BRANA CRNČEVIĆ: Beograd - "Treći Rim"

Došlo je vreme da stradalni Srbi i Beograd ponovo postanu bedem Hrišćanske civilizacije u Evropi.

Danas kada je EU pod opsadom NATO pakta i borbenog islama hrišćani postaju progonjena manjina.

Poslednja hrišćanska regija u Evropi od Kosova do Krajine će postati utočište onima koji su ostali verni Hristu.

▪️Mati Jovana - Nemica koja je postala monahinja Srpske pravoslavne crkve.

Rođena je kao Sibila Ler u uglednoj aristokratskoj porodici u Nemačkoj, a sada je smerna monahinja Jovana u manastiru Soko kod Ljubovije. 

“Iako svi znaju da sam, ni kriva ni dužna, potomak nemačkog generala Aleksandra Lera, za protekle tri decenije, koliko sam monahinja, nikada u Srbiji nisam doživela nikakvu neprijatnost. Niko me nije ni popreko pogledao niti mi je uputio bilo kakvu ružnu reč. Pre bih rekla da osećam neku dodatnu toplinu i srdačnost u ophođenju, kao da ovaj narod velike duše i srca, na diskretan način želi da kaže; Ma znamo mi da ti nisi ništa kriva, osećaj se slobodno. Mi te volimo!"

“Voljom Božjeg promisla, ja imam dve otadžbine: Nemačka je fizička, a Srbija moja duhovna otadžbina. Kao što je po istinitim rečima Gospodnjim Duša pretežnija od tela, tako je mome srcu bliža moja duhovna otadžbina Srbija."


“Rođena sam u staroj i uglednoj nemačkoj aristokratskoj porodici Ler, koja pripada protestantskoj evangelističkoj crkvi. Moj nadležni sveštenik i prvi veroučitelj bio je učenik i poštovalac čuvenog pastora Fridriha Grisendorfa iz Evenburga kod Osnabrika, koji je, neposredno posle rata, u maju 1945. godine, izgovorio čuvenu besedu o Srbima. Od njega sam slušala o jednom narodu koji je u Drugom svetskom ratu izvojevao najveću pobedu: Pobedu duše, pobedu srca i poštovanja, pobedu mira i hrišćanske ljubavi. Jer, kad je rat završen i kad su pukle logorske žice, na nemačkoj zemlji se našlo 5.000 živih srpskih kostura. Svi su očekivali njihov opravdani gnev i osvetu, jer su nemački vojnici u njihovoj zemlji ubijali sto Srba za jednog nemačkog vojnika. To se nije desilo. Naprotiv, oni su milovali nemačku decu, davali im bombone, razgovarali sa Nemcima kao sa svojom braćom..."

“Nikad neću zaboraviti dan kada se, posle uobičajenih dugih birokratskih procedura, u mojim rukama našla draga srpska lična karta. To mi je bilo uzvišenije nego da sam dobila diplomu Oksforda ili Sorbone. I gle paradoksa! To je bilo u ono vreme kada su mnogi u ovoj zemlji sanjali o tome da dobiju nemačku vizu ili pasoš i da odu odavde".

“Nemci cene Srbe, ali ih ne vole. Nemci ne vole one narode kojima se dive. Tu su, pored Srba, Francuzi i Englezi. A one koje vole, njih preziru. U tu grupu spadaju Hrvati, Bugari, Italijani... Potomci starih tevtonskih ratnika preziru podanički mentalitet fukare. Rusa i Amerikanaca se plaše. Svaka ptica ima svoga kopca."