairije veruju da je svaka duša zvezda, da postoji devet nivoa ljudskog postojanja i plemenitosti, te da će se grešnici u budućem životu reinkarnirati kao inferiorna bića. Pošto ljudi greše, oni se mogu iskupiti spoznavanjem Boga kroz ma’rifu, unutrašnje znanje koje proističe iz sopstvenog direktnog iskustva stvarnosti, koje nije moguće dobiti kroz knjige. Shodno tome, tradicionalni rituali i čitanje Kurana nisu od suštinskog značaja.
Sa „unutrašnjom spoznajom“ kao ciljem, stubovi islama se radikalno reinterpretiraju njihovim „unutrašnjim značenjem“. Na primer, pet dnevnih molitvi se shvata kao pet članova svete porodice, uključujući Fatimu (Muhamedovu ćerku), uprkos paradoksu da nusairije smatraju da su žene inferiorne i stoga ne mogu da se reinkarniraju, a ramazan dobija prenesena značenja i primenjuje se, umesto na post, na uzimanje zaveta ćutanja. Nusairitske svete knjige i rituali ograničeni su na nekoliko ljudi koji se obavezuju da će čuvati tajne vere; oni se zovu „hasah“ dok je većina laika „amah“, a otkrivanje verskih tajni strancima je strogo kažnjivo.
Nakon što nusairijama Ibn Tajmija u 14. veku zapretio s tri fatve i saopštio da su „ veći nevernici od mnogih mnogobožaca“ te da za muslimane rat i kazne protiv njih, u skladu sa islamskim zakonom, spadaju među „najveća pobožna dela“, nusairije su pobegle iz Iraka u negostoljubive priobalne planine severozapadne Sirije. Osmanski dekret iz 1571. proglasio ih je za nemuslimane, a alavitski prestupnici su bili obezglavljeni.
U neprijateljskom okruženju, nusairi su praktikovali „takiju“, religijsku mimikriju, odnosno ponašali su se kao da su suniti. Za nusairije, „versko telo“ nije oštećeno ili pogođeno „oblačenjem odeće“ drugih sekti ili verskih grupacija, a „džihad“ podrazumeva borbu da se tajne nusairizma prikriju od nevernika.
Kameleonska sposobnost da menjajući svoje prakse ostajući u skladu sa svojom religijom, omogućilo im je da prežive prilagođavajući se promenljivim odnosima moći koji nisu išli u njihovu korist. Kada su krstaši harali Bliskim istokom, nusairije su isticali svoje hrišćanske aspekte i bili su pošteđeni pokolja, dok su pod sunitskim Osmanlijama prihvatili da se džamije grade po sunitskoj tradiciji.
Francuski dominion
Kada se Otomansko carstvo raspalo i Francuska preuzela pravo na Siriju, nusairije su ponovo naglasili srodnost sa hrišćanstvom i 1922. ostvarili nezavisnu državu pod francuskim mandatom, koja je potrajala do 1936. Francuska politika je bila „zavadi pa vladaj“, pa su zbog straha od panarabizma sunitskih nacionalista njima suprotstavljali nusairije i podsticali njihov separatizam.
Francuzi su bili ti koji su odlučili da se ime nusairitske sekte promeni u „alaviti“ (sledbenici Alija): sa novim imenom koje ukazuje na šiitski islam, alaviti su stekli jednak položaj sa sunitima i na osnovu njega zahtevali sopstvenu nezavisnu državu.
Uprkos svemu, alaviti su ubrzo izgubili autonomiju i nekoliko njihovih pobuna se završilo neuspehom. Krajem francuskog mandata 1946, uglednici alavita su u pokušaju da obezbede nezavisnost poslali memorandum jevrejskom premijeru Francuske Leonu Blumu, uporedivši alavitsku sudbinu marginalizovane manjine sa jevrejskom, ali uzalud.
Međutim, kameleon se uvek stapa sa svojim promenljivim okruženjem. Videvši da bi u datom kontekstu ujedinjenje sa Sirijom bila najbolja opcija za njih, alaviti su odustali od svog sna o nezavisnosti, što je odgovaralo i sunitima jer je alavitsko uporište Latakija postala sirijska kapija ka Sredozmenom moru. Politika se tada fokusirala na stavljanje alavita u muslimanski glavni tok. Sunitske vođe su navodile da, „kao što su katolici, pravoslavci i protestanti još uvek hrišćani, tako su alaviti i suniti ipak muslimani“.
Od kameleona do lava
Dolazak alavita na vlast u Siriji išao je postepeno. Sve je počelo kada su im Francuzi omogućili otvoren pristup vojsci. Naime, u nastojanju da spreče bilo koju islamsku sektu da dominira i ugrozi njihovu moć, Francuzi su obezbedili da vojska bude heterogeno sastavljena, uz favorizovanje manjina koje nisu učestvovale u borbi arapskih nacionalista za nezavisnost. Alaviti su se, kao siromašna zajednica, u velikom broju pridružili vojsci i do kraja francuskog mandata čiili polovinu od osam pešadijskih bataljona sirijske vojske.
