ALISTER KRUK: Kosmička rusofobija i selidba mesijanizma
Autor: Glas javnosti
Dok je u SAD sve više realista i onih koji smatraju da se treba posvetiti borbi protiv Kine, Evropa postaje nosilac vizije o ukrajinskom ratu kao kosmičkoj borbi dobra protiv zla
„Apetiti autokrata ne mogu biti zasićeni. Njima se mora suprotstaviti. Autokrate razumeju samo jednu reč: „Ne“. „Ne“. „Ne“. (Aplauz) „Ne, nećete dobiti moju zemlju. Ne, nećete oduzeti moju slobodu. Ne, nećete mi oduzeti budućnost. Diktator koji želi da obnovi imperiju nikada neće moći da oslabi [izbriše] narodnu ljubav prema slobodi. Brutalnost nikada neće smrviti volju slobodnih. I u Ukrajini – u Ukrajini Rusija nikada neće pobediti. Nikada.“ (Aplauz)
„Stanite uz nas. Mi ćemo stajati uz vas. Krenimo napred zajedno […] sa istrajnom posvećenošću da nećemo biti saveznici tami, već svetlosti. Ne tlačenju, već oslobođenju. Ne sužanjstvu, već slobodi.“
Bajdenov govor u Varšavi, zajedno sa svetlosnim efektima i dramatičnom pozadinom koja podseća na njegov govor u Liberti Holu u kojem je nastojao da prikaže svoju sopstvenu unutrašnju MAGA opoziciju kao smrtnu bezbednosnu opasnost po Ameriku, ponovo je pribegao radikalnom manihejstvu kako bi prikazao – ovoga puta – Rusiju (spoljašnjeg parnjaka povezanog sa američkom MAGA opasnošću), kao osnovu za epsku borbu između svetlosti i snaga mraka. Večna mora koja istrajava – u kojoj se mora beskrajno boriti i u kojoj se mora odneti ubedljiva pobeda.
Iznova, kao i u govoru u Liberti Holu, Bajden nije ponudio konkretan plan. Sada u Varšavi, dok ističe vreme njegovom ukrajinskom „projektu“, sa snaženjem američkih „realista“ i antikineskih „jastrebova“ kod kuće, Bajden uzdiže borbu sa opipljive na metafizičku ravan.
Čineći to, on pokušava da utvrdi američki duboko usađeni misionarski etos prema „večnom“ kosmičkom ratu protiv ruskog „zla“. On se nada da će povezati američku vladajuću klasu sa metafizičkom borbom za „stranu svetla“. Ukoliko Bajden bude nastavio svoj mandat, nada se da će na ovaj način „samoodrediti“ sebe i da će postaviti prenapregnutu globalnu borbu kao nešto što obavezuje Amerikance u budućnosti.
Metafizičko pozicioniranje
Jednostavno rečeno, njegovo metafizičko pozicioniranje izneto je sa namerom da nadglasa one realistične pozive za promenu politike.
Manihejstvo nije ništa novo – u pitanju je drevni kult čiji se koreni duboko protežu i u zapadno hrišćanstvo (po svoj prilici Bajden delimično sagledava Putina kao Demijurga, „mračnog“ anti–Boga.)
Da li će ovo funkcionisati? Pa, sada se odigrava borba unutar američke politike. Na višim nivoima, elite se više brinu za moć i novac nego za metafiziku – stoga, Bajdenov pokušaj da se uzdigne na metafizičku ravan i okupi armiju „koja nije armija mraka već svetla; ne tlačenja već oslobođenja; ne sužanjstva, već – uistinu – slobode“ biće po svoj prilici sagledan kao odraz Bajdenovog poremećaja – njegove odvojenosti od realnosti (derangement syndrome). Drugim rečima, izlapelosti.
Ukoliko mnogobrojni iz objedinjenog establišmenta („Jednopartije“) žele ovaj rat, to nije zbog odanosti vrlinama, već zbog bogaćenja Vojnoindustrijskog kompleksa. Ukoliko ove elite uzmaknu, to će biti zato što misle da je vojno-industrijskom kompleksu potrebno vreme da se preustroji – i obnovi zalihe – kako bi se preusmerio prema Kini.
