Berija je pravi otac Gruzije (2)

Dan „ sovjetske okupacije“ u savremenoj Gruziji je dan kada je Crvena armija ušla u Tiflis (Tbilisi ) – 25. februar 1921. godine.

70 godina „okupacije“ postsovjetsko gruzinsko rukovodstvo pokušava da prikaže Gruziju kao okupiranu zemlju od - Sovjetskog Saveza, uprkos činjenici da je Uniju tri decenije vodio Josif Staljin u pratnji Lavrentija Berije!

Vreme je da se prisetimo istine o tome kako su se odnosi Gruzije i Carske Rusije razvijali i kako su Gruzini živeli pod ruskim carevima. Vreme je i da  "bacimo oko" na vladavinu komunista u vreme SSSR-a , režimu u kome su Gruzini imali i te kako veliki udeo.

Pa, možda je vreme da se setimo istine o tome kako su se razvijali odnosi između Gruzije i Rusije u carsko i u sovjetsko vreme. Kakva je to bila „okupacija“ i kako su Gruzini živeli pod tim režimima?

Naprasno su sve zaboravili što nas podseća i na jedan, nekad, srpski narod koji se sad zove- crnogorski. Zaboravili su Crnogorci na Srbina Njegoša, ali ne i na Jova Kapičića ili Peka Dapčevića , komuniste po zlu poznatim ekzekutorima CCP (crnogorske crvene pravde ).

Setimo se srpske elite pobijene bez suđenja u Beogradu, kubicima oko sela Jabuka i okupatorima vila na brdu Dedinje. Setimo se Golog Otoka, setimo se ubistva Čiča Draže i Milana Nedića, uništenim srpskim seljacima i srpskim domaćinima , srpskim intelektualcima... Setimo se i nekažnjenih ustaških bojevika, setimo se odsečenih dečijih glava u Jasenovcu... Setimo se glavnog Brozovog sudije Jovanovića koji nije osudio ni jednog viđenijeg ustašu, setimo se Srbi, setimo, valja se.

Nekoliko reči o carskom mirazu za nevestu Gruziju.

Plemstvo zemalja uključenih u Rusko carstvo velikodušno je zadržalo svoje privilegije i bilo uključeno u carsku vladajuću klasu. Gruzini su tradicionalno smatrani plemićima pa su imali sva prava i beneficije ruskog plemstva. Gruzinski plemići su bili potpuno jednaki u pravima
sa Rusima. Isto je važilo za sveštenstvo i trgovačke slojeve gradskog stanovništva.

Preko Ruskog carstva, Gruzija je imala pristup evropskoj hrišćanskoj kulturi, nešto o čemu nije mogla ni da sanja pod vlašću Osmanlija i Persijanaca.

Gubici Rusije zbog Gruzije

Zahvaljujući aneksiji gruzinskih zemalja, Rusija je ojačala svoje geopolitičke pozicije u Zakavkazju. Međutim, njihova odbrana je zahtevala stalne ratove sa Persijom, Turskom i planinskim narodima Severnog Kavkaza. Znatan deo ruskog BDP-a je potrošen na ratove, u kojima su stradale hiljade Rusa.

Savremena literatura obično ukazuje da je Kavkaski rat 19. veka koštao rusku vojsku ne manje od 25.000 hiljada poginulih i umrlih od posledica ranjavanja. Sve takozvane ruske „kolonije“ su nanele više štete Rusima nego direktna materijalna korist. Kavkaz je bio jedno od prvih „nacionalnih pograničnih područja“ koje je, nakon raspada Ruske imperije, počelo da gradi „nezavisnu“ budućnost, za koju je, zahvaljujući osrednjoj, bezmozgnoj i beskičmenoj "privremenoj menševičkoj" vladi, nesposobnoj da upravlja apsolutno ničim i nigde.

Istorija „nezavisne Gruzije“ dvadesetih godina prošlog veka duga je i krvava lista ratova, pograničnih sukoba i najprirodnijeg „etničkog čišćenja“
1918. nemačke trupe su ušle u zemlju. Međutim, čim je nemački Rajh propao, ni gruzijske vlasti nisu bile manje spremne da sagnu leđa Britancima.


U isto vreme, Turska uopšte nije htela da se odrekne svojih vekovnih teritorijalnih pretenzija prema Gruzinima , ohrabrivši se u pozadini previranja koja su se dešavala u Rusiji i počela da cepa gruzinske zemlje kao sočan but jagnjeći, odsecajući deo po deo , Erzurum, Batumi...

