HOFBAUER: Dolazi kraj "američkog veka"

Austrijski publicista i istoričar Hanes Hofbauer smatra da će integracija Rusije i Kine dovesti do kraja „američkog veka“.

Hofbauer je u razgovoru za „Novosti„, koji se obraća danas i publici na Beogradskom univerzitetu, ističe da približavanje Rusije i Kine, čak i po cenu da Moskva bude Pekingu mlađi ekonomski partner, najavljuje novu geopolitičku fazu, koja označava kraj „američkog veka“. Epilog bi mogao da bude multipolarni svet, ili kineska hegemonija.

U svojoj ranije objavljenoj knjizi „Kosovski eksperiment“ naglasili ste da je „bombardovanjem bivše Jugoslavije bez mandata UN, uz kršenje međunarodnog prava, i jednostranim priznanjem nezavisnosti Kosova, okončana era započeta još 1945.godine. Koliko dugo se sprovodila ideja da se Rusiji ospori integracija na svim poljima, što se zapadnim zemljama nikada nije postavljalo kao problem? Koliko je opasan taj dvostruki standard?

I rat NATO protiv Jugoslavije u martu 1999. i priznanje Kosova kao nezavisne države od strane većine zemalja EU, kao i SAD, presedan su koji je naneo ozbiljnu štetu evropskoj bezbednosnoj arhitekturi, koja je bila na snazi u to vreme.

Rusija je i sama dala loš primer kad je 2008. godine priznala Južnu Osetiju i Abhaziju kao državne subjekte. Tada je vojna agresija bila usmerena protiv gruzijskih provincija, otcepljenih od Tbilisija. Konkretnim koracima koji je trebalo da vode ka dezintegraciji Rusije prethodila je izgradnja neprijateljskog imidža ove zemlje u međunarodnoj zajednici. Korak po korak, SAD, NATO i EU su „iscrtavali“ lik Rusije kao neprijatelja, pošto je propala periferna integracija zemlje u zapadne strukture.

Rusija je trebalo da postane deo Zapada, iako periferni?

Udruženi sa tadašnjim ruskim predsednikom Borisom Jeljcinom, Vašington i Brisel želeli su devedesetih godina da etabliraju Rusiju kao ekonomsku periferiju Zapada i da njene najvažnije industrije i prirodne resurse predaju zapadnim korporacijama. Napredovanje u toj nameri zaustavljeno je pod sadašnjim ruskim liderom Vladimirom Putinom. Napredovanje NATO prema istoku se, međutim, nastavilo. Velika prekretnica po pitanju povernja na liniji zapad-istok bilo je ignorisanje međunarodnog ugovora Minsk dva od strane Ukrajine, Nemačke i Francuske, koje su bile njegove potpisnice, ističe Hofbauer.

Šta se, zapravo, dogodilo sa Minskom dva?

Kao Rezolucija UN 2202, potpisana 17. februara 2015. godine, Minsk dva je bio međunarodno priznat. Nukleus ovog plana obuhvatao je federalizaciju Ukrajine, odnosno poseban status za Donbas, koji je ostajao u njenom sastavu. Ali, onda počinju problemi. Umesto da se insistira na primeni Minska dva, startuju konkretne, uključujući i vojne, pripreme za ponovno naoružavanje Ukrajine i dezintegraciju, to jest raspad Rusije. To je najdirektije potvrdio Petar Porošenko, a indirektno, tadašnja nemačka kancelarka Angela Merkel, kaže Hofbauer.

U svojoj najnovijoj knjizi predočavate čitaocu put Moskve ka nacionalnoj i državnoj integraciji, kao i višestruka iskušenja na tom putu. Da li je to ta globalna ruska „krivica“ za koju na Zapadu nema oproštaja?

