DRAGAN BISENIĆ: Na pola puta do raskida sa Zapadom
Autor: Glas javnosti
Kina je počela da se priprema za najcrnji scenario u budućnosti, a u ovom scenariju nisu potrebni nikakvi proamerički lideri kao deo Stalnog komiteta Politbiroa ili Centralnog komiteta KPK
Upravo okončani 20. kongres Komunističke partije bio je lični trijumf Si Đinpinga i „kongres pobednika” za grupu njemu lojalnih saradnika: lider zemlje je izabran po treći put, što ga izjednačava sa osnivačem nove Kine Mao Cedungom, a u istorijskoj perspektivi učiniće period njegove vladavine vremenom procvata Kine i njenih maksimalnih dostignuća, možda uporedivim sa carevima dinastije Tang, koji su vladali pre više od hiljadu godina.
Istovremeno, Kongres je obeležio incident „Tjenanmen 2.0”. Vrhunac simbolike poraza „omladinske” struje, ne samo kao rivalske grupacije nego grupacije koja je bila nosilac i kostur sporazumevanja sa SAD, bilo je bukvalno isterivanje prethodnog generalnog sekretara KP Kine Hu Đintaoa iz kongresne sale i to pred kamerama i licem celog sveta, a ne samo Kine.
Vladajuće elite odlučile su da je Kina „prerasla” ovaj status i da ne namerava da ga i dalje održava. Naprotiv, „tradicionalistički jastrebovi” u rukovodstvu zemlje, na čelu sa Si Đinpingom, započeli su „čišćenje” od „komsomolskih golubova” orijentisanih prema SAD i aktivnoj ekonomskoj saradnji sa njom. Sve ovo svedoči o velikoj promeni ravnoteže u kineskim elitama i nameri Kine da pojača rivalstvo sa SAD, sve do potencijalnog vojnog okršaja oko Tajvana, kako smatraju stručnjaci.
Tako je pedesetogodišnji američko-kineski savez, zasnovan na „diplomatskom manevru” Henrija Kisindžera početkom sedamdesetih godina prošlog veka sa SSSR-om i Kinom, usled čega je „Nebesko carstvo” ušlo u ekonomsku simbiozu sa Sjedinjenim Državama, može se smatrati završenim. Pored budućih ekonomskih problema, koji će, sa velikom verovatnoćom, sada narastati kao grudva snega, to ukazuje na povećanu verovatnoću vojnog sukoba s Tajvanom.
Nije neophodno da Tajvan odmah postane poprište sukoba, već će, naprotiv, okršaj biti osmišljen da bude demonstracija odlučnosti Kine po pitanju „pobunjene provincije” prema SAD, kao i tajvanskoj eliti i stanovništvu, a desiće se najverovatnije na drugom mestu, iza nekog atola ili veštačkog ostrva.
Promena kursa
Tokom četiri decenije u Kini su dominirale grupacije koje su oslonac nalazile u američko-kineskom konsenzusu. Zbog toga je kineska industrija suštinski dominantno bila orijentisana na američke tehnologije i tržište. Tek s dolaskom Si Đinpinga Kina je zauzela kurs ka diversifikaciji rizika i pomeranju od zavisnosti od Sjedinjenih Država. Ovaj Kongres ne samo da je potvrdio Si Đinpinga kao lidera partije, pošto je ovo pitanje rešeno na plenumu koji je prethodio kongresu i gde je Si Đinping nazvan „jezgrom partije”, već se nova politika konsoliduje na ličnom nivou.
Poluzvanični kineski dnevnik na engleskom Global tajms saopštio je da se „Kina nada da će Sjedinjene Države ispravno shvatiti signale 20. Kongresa Komunističke partije i prilagoditi svoj pristup odnosima Kine i SAD. Ona se nada da će Sjedinjene Države biti u stanju da u potpunosti i tačno sagledaju signale koje je poslao 20. Kongres KPK, da prilagode svoju stratešku viziju Kine, sretnu je na pola puta i vrate kinesko-američke odnose na put zdravog i stabilnog razvoja”.
Poraz Komsomolske grupe u Kini u velikoj meri utiče na poziciju Demokratske partije SAD na izborima za Kongres na sredini Bajdenovog mandata: Demokratska partija se nalazi pred raskršćem – ili da je Republikanci potpuno poraze, ili da preduzme radikalne korake kojim mogu da se konsoliduju oni koji se kolebaju oko vladajuće Bajdenove administracije.