„Svetske demokratije će bdeti nad slobodom danas, sutra i zauvek… To je ono što su Amerikanci i to je ono što Amerikanci rade“, rekao je Bajden.
Trampov odgovor
No, politički pejzaž nije više monopol pod kontrolom Bajdenovog tima. Tramp je odgovorio: „Treći svetski rat nikada nije bio bliže“; i okrivio je „sve ratne huškače i globaliste koji nastupaju pod parolom „Amerika na poslednjem mestu“ u Dubokoj državi, Pentagonu, Stejt Dipartmentu i nacionalno bezbednosnom industrijskom kompleksu“. Bivši predsednik posebno je ukazao na Viktoriju Nuland koja je, kako je rekao, „opsednuta guranjem Ukrajine u NATO“.
Guverner Floride Desantis takođe insistira kako je Bajdenova administracija „efektivno [dala Kijevu] blanko ček bez jasno određenog strateškog cilja“. „Ne mislim da je u našem interesu da budemo uvučeni u rat preko posrednika… u vezi sa temama kao što je [ukrajinsko] pograničje ili Krim“, rekao je Desantis.
Republikanski senator Holi (Hawley) je pre nedelju izneo dobro promišljeno obraćanje pred zadužbinom Heritidž (Heritage Foundation):
“Teško je iskušati „Jednopartiju“ (Uniparty): oni su postali veoma dobri u pričanju svoje omiljene priče. To je razlog zašto svako ko ih preispituje biva označen kao „anti-Amerikanac“ ili „marioneta Vladimira Putina“ sa stotinu različitih adresa“.
„Ali danas želim da vam kažem nešto drugo. Želim da kažem istinu. Istina je da je Amerikancima prodata mačka u džaku. Naša trenutna spoljna politika ne radi [kako bi trebalo]. Ona se raspada po šavovima, i „Jednopartija“ radi sve što može kako bi je skrpila, dajući blanko čekove drugim državama“. Jednostavno rečeno: „prenapregnuti smo preuzetim obavezama, uhvaćeni u zamku ideologije liberalne imperije“.
Da li je ovo dovoljno da [isključeni Amerikanci, prim. prev] uzvrate udarac? Ili, da dođe neka siva eminencija Duboke države u Bajdenovu kancelariju i šapne: „Sećaš li se šta je bilo sa Niksonom? Vreme je da pustiš Zelenskog niz vodu; baš bi bilo šteta da Hanter završi u zatvoru!
Osećaj nekažnjivosti
Postoji, međutim, još jedan aspekt Bajdenvog pribegavanja metafizičkom manihejstvu koji ima realne, opipljive posledice. No, opet se ne radi ni o čemu novom. Pre je reč o ponovnom izranjanju starih utvara. Ovde se može ukazati na estonsku premijerku Kaju Kalas, koja je na Minhenskoj bezbednosnoj konferenciji rekla da „NATO države moraju da preuzmu kontrolu nad Moskvom i da nasilno preurede mentalitet ruskih građana“. „Celokupna populacija Rusije trebalo bi da bude prevaspitana kako bi se iskorenili i poslednji ostaci imperijalističkih snova“ – tvrdeći da će se bez obavezne rehabilitacije, „istorija ponoviti“ i Evropa nikada neće biti bezbedna.
Nemački ministar spoljnih poslova Analena Berbok slično je upozorila 90 odsto sveta koji nije stao na američku/EU stranu:
„Neutralnost ne postoji kao mogućnost, zato što tako stajete na stranu agresora […] odaberite stranu, stranu mira, stranu Ukrajine, stranu za humanitarno međunarodno pravo, a ovoga puta to znači snabdevanje municijom tako da Ukrajina može da odbrani samu sebe“.
Da. zajedno sa ovim manihejstvom, može se uočiti pomicanje ka novom rasizmu; drevni rizom čija je jedna žila duboko urasla u radikalni ukrajinski nacionalizam dok se druge vijugaju kroz mejnstrim strukture Evropske unije, gde evroelite strpljivo raspravljaju da li je Rusija nedovoljno „pacifikovana“ posle Drugog svetsko rata, ili je nužni radikalniji oblik rehabilitacije.