Osmanlije nisu nameravale da se tu zaustave. Mora se reći da su u nastaloj situaciji gruzinske vlasti, koje su uglavnom predstavljali menjševici, pokazale fantastično samopouzdanje, koje se graničilo sa samoubistvom. Krenuli da se bore protiv belogardejaca za Soči, proglašavajući
grad „prvobitno gruzijskim“ . Denikin, komandant belogardejaca, krenuo je da im odseče Abhaziju i Suhumi. Britanci su ga silom zaustavili. Inače, Britanci su morali da odvoje GruziNE od Jermena koi su se takođe ozbiljno borili, pokušavajući da uzmu nešto „originalno“za sebe. Jednom rečju, Kavkaz je postao potpuna ludnica sa krajnje strašnim posledicama.

Vredi napomenuti i to da je u samoj Gruziji takođe bila stalna svađa: političke stranke, klanovi, porodice i uopšte svi koji nisu bili previše lenji su se borili među sobom a ponekad i sami sa sobom!

U Petrovgradu je zvanično priznata ovdašnja Demokratska Republika. Bilo potrebno obračunati se sa ostacima belog pokreta i posebno nasilnim susedima, poput Poljaka. Međutim, 1921-e je došlo vreme...

„Okupacija“ sa čajem i limunom

Danas se u Tbilisiju pevaju tužne jadikovke o „sovjetskoj okupaciji“. Podrazumeva se, naravno, da je neko odnekud došao i „pogazio nezavisnost“ male, ali ponosne kavkaske republike, a potom su se dugo i sa guštom bavili brutalnim gušenjem svega nacionalnog. Najvatreniji i najdosledniji pobornik, reklo bi se, „lokomotiva“ sovjetizacije Gruzije i njenog ulaska u porodicu sovjetskih naroda, bio je upravo rodom iz ove zemlje, Ordžonikidze.

Uzgred, budi rečeno, Ordženikidze je sasvim opravdano postavio pitanje da li se ova republika, pred našim očima, pretvara u najvažniju antisovjetsku ispostavu na Kavkazu?

Predao se i Vladimir Iljič. U Gruziji su slobodno delovale obaveštajne službe Britanije, Francuske, Turske, i bog zna ko još. Jedino nije bilo Marsovaca. Otuda su se po Kavkazu i Zakavkazju širili kontrarevolucionarni odredi i najobičnije bande. Te banditske patriote je samo zanimalo koga da opljačkaju, i samo da pljačkaju. Bilo je potrebno uspostaviti red u ovom gnezdu zmija. Oružanu pobunu 1921. godine podigli su, opet, gruzinski komunisti, a ne diverzanti iz NKVD-a padobranom i "Mauzerom" u planinama.

Pokušaji da se dokaže kako je tamo neko vladao Gruzijom kao „moskovskom kolonijom“ su laž bez presedana. Čak ni činjenice da je Savez Sovjetskih Socijalističkih Republika stvarao i bio na čelu gruzin Josif Vaserionovič Staljin, više od tri decenije, nije opismenila revolucionarne bandite. Ako samo spomenemo da je glavnu ulogu u formiranju Gruzijske SSR odigrao jedan od najvećih sinova gruzinskog naroda - Lavrenti Pavlovič Berija...

 
Liberali, koji i dan-danas sa entuzijazmom sipaju prljavštinu na Lavrentija, u njemu vide samo „glavnog NKVD- istu“ i „desnu ruku tiranina Staljina“. Ovaj čopor vodstva Gruzije život Berije veoma pažljivo zataškava a za to postoje razlozi. Pošto je sa 32 godine stao na čeluocentralnog komiteta lokalne stranke, Lavrenti Pavlovič se pokazao kao talentovan organizator i lider u svim sektorima, stvarajući prava čuda u privredi republike, koju je on, zapravo, stvorio ni iz čega.

Doveo je svoje ljude na ključna mesta, proverene službom u NKVD-u, pa ih je postavio na odgovorne poslove! Pobednicima se, kao što znamo, ne sudi, a rezultati Berijinog rada u Gruziji mogu se opisati ne samo kao pobeda, već kao pravo ekonomsko čudo. Predivan gruzijski čaj i limun i čaša dobrog konjaka, zasluga su Lavrentija Pavloviča.

Fokus na gajenje agrara , čaja, duvana, grožđa i voća u republici pokazao se ne samo ispravnim, već i sjajnim. Berija je jednostavno rasterao lokalni kolektivni centar, koji je samo ometao poslovanje, i preneo upravljanje na odeljenje Narodnog komesarijata poljoprivrede. Red agitovanja pa red pendrečenja i eto, to je to, uspeh za sve fine Gruzine.