Komsomolska Kina
Kineski Komsomol počinje svoju zvaničnu istoriju 1922. godine, godinu dana nakon formiranja Komunističke partije Kine. Međutim, od tada je ovaj savez morao da preživi više od jednog rođendana. U godinama „kulturne revolucije” on je, kao i mnoga druga zvanična tela, uništen i postojao je, zapravo, samo na papiru. Nakon smrti Mao Cedunga, organizaciju je krajem 1970-ih obnovio Hu Jaobang (1915-1989), prvi sekretar Centralnog komiteta Komsomola, koji ju je vodio od 1953. godine.
Hu Jaobang kretao se stazom sovjetskih uzora, pre svih analognom onoj Aleksandra Šeljepina, „gvozdenog Šurika” koji je istu praksu, samo znatno ranije uveo u Sovjetskom Savezu. Kao prva ličnost sovjetske omladine, Šeljepin je već početkom pedesetih stvorio jezgro omladinskih rukovodilaca koji će narednih 15 godina biti nezabilazni faktor u svakoj kadrovskoj vrtešci, ali na kraju neće uspeti da se domognu samog vrha.
U kineskom slučaju, Hu Jaobang bio je prvi koji je uspeo da višemilionsku organizaciju mladih sa aktivnom životnom pozicijom pretvori u homogenu grupu, čiji članovi pomažu jedni drugima da se probiju do vrha. Istovremeno, prvi put se u partijskom žargonu pojavila reč „tuanpai” – „grupa komsomolaca”. Sam Hu postao je prvi komsomolac koji je stigao do vrha i suštinski može da se smatra utemeljivačem ove grupacije.
Godine 1982. izabran je za generalnog sekretara Komunističke partije Kine, ali nije mogao dugo da izdrži – pet godina kasnije smenjen je zbog preteranog liberalizma, a dve godine kasnije umire. Inače, akcije studenata koji su želeli da odaju počast osramoćenom Hu Jaobangu postali su prolog krvave drame na Trgu Tjenanmen juna 1989. godine.
Da bi bio jasniji profil ove grupacije, možemo da se poslužimo primerom iz Jaobangove najuže porodice. Njeni potomci najradije su svoju karijeru vezivali za investicione banke. Huova unuka Jenis Hu diplomirala je na Kembridžu i bila je jedan je od vodećih menadžera kineske filijale „Credit Suisse”. Ta banka je neverovatnom koincidencijom, godinama dobijala unosne poslove u kineskim finansijama i preduzećima u državnom vlasništvu.
Strane kompanije sastavljaju kartoteke „prinčeva” i pokušavaju da zaposle najperspektivnije na samom početku njihove karijere, jer mogućnost da se uputi pravi poziv ili jednostavno razmene vizit-karte mnogo odlučuje u uslovima „socijalističke tržišne privrede sa kineskim karakteristikama”.
Uspon komsomolaca
Sama ideja o korišćenju Komsomola kao odskočne daske za napredovanje u karijeri ostala je živa – iskoristio ju je još jedan od štićenika Hu Jaobanga, mladi drug Hu Đintao, koji je bio na čelu omladine 1984-1985. Za dve godine uspeo je da okupi svoje kolege u CK Komsomola i da ih učini svojim vernim saborcima. Tada se u Pekingu formiralo glavno jezgro komsomolske grupe: najbliži zamenici Hu Đintaoa bili su, na primer, mladi drugovi Li Kećijang i Li Juančao. Napredujući u službi, Hu je nastavio da unapređuje svoje saradnike i uzdiže ih u partijskoj hijerarhiji.
Oni imaju još mnogo toga zajedničkog osim ličnosti svog pokrovitelja. Gotovo svi potiču iz prostih radničko-seljačkih porodica. Zato je služba u Komsomolu postala logičan put za njih. U godinama „kulturne revolucije” i budući komsomolci su slati na radno prevaspitavanje, ali su uglavnom bili manje podvrgnuti maltretiranju nego njihovi vršnjaci iz „prinčevske” grupacije.
Sve do 2002. godine, kada je Hu Đintao postao generalni sekretar na 17. kongresu Komunističke partije, svi članovi grupe su se prilično sporo kretali na lestvici karijere, dugo su radili na nižim pozicijama i služili u najudaljenijim provincijama. Preokret u karijerama posle 2002. za mnoge je bio nagao i, kažu kritičari, loše pripremljen prethodnim iskustvom u službi: posle relativno skromne pozicije u centralnom aparatu, čovek bi mogao da se nađe na čelu velike provincije.