Uspon ove klase koja sebe smatra za „posednike sertifikata“ na osnovu kojih se odlučuje da li bi ruska kultura trebalo da bude isključena – i dekontaminirana – je naročito pogubna dinamika u međunarodnoj politici. Postaje sve gore i u SAD i u Evropi, budući da se njihovi kulturni ratovi izlivaju u područje geopolitike. Ovaj osećaj superiornosti i nekažnjivosti, sam po sebi, izaziva pojačane tenzije i rizik od izbijanja rata.
Zeitenwende
Volfganh Štrek (Streeck), direktor emeritus Instituta Maks Plank za društvena istraživanja u Kelnu, u Nemačkoj, upitan je da prokomentariše značenje „nemačkog zaokreta (Zeitenwende) nemačkog kancelara Olafa Šolca. Odgovorio je:
„Cajtencende govor je bio odgovor na sve snažniji pritisak […] na Nemačku da se svrsta uz liniju američke spoljne politike – i, posebno [sa spoljnom politikom] Bajdenove administracije. Ono što je jasno jeste da iz Šolcovog Cajtenvende proističe obećanje, pre svega Sjedinjenim Državama, da će Nemačka ubuduće, za razliku od prošlosti, delovati u skladu sa tezom o podeljenosti sveta između Zapada i zle imperije, ili još bolje: nekoliko zlih imperija, od Rusije, preko Kine, do Irana…“
Obratite pažnju: Ovo je čist Leo Štraus, kroz kojeg govori raniji eksplicitni nemački maniheizam Karla Šmita.
Štrek nastavlja:
„Između [Nemačke i SAD] – i različitih zlih imperija: mir je moguć samo privremeno i na mahove, i to samo onda kada uživamo vojnu nadmoć. U principu, mi i oni uvek jedni druge držimo za guše. Stvarni mir zahteva promenu režima iz zle imperije u dobru – što je posledica preobraćenja u „naše vrednosti“. Legitimno je pribeći svim političkim, ekonomskim i vojnim sredstvima kako bi se izveo ovaj preobražaj“.
„Nakon Cajtenvendea, ratovi će uvek biti tik iza ugla i moramo biti pripremljeni za njih. Ono što bi trebalo da je od pomoći jeste da „vođena vrednostima“ i „feministička“ (Berbok) spoljna politika dobre imperije vodi samo pravedne ratove – pošto ratovi protiv zla ne mogu biti nepravedni. Svetonazor koji stoji u osnovi ovog gledišta nije društveni darvinizam, gde je istorija bitka za „preživljavanje najprilagođenijih“, već manihejstvo, gde je istorija stalna borba između dobrog i lošeg, i u kojoj snage dobra moraju da ulože sve što je u njihovoj moći kako bi prevladale snage zla. Pre nego što odnesu pobedu, ne može biti stvarnog mira, samo primirja iz taktičkih razloga. Za pravi mir se mi, snage dobra, moramo pripremiti za rat“.
Selidba mesijanizma
„Postoji snažna i slaba verzija retorike Cajtenvendea. Snažna verzija implicira da je svet oduvek bio ovakav: da je ontološki manihejski ustrojen. Oni koji su u prošlosti imali drugačije gledište bili su ili tupave budale, kukavice ili su dopustili da isuviše olako budu obmanuti neprijateljskom propagandom, ili izdajnici. Ovo se u suštini poklapa sa pogledom na svet Klintonovog krila Demokratske stranke u Sjedinjenim Državama.
„Slaba verzija, ona kojoj je Šolc očigledno naklonjen, jeste da se svet nedavno promenio: dok je u prošlosti postojala mogućnost za mirnu koegzistenciju između različitih režima i država sa različitim interesima i „identitetima“ – tako da je život u miru bio bolja mogućnost u odnosu na pobedu u ratu – sada je neprijatelj postao toliko zao da ne postoji moralna alternativa osim da mu se nanese poraz, koliko god da košta.
