ALEKSANDAR DUGIN: Analiza teorije svetskog sistema (2)

Hantingtonov izraz „modernizacija bez vesternizacije” je ujedno i strategija zemalja BRIKS-a, čije elite biraju da se ne integrišu u globalne elite, već da ostanu vladajuća klasa

Prvi deo teksta možete pročitati ovde.

Da se sada okrenemo drugoj teoriji: analizi svetskog sistema koju je konstruisao Imanuel Valerštajn [1]. Valerštajn je bio eksponent Marksističke škole međunarodnih odnosa (naročito njenog trockističkog tumačenja), na osnovu doktrine –„dugoročnog” (F. Braudel [2]) i latinoameričkih teoretičara strukturalne ekonomije (R. Prebič [3], S. Furtado [4]), koji su razvili model svetskih zona u skladu sa stepenom razvoja kapitalizma.

Ovo shvatanje predstavlja razvoj ideja Vladimira Lenjina o imperijalizmu [5] kao najvišem stepenu razvoja kapitalizma, prema kome kapitalistički sistem prirodno teži globalizaciji i širenju svog uticaja na čitavo čovečanstvo. Kolonijalni ratovi između razvijenih sila samo su početna faza. Kapitalizam postepeno ostvaruje jedinstvo svojih nadnacionalnih ciljeva i čini jezgro svetske vlade. Ovo je u potpunom skladu sa liberalnom teorijom međunarodnih odnosa prema kojoj se fenomen imperijalizma, koga marksisti razumeju na kritički način, opisuje apologetski i kao cilj globalnog društva – jednog sveta.

Tri nivoa teorije

Geografski izraz teorije svetskog sistema je utvrđivanje tri nivoa [6]. Centar, jezgro ili bogati sever, čini zonu maksimalnog razvoja kapitalizma. Severna Amerika i Zapadna Evropa odgovaraju jezgru i isto su što i atlantizam i njemu odgovarajuća zapadnoevropska civilizacija, čiji se pol u 20. veku pomerio u Sjedinjene Države. Srž Valerštajnovog svetskog sistema se poklapa sa „prvim svetom”.

Oko jezgra je prvi prsten, koji se u Valerštajnovoj teoriji naziva „poluperiferija”. Obuhvata zemlje koje su inferiorne u odnosu na jezgro u pogledu razvoja, ali očajnički pokušavaju da ostvare ono što smatraju modelom. Zemlje na poluperiferiji su, takođe, kapitalističke, ali prilagođavaju modele kapitalizma svojim nacionalnim karakteristikama. U njima se po pravilu oblikuju „cezaristički” režimi (prema nomenklaturi A. Gramšija [7]), odnosno, liberalna hegemonija se samo delimično prihvata – posebno u ekonomiji, tehnologijama i modelima industrijalizacije, dok lokalni modeli odgovaraju predkapitalističkim ili nekapitalističkim modelima koji nastavljaju da preovlađuju u političkom sistemu, kulturi i u društvenoj svesti. Valerštajnova poluperiferija obuhvata razvijenije zemlje Latinske Amerike, posebno Brazil, Indiju, Kinu i Rusiju. Drugim rečima, to su, opet, zemlje BRIK ili BRIKS kluba, odnosno drugog sveta.

Valerštajnova periferija odgovara onome što je prvobitno shvaćeno kao „treći svet”, sa istim osnovnim karakteristikama – nerazvijenost, zaostalost, neučinkovitost, arhaičnost, nekonkurentnost, korupcija itd. – koje ima „drugi svet”. Ovo se, takođe, naziva „siromašni jug”.

U Valerštajnovoj teoriji svetskih sistema sledi izjava o glavnom trendu razvoja. Ona proizilazi iz marksističkog verovanja u napredak i promenu privrednih formacija. To znači da između jezgra, poluperiferije i periferije postoje ne samo prostorni, već i istorijski i vremenski odnosi.

Periferija je u skladu sa prošlošću, arhaičnim predkapitalističkim poretkom. Jezgro oličava univerzalnu budućnost, globalni kapitalizam (otuda globalizacija). Poluperiferija je zona u kojoj se odvija razlaganje na ono što se vraća u jezgro i ono što se stropoštava u periferiju. Prema Valerštajnu, poluperiferija nije alternativa kapitalizmu, već samo njegova odložena faza. To je odložena budućnost. Sam Valerštajn stoga nije bio posebno zainteresovan za poluperiferiju, prateći samo one trendove koji su potvrdili rascep takvih društava na liberalnu globalističku elitu i sve arhaičnije i proleterizovane mase. Valerštajn je predvideo da će se poluperiferija uskoro podeliti na jezgro i periferiju i prestati da postoji.

Jednom kada poluperiferija nestane, ceo svet će postati globalan: bogati sever će biti u direktnom kontaktu sa siromašnim jugom, gde će elite ponovo biti uključene u jezgro, a mase – globalnim migracijama pomešane sa masama iz drugih oblasti – postaće međunarodni svetski proletarijat. Tada će početi proleterska revolucija koju je predvideo Marks, kriza svetskog kapitalističkog sistema, a potom i komunizma. A to bi trebalo da se desi tek nakon završetka procesa kapitalističke globalizacije, ujedno i nakon ukidanja poluperiferije. Kao trockista i antistaljinista, Valerštajn je verovao da se socijalizam ne može izgraditi u jednoj zemlji, ni u Sovjetskom Savezu, ni u Kini, već bi to bilo samo odlaganje globalizacije, a time i svetske revolucije koja će je pratiti.