Ipak, krivudavi put komsomolaca do vrha bio je pre plus, nego minus za snagu sistema. Veruje se da komsomolci bolje razumeju akutnost problema kineskog zaleđa, pa su stoga podržavali kurs povećanja socijalne potrošnje i povećanja investicija u unutrašnje zaostale regione zemlje, za razliku od biznis orijentisanih rukovodilaca, koji se radije fokusiraju na dinamične primorske pokrajine koje žive od izvoza.
Karijera u Komsomolu ostavila je traga i na činjenici da su oni bili najuspešniji u ideološkom i propagandnom radu. Među njima nije bilo i nema istaknutih ekonomista, delimično zbog činjenice da komsomolci nisu dobijali poslastice kineskog javnog sektora na upravljanje i nisu stvarali privatne poslovne imperije, koristeći pokroviteljstvo starijih rođaka.
Priča se da je na tradicionalnom sastanku partijske elite održanom u avgustu 2012. u primorskom letovalištu Bejdajhe, gde se iza zatvorenih vrata razgovaralo o kadrovskim imenovanjima na predstojećem partijskom kongresu u novembru, na kom je Si Đinping prvi put izabran za partijskog lidera, generalni sekretar Hu Đintao posebno lobirao za smanjenje broja stalnih članova Politbiroa sa devet na sedam kako bi se na taj način povećao udeo grupacije „komsomolaca”.
Kadrovska čistka
Si Đinpingova karijera bila je presek više faktora i partijskih linija. Na primer, Si Đinping bi mogao da se nađe među „prinčevima” kao sin Si Džongsuna, i među „Šangajcima”, zbog iskustva rukovođenja provincijama Fuđijan i Džeđijang, ali i „komsomolcem” – imajući u vidu njegovo iskustvo tokom „kulturne revolucije” na početku njegove birokratske karijere u provinciji Hubej, kao i s „bezbednosnim strukturama” – zbog uticaja Si Džongkuna u kineskoj Oslobodilačkoj armiji i prijateljstva sa generalom Li Juanom.
Komsomol može biti drugačiji. Na primer, Li Džanšu, Sijev pristalica, koji je obezbedio promenu Ustava da prihvati Sijevu neograničenu vladavinu, takođe je bio na čelu struktura Komsomola – međutim, za razliku od većine, zauzeo je javni stav protiv događaja na Tjenanmenu 1989.
Ima pogleda koji pretpostavljaju da se reforme struktura moći u Kini neće završiti jačanjem Sijeve pozicije u Stalnom komitetu Politbiroa, pa se te promene dovode u ravan s planiranjem „tajvanske operacije”. Kako se ona bude približavala, smatra se da će doći do još jedne integracije vlasti koju će da obeleži pojava određenog organa vojno-civilne administracije, poput Državnog komiteta za odbranu koji je postojao u prvim godinama NR Kine.
Šta je bio razlog za tako beskompromisnu borbu i, čini se, rizično delovanje Si Đinpinga, koji je rešio da jednim udarcem sruši svoje političke konkurente? Za sada, pojavljuje se jedan odgovor: to je čitav niz promena nastalih kao rezultat rata u Ukrajini, a posebno američkog stava prema Ukrajini. Želeći da istovremeno uplaše Kinu udarima na Rusiju, započinjući sveobuhvatni sukob, plašeći je sankcijama u vojnim pitanjima zbog kupovine ruske nafte, uklanjajući kineske kompanije, udarajući na industriju poluprovodnika i upumpavajući oružja u Tajvan – Amerikanci su, čini se, postigli suprotan efekat. Kina je počela da se priprema za najcrnji scenario budućnosti, a u ovom scenariju nisu potrebni nikakvi proamerički lideri kao deo Stalnog komiteta, Politbiroa ili Centralnog komiteta.
Gvožđe u duši
Američko ponašanje prema Kini nije odstupilo mnogo od modela koji je primenjivan u slučajevima Sadama Huseina ili Slobodana Miloševića, iako je ovde reč o sasvim drugim dimenzijama, veličinama, ali i psihologiji. Suštinski, jasno je da Kina može da se nosi sa SAD u tehnološkom i vojnom pogledu. Ali Kina je najorganizovanija rivalska sila koja se pojavila pred Amerikom. Ona je u stanju da poništi „neokonzervativni aksiom” iz 1992. koji je obeležio sve američke spoljnopolitičke poteze u protekle tri decenije – vojno jačanje u toj meri da spreči pojavu bilo koje rivalske sile u svetu. Si Đinping je, po svemu sudeći, taj lider koji se priprema za odlučujuće suočavanje sa SAD.