Sunitska većina je pak smatrala da poslovi u vojsci i jesu rezervisani za siromašne, čime su napravili sudbonosnu grešku pustivši da ovo moćno političko sredstvo preuzme alavitska manjina, zahvaljujući čemu je ona kasnije uspela da preokrene stvar i preuzme kontrolu nad čitavom državom. Nakon što je Baas partija preuzela vlast 1963. godine, transformišući se iz „političke ideologije“ u „versku pripadnost“, članstvo alavita u njoj se upetostručilo.
Kada je Hafez el Asad iz alavitske zajednice došao na vlast 1970. godine, vodio je politiku de fakto sunifikacije alavita. On je zabranio alavitskim šeicima da suviše ističu poštovanje Alija i sam je davao primer pridržavajući se sunitske prakse. Podizao je džamije u alavitskim gradovima, javno se molio, postio i ohrabrivao svoj narod da čini isto. Već je ranije promenio prezime iz Vahš (divlja zver) u Asad (lav) i oženio se sunitskom devojkom.
Ovo je samo delić alavitske transformacije iz marginalizovane zaostale grupe u dobrostojeću i vladajuću zajednicu u urbanim sredinama. Obični Alaviti žrtvovali su svoju versku idiosinkraziju za udeo u političkoj moći i socijalnoj sigurnosti. Nusairizam se islamizovao, što je omogućilo istaknutoj alavitskoj porodici Asad da opstane na vlasti u zemlji u kojoj ustav nalaže da predsednik mora biti musliman.
Sirijska armija
Sukob u Siriji iz 2011. počivao je na razbuktavanju netrpeljivosti između sunita i alavita koji su davno napustili kameleonsku strategiju i postali deo vladajuće elite.
Kada su trupe predsednika Bašara el Asada počele da gube tlo pod nogama u sirijskom građanskom ratu, na scenu je 2015. stupila Rusija koja je verni saveznik Sirije još od 1972, kada je došlo do „transfera saveznika“. Tada je Sovjetski Savez posle zahteva predsednika Sadata napustio Egipat, ali se smestio u blizini, u Siriji. Od tada se govorilo da nema rata na Bliskom istoku bez Sirije, niti mira bez Jordana, što je lapidarno izražavalo karakter režima tih država.
Sirijska vojska je u „arapskom proleću“ očuvala svoje jedinstvo i funkcionalnost i nije se raspala poput drugih arapskih armija.
Ona je bila kreacija predsednika Hafeza el Asada i u narodu popularna institucija, posebno kao sredstvo za beg od ekonomske ugroženosti. Za razliku od verske homogenosti drugih oružanih snaga na Bliskom istoku, sirijska vojska je sekularna jer je Hafez el Asad, i sam proizvod vojske, prepoznajući njen značaj nastojao da zadrži njenu sekularnu prirodu, eliminišući mogućnost vojnog mešanja u unutrašnju politiku.
Uključivanjem „baasista“ u obrazovanje oficira i osiguravanjem zastupljenosti različitih socijalnih, verskih i etničkih grupa u vojsci, uklonio je rizik od vojnog udara: baasističko obrazovanje je indoktriniralo oficirski kor, a pažljiva društvena ravnoteža kooptirala je potencijalne nezadovoljne grupe.
Tri Asadove politike su od vojske napravile lojalnog i poslušnog čuvara zemlje. Prvo, Hafez je obezbedio da u oficirskom koru dobro, ali ne i pretežno, budu zastupljeni njegova etnička grupa (alaviti) i pleme (kalabija), što mu je dalo mrežu od poverenja povezanu s porodicom; drugo, dozvolio je višim oficirima značajnu nezavisnost u komandovanju; i treće, učinio je sirijsku vojsku značajnim faktorom bliskoistočne ravnoteže.
Po svom dolasku na vlast 1970. godine, Hafez el Asad je nadgledao povećanje brojnosti armije, sa 87.000 na 316.000 aktivnog vojnog osoblja na kraju njegove vladavine 2000. godine, uz nabavku hiljada vozila i artiljerijskih oruđa, kao i nekoliko stotina vojnih aviona.
Intenzivno rivalstvo Sirije sa Izraelom bilo je katalizator za nagomilavanje naoružanja i rast sirijske armije. Sirija je tako izdržala pritisak da održi „strateški paritet“ u opremi i snazi armije sa Izraelom, verujući da će morati da se sama suoči sa njim, posle priznavanja Izraela od strane Egipta i Jordana.
Veličina sirijske armije postignuta u vreme Hafezove tri decenije duge vladavine sprečila je potpuni kolaps režima u ratu od 2011. godine. Bašar el Asad je od oca nasledio vojnu instituciju koja mu je ostala verna, bilo zbog lojalnosti ili straha od neposlušnosti, i uživao je zagarantovanu podršku oficirskog kora, nervnog sistema svake vojske. Ako je i dolazilo do prebega, povremeno i u većem broju, oni su uglavnom bili ograničeni na niže vojno osoblje.
Sirija je posle svega pokazala iznenađujuću vitalnost. To mnogo govori o činiocima koji održavaju stabilnost zemlje, njene vlasti i sistema na Bliskom istoku, koji je zbog spoljnih intervencija i uvezenih ratova region s najviše nefunkcionalnih država u svetu. Sirijska priča je daleko od svoga kraja.
SKINI APLIKACIJU
.png)