Kao što su Marks i Engels u svom Manifestu Komunističke partije [8] naglašavali da, dok se buržoazija bori sa srednjovekovnim institucijama, komunisti treba da je podrže i da, tek nakon uspeha buržoaskih revolucija, stupe u neposredno sučeljavanje sa kapitalistima, Valerštajn i većina savremenih kulturnih marksista i levičara se, na isti način, zalaže za globalizaciju i protiv očuvanja suvereniteta pojedinačnih sila, kako bi im se odlučno suprotstavili posle potpune pobede liberala i globalista. Zato svoju doktrinu ne nazivaju antiglobalizmom već alterglobalizmom – predlažući projekte postliberalizma, a ne antiliberalizma [9].

Poluperiferija u mnogopolarizmu

U kontekstu mnogopolarnog sveta, Valerštajnov svetski sistem kao celina je pre antiteza. Sam fenomen poluperiferije mnogopolarizam vidi na sasvim drugačiji način. To nije samo privremeno stanje zaostalih društava koja još nisu uključena u jezgro, već mogućnost drugačijeg toka istorije, koji odbacuje univerzalnost kapitalizma i liberalnu globalizaciju i odbacuje pravo jezgra da bude sinonim za budućnost i primer univerzalne sudbine. Poluperiferija se ne posmatra kao posredni fenomen između jezgra i periferije, već kao nezavisna kombinacija suštinskog civilizacijskog identiteta koji ostaje nepromenjen i procesa modernizacije. Hantington [10], koji je govorio o sukobu civilizacija koje su zamenile bipolarni svet, koristio je izraz „modernizacija bez vesternizacije”. Ovo je i svesna strategija elita poluperiferije, koje biraju da se ne integrišu u globalne elite iz jezgra, već da ostanu vladajuća klasa u kontekstu civilizacije poluperiferije. To vidimo u Kini, u islamskim zemljama i donekle u Rusiji.

Ispostavlja se da je pojam poluperiferije, ako se odvoji od marksističko-trockističkog konteksta teorije svetskog sistema, jednak pojmu „drugog sveta”. Ovo nam omogućava da se detaljnije usmerimo na vektore odnosa između zemalja poluperiferije (BRIKS), zemalja jezgra i mreži zemalja periferije.

Kombinovanjem potencijala zemalja poluperiferije i uspostavljanjem intelektualnog dijaloga između elita koje su svesno odlučile da se ne integrišu u srž globalnog liberalnog kapitalizma, dobija se projekat sa resursima koji su uporedivi – čak i veći od zbirnog potencijal jezgra (prvi svet) – ali sa sasvim drugačijim vektorom razvoja. U intelektualnom smislu, poluperiferija ovde ne deluje kao teritorija „odložene budućnosti”, već kao zona slobodnog izbora koja u svakom trenutku može suvereno da kombinuje elemente „budućnosti” i „prošlosti”, u bilo kojoj razmeri. Dovoljno je napustiti liberalnu i marksističku dogmu o linearnom vremenu i društveno-tehničkom progresu, ali to i nije tako teško kao što izgleda – jer konfučijanske, islamske, pravoslavne, katoličke i hinduističke teorije vremena ne poznaju dogmu progresa, a budućnost na kojoj kapitalisti i marksisti insistiraju, vide kao čisto negativnu, kao eshatološki apokaliptični scenario ili imaju potpuno drugačiji pogled na nju.

Poluperiferija (drugi svet) tada prestaje da bude međuetapa i siva zona između „progresa” i „varvarstva”, „civilizacije” i „arhaike”, već se uspostavlja kao polje suverenih civilizacija koje same uspostavljaju osnovne kriterijume, norme i mere – s obzirom na ljudsku prirodu, Boga, besmrtnost, vreme, dušu, veru, pol, porodicu, društvo, pravdu, razvoj itd.

Samo jezgro time gubi status univerzalnog cilja i postaje samo jedna od civilizacija. Drugi svet kaže: sve je poluperiferija iz koje se može ići ili u jezgro ili na periferiju, a same zemlje jezgra nisu apstraktni primer univerzalne budućnosti, već samo jedan od regiona čovečanstva, jedna od njegovih provincija koja je napravila svoj izbor, ali taj izbor mora ostati unutar njenih granica.

KRAJ DRUGOG DELA

UPUTNICE:

[1] Wallerstein I. The Modern World-System: Capitalist Agriculture and the Emergence of the European World Economy in the Sixteenth Century. New York: Academic Press, 1976.
[2] Braudel F. Le Temps du Monde. Paris: Armand Colin, 1979.
[3] Prebisch R. Capitalismo periférico. Crisis y transformación, Santiago de Chile: CEPAL,1981.
[4] Furtado C. Desenvolvimento e subdesenvolvimento. Rio de Janeiro: Fundo de Cultura, 1961.
[5] Lenin V.I. Imperializm, kak vыsšaя stadiя kapitalizma. Populяrnый očerk/ Lenin V.I. Polnoe sobranie sočineniй. 5-izdanie. T. 27. M.: Politizdat, 1969.
[6] Wallerstein I. World-Systems Analysis: An Introduction. Durham, North Carolina: Duke University Press. 2004.
[7] Gramši A. Izbrannыe proizvedeniя: T. 1—3. — M.: Izd. inostrannoй literaturы, 1957—1959.
[8] Marks K., Эngelьs F. Manifest kommunističeskoй partii/ Marks K., Эngelьs F. Sočineniя. T. 4. M.: gosudarstvennoe izdatelьstvo političeskoй literaturы, 1955.
[9] Wallerstein I. After Liberalism. New York: New Press, 1995.
[10] Huntington S. The Clash of Civilizations and the Remaking of World Order. New York : Simon & Schuster, 1996.

SKINI APLIKACIJU