Jedan od pravih poznavalaca savremene Kine koji je osetio da je Si Đinping izuzetna ličnost među kineskim liderima, bio je višegodišnji dopisnik Tanjuga iz Kine Aleksandar Novačić. On je, tek što je Si započeo svoj drugi mandat, najavio da mu to zasigurno neće biti i poslednji petogodišnji mandati. Sada se to i ostvarilo.
„Već sada malo ko sumnja u njegovu državničku moć i harizmu. Zanimljive su u tom kontekstu, ponovo, reči Henrija Kisindžera, koji se stotinak puta sastajao s nizom kineskim vođa: ‘Kad Si Đinping uđe u sobu, odmah osetite da je prisutna značajna ličnost. Ličnost koja zrači’. Bivši američki predsednik Barak Obama istakao je da je Si konsolidovao vlast brže od bilo kog drugog kineskog lidera. Singapurski predsednik, lider azijskih ekonomskih ‘malih tigrova’, Li Kuan Ji nazvao je Sia ‘azijskim Mandelom’, imajući u vidu njegovu burnu prošlost. Još je rekao: ‘Taj ima gvožđe u duši’”, zabeležio je Novačić.
Kineski bilans
Na Kongresu Komunističke partije, kineski lider nije ni jednu zemlju imenovao ni kao prijatelja, ni kao neprijatelja. U svom govoru koji je trajao skoro dva sata, Si Đinping je potvrdio da će zemlja „nastaviti da vodi nezavisnu spoljnu politiku i jača svoj uticaj na Istoku”.
„Suočeni sa radikalnom promenom međunarodnog pejzaža, zadržali smo snažnu stratešku odlučnost i pokazali borbeni duh. Kroz ove napore zaštitili smo dostojanstvo i osnovne interese Kine i održali dobru priliku za razvoj i bezbednost”, rekao je Si Đinping. Si je takođe izneo najvažnije događaje za Kinu u protekloj deceniji.
Socijalizam sa kineskim karakteristikama ušao je u novu fazu razvoja. Kina je ispunila istorijski zadatak intenzivnog iskorenjivanja siromaštva i izgradnje umereno prosperitetnog društva u svakom pogledu.
U prošlosti su kineski lideri zasnivali svoj legitimitet na svojoj sposobnosti da generišu ekonomski rast jer Kina nije bila važan svetski faktor bezbednosti. Sada više nije tako. Si Đinping sada pomera i širi osnovu legitimiteta, pa uz ekonomske faktore dodaje i bezbednost, pokazujući da Kina ima delotvornu politiku i na ovom području.
Kina pooštrava retoriku prema Tajvanu i šalje signal prokineskim sunarodnicima na Tajvanu. „Peking namerava da čvrsto suzbije pokušaje izolacije Tajvana, da svim sredstvima ‘osigura proces ponovnog ujedinjenja matice’, računa na podršku tajvanskih sunarodnika zarad lepe budućnosti i ujedinjenja nacije koja se ponovo oživljava; separatisti na Tajvanu su velika prepreka ujedinjenju otadžbine”, saopštio je predstavnik Kancelarije za poslove Tajvana pri Državnom savetu Kine Ma Sjaoguang.
Reakcije iz SAD
Na osnovu svega toga, tajvanski ministar spoljnih poslova Džozef Ji tvrdi da će „Kina verovatno pojačati svoje napade i pretnje Tajvanu posle 20. kongresa Komunističke partije, posebno na diplomatskom planu”.
Američki državni sekretar Entoni Blinken, u osvrtu na kinesku politiku, izjavio je u istom tonu da „Kina pod Si Đinpingom sprovodi svoje planove za aneksiju Tajvana… Umesto da se drži status kvoa, koji je uspostavljen na pozitivan način, Peking je usvojio načelnu odluku da on više nije prihvatljiv, a Peking je odlučan da insistira na ponovnom ujedinjenju u mnogo kraćem vremenu”, rekao je Blinken.