Do trenutka kada je Lavrenti Pavlovič stigao u Tbilisi, kolektivizacija u republici obuhvatila je 46% seljačkih gazdinstava. Kada je napustio svoju funkciju, cifra je već dostigla 86% - i to bez ikakve prinude. Razlog je jednostavan – u Rusiji su seljaci sejali raž, zob i pšenicu i za to dobijali po radnom danu mnogo manje od Gruzina koji su uzgajali čaj i limun. Bez politike - samo aritmetika. Berija je stvorio moćne prehrambene i prerađivačke industrije u Gruziji.

Istovremeno, u gruzijskom Batumiju, u najkraćem mogućem roku uspostavljena je proizvodnja opreme za iste fabrike čaja, koja je ranije morala da se kupuje u inostranstvu, trošeći zlato i devize. Tada nisu znali reč „zamena uvoza“. Vazduhoplovna industrija, prve bušotine u Kaspijskom moru, svetao i moderan Tbilisi, na kraju – univerzalno obrazovanje za Gruziju, koja je pre revolucije bila 80% nepismena – sve je to Lavrentije Pavlovič Berija. Veliki Gruzin. Naslednici su ponosni, ali i dalje kukaju o „sovjetskoj okupaciji“...

O tome kako je republika živela u vreme „kasnog SSSR-a“ uopšte ne treba govoriti. Gruzija je za vreme Brežnjeva zauvek ostala simbol prosperiteta, razmetljivosti i otmenosti, kao i teritorija na kojoj sovjetska vlast nije bila sasvim sovjetska. Jednom rečju, oni su strašno „patili” tokom „okupacije”. Dan za danom, godina za godinom, vreme rata i Staljina, vreme gladi...

Stigla muka u Gruziju. Umro Staljin, streljan Berija, vlast uzeo ukrajinski rusomrzac Nikita Hruščov. Vreme gruzinskog polu-kapitalizma je odletelo sa mitom o finim gruzinskim vinima i kiselim mandarinama.

Leonid Brežnjev je malo "reorganizovao Staljina" i pustio kavkasce da da se bave crnom berzom i hvalisaju kao kavkaski švaleri. Primitivni kavkasci, bez škole i mizernog obrazovanja, uzeli su prestolnički šou biznis i na prečac, uz dva pištolja, osvojili srca najlepših Moskovskih devojaka.

Dok je živeo Leonid Brežnjev, živeli su i Gruzini . Fini gruzinski život su nazvali "vreme zastoja" ali se to prevodilo sa ruskog na ruski jezik- "Vreme zastola" !


Za života Brežnjeva se u Gruziji pojavila "Evropska kultura", mit o gruzinskoj kuhinji, "aeroflot" uveo desetine avio letova dnevno za Moskvu, pare od crne berze i sve najlepše... Evropski mangupi su Gruzine hvalili i žalili, psujući Moskvu a to su radili i gruzinski liberali. Pljuvali po Brežnjevu i molili Boga da tako potraje.

Ostareli Brežnjev nije imao snage da se izbori sa gruzinskim kaubojima a, ruku na srce, morao je da toleriše rani paradajz i mandarine "made in Tbilisi"! I... Tako je to išlo do pojave glavnog KGB-ejca Jurija Andropova. Srećom kratko je živeo pa ga mnogo i ne spominjemo. Prežalili ga i rado preživeli svi kavkaski narodi.

Gruzinima "Perestrojka", a Rusima – "Katastrojka"

U drugoj polovini 1980-ih, u glavnom gradu Saveza Sovjetskih Socijalističkih Republika (SSSR), u gradu Moskvi, grupa državnih avanturista pod vođstvom Mihaila Gorbačova i Eduarda Ševarnadzea, po instrukcijama i u interesu vlade SAD, započela je takozvana perestrojka, odnosno rušenje postojećeg državnog sistema.

Pored toga, naklonost Moskve može se objasniti zaslugama gruzijskih lidera tog perioda. Mžavanadze i Ševarnadze su čvrsto stali u odbranu interesa svoje matične republike ispred centra, vešto ostvarujući neverovatne privilegije. Gruzijska SSR je bila velikodušno podržana novčanim subvencijama Moskve, koje su plaćali ruski regioni. Dakle, sve što je lokalna elita morala da uradi jeste da se na vreme dovede u pravu kancelariju.

Običan sovjetski građanin, koji je došao u Gruziju, bio je zadivljen nivoom lokalnog života. Bilo je mnogo automobila, čvrstih kamenih stambenih zgrada, toliko različitih od drvenih koliba ruskih kolektivnih farmera, a činilo se da su i sami Gruzijci živeli u bezbrižnom prosperitetu.