„Danas, američki mesijanizam se izgleda da se preselio u Evropu. U isto vreme, Bob Dilan je u pravu. Vremena se i dalje menjaju. Koliko dugo nemačka vlada može ostati pokorna Sjedinjenim Državama ovoliko koliko je sada obećala ostaje otvoreno pitanje, uzevši u obzir rizike nemačke teritorijalne bliskosti ukrajinskom ratištu – što je briga koju SAD nemaju. Postoje takođe Francuski pritisci na Nemačku da postane više evropska a manje transatlantska po svom opredeljenju i ovo bi moglo, vremenom, da ima uticaja. Dalje bi se moglo očekivati da će SAD u nekom trenutku pokušati da „evropeizuju“ rat i da se izvuku, kao što su pokušale da „vijetnamizuju“ Vijetnamski rat sedamdesetih godina – nadajući se da će post-cajtenvendeovska Nemačka moći da preuzme teret sponzorisanja ovog rata.
Što se tiče Evrope, Sjedinjene Države se možda neće protiviti tome da Nemačka, Poljska i druge države nastave da pomažu ukrajinskoj vladi da ostvari svoj san o konačnoj pobedi nad Rusijom, po sopstveni rizik i o sopstvenom trošku. S obzirom da su Nemačka i EU prenele svoje političko odlučivanje Zelenskom i Bajdenu, te da je svaka ozbiljna diskusija o ciljevima rata – uslovima nagodbe – de facto isključena, ovo je prilično zastrašujuća perspektiva [za Evropljane].
Pogodba sa zlom?
Ukoliko je Štrekova analiza ispravna, bajdenovska ideologija sada je zaposela više evropske ešalone, što upućuje da je konverzija Evropske unije prema Cajtenvendeu učinila buduće veze sa Rusijom gotovo nemogućim. Autopercepcija ove klase da oni predstavljaju globalnu budućnost, i one koji su na „pravoj strani istorije“ dok „drugi“ (Rusija i ostale „autokrate“) predstavljaju mračnu stranu istorije, efektivno zatvara mogućnosti pogodbe. Pogodba sa „zlom“ je tautologija.
Realnost je da je Evropska unija opsednuta pokušajem da nametne „kulturnu revoluciju“, u smislu da široka usklađenost građana sa njenim kulturnim normama i „vanrednim situacijama“ nije dovoljna. Već ona podrazumeva nastojanje da svaki misaoni proces bude izvođen onako da misli i dela svakog građanina odražavaju „ispravno mišljenje“ Evropske unije.
Ovo vidimo kod maskote ovog rata, Analene Berbok, koja pridikuje neopredeljenim zemljama da nema prostora za neutralnost kada je u pitanju Ukrajina: „Ili ste sa nama ili ste protiv nas“; a ukoliko se opredelite za ovo prvo, onda: DAJ ‘VAMO MUNICIJU!
Pa, kulturna revolucija se već preokreće. Danas, civilizacijske države (Rusija, Kina, Iran i druge njima slične) vide budućnost koja pripada njima i sagledavaju osvešćene globaliste (woke globalists) – i njihove fiskalizovane ekonomske strukture – kao stvar prošlosti. Ovaj preokret [u kulturnoj revoluciji] je sve vidljiviji u političkoj situaciji u SAD, ali ne i u Evropi.
Ali može li se EU promeniti – pošto su svi mostovi kojima bi se mogla povezati sa budućnošću spaljeni. U suštini EU je ofanzivni parni valjak koji se postepeno kreće u skladu sa formulom „više Evrope“ (misli se na kretanje EU ka državnoj federaciji nalin na SAD; prim. prev).
Promena će na kraju zahvatiti i EU i biće posledica sukobljenih interesa, podeljenosti, i moguće političke implozije ili više njih – ali pre svega događaja na terenu u Ukrajini kako bude napredovala ruska ofanziva.
Mehur u kojem obitava „klasa koja izdaje sertifikate“ do sada je bio izuzet od uticaja realnosti. Nije jasno kako će ona reagovati kada se njen balon rasprsne. Već sada vidimo naznake početka histerije.
Suština je sledeća: kada SAD budu počele da uzmiču iz Ukrajine i da nastoje da u potpunosti evropeizuju rat, politička klasa će brzo umaknuti. Ona će brzo shvatiti da uprkos kitnjastom rečniku o borbi na strani „svetla“, broj Evropljana koji je voljan da pogine da bi Sevastopolj mogao da postane ukrajinski je uistinu mali. Berbokova će se naći usamljena, pošto će se ostatak sveta okrenuti prema Rusiji (videti ovde), ignorišući njene zajedljive primedbe.
SKINI APLIKACIJU
.png)