„Si Đinping stvara antiliberalni svetski poredak”, dodao je Blinken. On je još rekao da SAD žele da igraju vodeću ulogu u oblikovanju svetskog poretka ali, prema njegovom mišljenju, i Kina takođe pokušava da odigra ulogu u uređenju svetskog poretka koji može biti „antiliberalni”. Ili, kako je rekao šef nemačke obaveštajne službe Tomas Haldenvang, „Rusija je oluja, a Kina je klimatska promena i moramo da se pripremimo”.
U poslednjem istraživanju centra Pju, 87 odsto Amerikanaca smatra kinesko-ruske odnose ozbiljnim problemom za SAD: 57 odsto – veoma ozbiljnim problemom; 30 odsto – donekle ozbiljnim; dok 71 odsto ispitanika smatra da je treći mandat Si Đinpinga na mestu generalnog sekretara stranke ozbiljan problem za Sjedinjene Države.
Komandant pomorskih operacija američke mornarice, admiral Majkl Gildej, u istom tonu najavio je da bi američka mornarica trebalo da se pripremi za početak sukoba na Tajvanu već ove godine. On smatra da bi vojne operacije u Tajvanskom moreuzu mogle da počnu ove ili naredne godine, a ne 2027. kako se ranije predviđalo.
Upitan kako američka mornarica treba da odgovori na Sijevo upozorenje sa 20. partijskog kongresa o tajvanskom separatizmu, Majkl Gildej je odgovorio: „Ne radi se samo o tome šta predsednik Si kaže, već o tome kako se Kinezi ponašaju i šta rade”. Američki admiral podsetio je da je Kina u proteklih 20 godina ostvarila svoje ciljeve ranije nego što je planirano.
Gildej smatra da je za američku mornaricu isplativije ako neprijateljstva počnu ranije, nego da SAD nastave da i dalje povećavaju veličinu svoje flote kao odgovor na „sve agresivnije akcije Kine i Rusije”.
Gildejev vremenski okvir zasnovan je na prošlogodišnjoj proceni Filipa Dejvidsona, penzionisanog admirala koji je u to vreme predvodio indopacifičku komandu SAD, po kojoj bi pekinška vojska mogla da pokuša da ujedini Tajvan sa kontinentalnom Kinom „u narednih šest godina”. Admiral Gildej je 2021. godine predstavio „Plan plovidbe” za narednu deceniju, čiji je glavni cilj prevlast američke flote u okeanima. U dokumentu se kao glavni rivali SAD navode Rusija i Kina.
Ko pomaže Kini?
Veliki skandal izbio je ove nedelje u Velikoj Britaniji kada je otkriveno da Kina angažuje desetine britanskih vojnih pilota da obučavaju kineske pilote u korišćenju zapadne vojne opreme i taktike.
Tridesetak uglavnom bivših britanskih pilota brzih mlaznjaka, i nekoliko pilota helikoptera, privučeni godišnjom platom od oko 240 hiljada funti trenutno u Kini obučava pilote kineske armije za ono što britanski vojni analitičari kažu da predstavlja „zapanjujuće kršenje bezbednosti Ujedinjenog Kraljevstva”. Zbog toga su poslanici britanskog parlamenta tražili da se pilotima čak oduzme državljanstvo. Jedan od mnogih udaraca koji je sada već bivša premijerka Liz Tras primila, bio je i ovaj slučaj.
Jedan zapadni zvaničnik otkrio je Skaj njuzu da Kina koristi strane kompanije da angažuje pilote iz zapadnih zemalja, uključujući i jednu kompaniju sa sedištem u Južnoj Africi.
Iz svega ovoga, mnogi, poput izraelskog Džeruzalem posta, zaključuju da se okončava svetski poredak u kome su SAD bile hegemon, a da konačni odgovor na to daje 20. Kongres KP Kine. „Ovo nije novi hladni rat, već ogromna globalna promena: od evrocentričnog sveta koji je bio ukorenjen u evropskoj moći i eri kolonijalne vladavine (kao i svetskih ratova), a nakon Drugog svetskog rata sveta u kome su Sjedinjene Države bile jedini hegemon i vladale međunarodnim svetskim poretkom zasnovanom na pravilima, do novog svetskog poretka koji bi trebalo da bude multipolaran i predvođen Kinom, Rusijom, Iranom, Turskom i njihovim prijateljima, uglavnom autoritarnim režimima”, zaključio je komentator izraelskog lista.
SKINI APLIKACIJU
KOMENTAR
9 min