Doktrina SAD, koju sledi i Džozef Bajden, propagira da ne treba da postoji nikakva moć osim transatlantske, na čelu sa SAD. Vašington naročito radi na sprečavanju veza i eventualnog saveza u bilo kom, pa i ekonomskom smislu između Moskve i Berlina. Koliko daleko su ovi neprijatelji Rusije spremni da idu, pokazuje miniranje gasovoda Severni tok. Ovo uništenje cevododa na svojevrstan način najavio je Bajden, i to u prisustvu nemačkog kancelara Olafa Šolca, početkom februara prošle godine, rekavši da će, ako Rusija pređe granicu sa Ukrajinom, Vašington naći instrumete i načine da preseče gasovod. SAD se, kao svetska sila u opadanju, očigledno, svim sredstvima bore da spreče svoj silazni trend.

Čitaocima podastirete ozbiljno utemeljene strateške razloge Rusije zbog kojih se Moskva odlučila da bude protiv nagoveštenog ulaska Ukrajine u NATO, pogotovo što je veliki broj Rusa živeo u južnim i istočnim delovima Ukrajine. Koja je poruka vašeg najnovijeg dela u vezi s tim?

Zapadni mediji i političari navode kao početak rata ulazak ruskih trupa u Ukrajinu 24. februara 2022. Ovaj prodor jeste bio čin suprotan međunarodnom pravu, ali svakako ne i prvi takav akt kojim se kršilo međunarodno pravo. Bila je to, takođe, intervencija NATO protiv Jugoslavije 1999, kao i rat takozvane koalicije voljnih u Iraku 2003, kojima je takođe prekršeno međunarodno pravo.

Rat u Ukrajini počeo je, zapravo, još pre 2022, tačnije 2. maja 2014, kad su jurišni helikopteri ukrajinske vojske poleteli na istočnoukrajinski grad Slavjansk protiv snaga antimajdana, koji su preuzimanje vlasti u Kijevu, februara 2014, doživeli kao državni udar, a taj korak i jeste bio neustavan. Nedelju dana kasnije, ukrajinski tenkovi su se kotrljali prema Marijupolju.

Tako je, dakle, osam godina pre ruske operacije, u Ukrajini buknuo građanski rat i odneo više od 10.000 života. Moja „poruka“ s tim u vezi je da u područjima koje sada okupiraju ruski vojnici u Donbasu žive pretežno Rusi, od kojih je većina protiv vlade u Kijevu, pošto njena antiruska politika ide dotle da zabranjuje ruski jezik i kulturu. To ne opravdava rusku invaziju, ali je objašnjava.

Vašington radi na sprečavanju veza Moskve i Berlina.

Slede „Posledice rata“

Da li već radite na sledećem izdanju, pošto se, nažalost, ovom sukobu ne nazire kraj?

Trenutno radim na knjizi pod naslovom „Posledice rata – kako borba za Ukrajinu menja svet“. Radi se, pored istorijske obrade ovog sukoba, o posledicama po Rusiju, Ukrajinu i EU. Uočio sam politički pomak udesno i ekstremnu militarizaciju u svim ovim društvima. Takođe, antiruski rasizam se širi, a zajedno sa njim i jedna, do sada nepoznata, cenzura. U EU-Evropi su svi ruski mediji zabranjeni, a ruskim umetnicima i sportistima nije dozvoljeno da nastupaju.

Šta sve menja rusko-ukrajinski sukob

Šta je, po vama, najteža posledica ovog rata?

Kao najvažniju posledicu rata vidim devesternizaciju evroazijskog prostora. Ovde, u EU-Evropi, stalno se govori o izolaciji Rusije kroz sankcije i isporuke oružja Kijevu. To se, međutim, ne vidi na svetskoj sceni. Tamo se, na primer, registruje dedolarizacija. Saudijska Arabija, do sada ključni saveznik Vašingtona, trguje energentima sa Kinom u juanima, dok Indija kupuje ruski zemni gas za rublje. Drugim rečima, ono što je Sjedinjenim Državama na najokrutniji način pošlo za rukom u Iraku i Libiji, gde je „bombardovana“ dedolarizacija koju su priželjkivali Sadam Husein i Muamer el Gadafi, ne uspeva kad je u pitanju Rusija. Bombardovanje dedolarizacije, izgleda, ne funkcioniše u njenom slučaju, ističe Hanes Hofbauer.

SKINI APLIKACIJU