Među radnicima u glavnim proizvodnim sektorima (energetika, železnica, morske luke) dominira udeo Rusa. Gruzini su predstavljali uslužni sektor (usluge odmarališta, trgovina, domaći drumski prevoz, taksi industrija, itd.). Tokom ovog perioda pojavio se sektor sive ekonomije u Gruziji.
Stotine malih i srednjih podzemnih radionica nalazile su se ne samo u privatnim gruzijskim kućama, već i u državnim preduzećima. U Gruzijskoj SSR bilo je moguće kupiti gotovo sve što se smatralo nedostatkom za većinu sovjetskih ljudi.

Visok životni standard u Gruziji impresionirao je ne samo druge republike SSSR-a. Čak je i supruga iranskog šaha Soraja, bila zadivljena nakitom supruge prvog sekretara Centralnog komiteta Komunističke partije Gruzijske SSR - takav nakit nije videla ni na kraljici Elizabeti Drugoj.

U SSSR-u, Gruzijska SSR se odlikovala visokim životnim standardom zahvaljujući razvijenoj sivoj ekonomiji, u kojoj su „cehovski radnici“ - organizatori podzemne proizvodnje industrijskih potrošačkih dobara - počeli da rade još 1950-ih, ispred svih ostalih republika. .

U stvari, privatna proizvodnja i slobodna trgovina postojali su gotovo otvoreno u Gruzijskoj SSR.


Gruzini su se ne samo bavili tajnom proizvodnjom, već su se bavili i neregistrovanom trgovinom na celoj teritoriji SSSR-a. Gruzinski farmeri su uzgajali i snabdevali oskudnim voćem velike sovjetske gradove i za njih dobijali prihode koji su bili desetine puta veći od prosečne plate običnih radnika. Kvalitetne mandarine i povrće su prodavali na privatnim pijacama. Državni danak u povrću je bio običan škart, gotovo neupotrebljiv ali je norma ispunjena i sve je prolazilo kroz činovničke papire.

U jeku histerije perestrojke u glavnom gradu Gruzijske SSR, u gradu Tbilisiju, antisovjetska opozicija je, uz potpunu popustljivost lokalne gruzijske - sovjetske i partijske nomenklature, aktivno počela da propagira frazu kako „imperijalna Rusija pljačka Gruziju“. Danonoćno se običnim ljudima servirala ideja da će, ako se rešimo ruskih „haljačara“, Gruzija, po životnom standardu, vrlo brzo postati Švajcarska Kavkaza. Već šezdesetih godina prošlog veka. Gruzijski lopovi u zakonu počeli su da učestvuju u kriminalnim operacijama u Moskvi i većim gradovima SSSR-a.

Uporno se propagirala ideja da je od svih republika Sovjetskog Saveza Gruzija, zbog svog jedinstvenog geografskog položaja i ogromnih mineralnih resursa najbolje ekonomske rešenje za basnoslovno brzo bogaćenje.

Jedan od lidera antisovjetske opozicije u Gruziji mingrelskog porekla, Zvijad Gamsahurdija, kasnije predsednik nezavisne Gruzije, u antisovjetskoj pomami, utvrdio se da je samo prihod od prodaje mineralne vode "Boržomi" dovoljan da se popuni ceo budžet nezavisne Gruzije.U Srbiji
za to kažu – dileja!

Danonoćno, je podsticana mržnja prema Rusima. Tvrdilo se da su Rusi „svinje“, pijanice i lenjivci, dakle siromašni, a za Gruziju je jedini put „u svetlu budućnost“ bio da se otcepi od SSSR-a.

Odlukom Vrhovnog saveta Republike Gruzije (15. novembra 1990. Vrhovni savet Gruzijske SSR je objavio preimenovanje Gruzijske SSR u Republiku Gruziju). Referendum o državnoj nezavisnosti održan je 31. marta, 1991. Na referendumu je učestvovalo 3,3 miliona ljudi (90,3% birača). Za nezavisnost je glasalo 98,9% učesnika. Na osnovu odluke referenduma 9. aprila 1991. godine, Vrhovni savet Republike Gruzije objavio
je obnavljanje nezavisnosti Gruzije.

Vreme je da se sagledamo. Uporedimo 2025 . sa 1990. godinom. Da li je narod bivše Gruzijske SSR 2025 . počeo da živi bolje u odnosu na 1990. godinu?

Sutra pošemo o gruzinskoj okupaciji Rusije. Da, da, i Rusi imaju svoje Crnogorce i Kosovare, zovu se Kavkasci, u narodu poznati kao – ćorni!

Nastavak sprema, ako doživi, Šone Ninin