ALEKSANDAR DUGIN: Teorija tri sveta (1)

Zemlje BRIKS su razumele zoniranje civilizacija i počele da razvijaju svoje odnose unutar ove paradigme. Tako je počelo oblikovanje novog modela drugog sveta, ovog puta mnogopolarnog

Ovde ćemo razmatrati tri pojma: „Drugi svet”, poluperiferija i država-civilizacija – kao osnovne pojmove Teorije mnogopolarnog sveta. Rad je sastavljen iz tri dela.

Za razumevanje temeljne promene svetskog poretka, koja se odvija pred nama, a posebno za razumevanje prelaska sa jednopolarnog (globalističkog) na mnogopolarni model, mogu se koristiti različiti pojmovi i metode. Oni bi postepeno trebalo da se razviju u manje-više koherentnu teoriju mnogopolarnog sveta. Prvu verziju ove teorije sam predložio u svojim knjigama Teorija mnogopolarnog sveta [1] i Geopolitika mnogopolarnog sveta [2], ali to su samo prvi pristupi ovoj ozbiljnoj temi.

U ovom tekstu sam želeo da skrenem pažnju na tri pojma, koji mogu biti od najbolje pomoći da se razume osnovni sadržaj globalne tranzicije koja se odvija u sistemu međunarodnih odnosa. To je ono čime se mogu objasniti glavni trendovi, sukobi i problemi našeg vremena, od sukoba u Ukrajini do problema Tajvana i mnogih drugih lokalnih problema. Ako razumemo strukturu faznog prelaska, razumećemo značenje trenutnih događaja, ali i ovaj prelaz zahteva pojmovni opis. Tome služe tri pojma o kojima se govori u ovom članku.

Tri sveta

Prvenstveno, treba da se prisetimo sada već pomalo zaboravljene teorije „tri sveta”, koja je bila popularna u doba „Hladnog rata”. Ona je u osnovi termina „treći svet”, koji je postao popularan i uporan pojam u teorijama međunarodnih odnosa i, uopštenije, u političkom jeziku. [3] Međutim, o terminu „prvi svet” se nije toliko raspravljalo, dok se koncept „drugi svet” gotovo retko ili nikada nije ni koristio. Ali, upravo pojam „drugi svet” i njegove glavne odlike najviše odgovaraju mnogopolarnom poretku i najbolje opisuju glavne učesnike mnogopolarnosti. Teorija raspoređivanja u tri sveta – prvi, drugi i treći – zasniva se na proceni nivoa tehnološkog napretka, ekonomske učinkovitosti i stope rasta, industrijalizacije, postindustrijalizacije i položaja zemlje u globalnoj raspodeli rada.

Tokom Hladnog rata, prvim svetom se smatrao Zapad – Sjedinjene Države i njihovi glavni saveznici uključujući Japan. Zapad se nije posmatrao geografski, već građanski. Kategoriji prvog sveta su pripadale države sa razvijenom kapitalističkom ekonomijom, liberalno-demokratskim režimima, visoko zastupljenim urbanim i industrijskim centrima (visoki stepen urbanizacije) ali, povrh svega, sa visokom stopom privrednog rasta, naučno-tehničkim potencijalom, finansijskim liderstvom, posedovanjem najsavremenijeg naoružanja, nadmoći u strateškoj sferi, naprednom medicinom itd. Prvi svet se smatrao krajnjim modelom ljudskog društva, prethodnicom napretka i vidljivog izraza sudbine čitavog čovečanstva. Smatralo se da su druga dva sveta predodređena da sustignu prvi svet, približavajući mu se sve bliže. Kako je prvi svet uzet kao univerzalni model, druga „dva sveta” su opisivana u poređenju sa njim.

Treći svet je bio prava suprotnost prvom svetu. To je bila oblast koja je umnogome zaostajala za Zapadom, sa stagnirajućom i sporo razvijajućom (ili nerazvijenom) ekonomijom, minimalnim naučnim i tehnološkim razvojem, nestabilnom valutom, ranim stadijumom demokratije u kombinaciji sa arhaičnim političkim institucijama, slabom i nekompetentnom vojskom, niskim nivoom industrijalizacije, ukorenjenom korupcijom, nerazvijenom medicinom, široko rasprostranjenom nepismenošću i pretežno seoskim stanovništvom [4]. Treći svet je u potpunosti zavisio od prvog sveta, a ponekad i od drugog sveta, dok je suverenitet zemalja trećeg sveta bio puka konvencija, bez ikakvog stvarnog sadržaja [5]. Prvi svet se smatrao obaveznim da preuzme odgovornost za treći svet, pa otuda i teorija „zavisnog razvoja” [6], ogromnim bespovratnim zajmovima i uspostavljanjem direktnog nadzora nad političkim, ekonomskim i intelektualnim elitama ovih zemalja, od kojih su neki bili odvođeni u obrazovne sisteme prvog sveta.

Drugom svetu su, međutim, tokom Hladog rata, dodeljene određene čudne osobenosti. Odnosile su se na socijalističke režime koji su, odbacujući političku ekonomiju kapitalizma, odnosno bivajući u direktnoj ideološkoj suprotnosti sa prvim svetom, ipak postigli nivo razvoja koji se mogao uporediti sa onim u zemljama prvog sveta. Međutim, prema zbirnim pokazateljima (čije je kriterijume odredio prvi svet, što mu je dozvolilo izvesnu ideološku pristrasnost i motivaciju), drugi svet je i dalje zaostajao za prvim svetom. Ali zaostajanje nije bilo toliko veliko, kao u slučaju trećeg sveta. Drugi svet je uglavnom podrazumevao Sovjetski Savez, ali i zemlje istočnog bloka (posebno one u Istočnoj Evropi).

Koncept drugog sveta je važan kao presedan kako bi prvi svet prepoznao da je, čak i da se sledi scenario razvoja drugačiji od liberalnog kapitalizma, moguće postići rezultati koji su zbirno uporedivi sa onima na Zapadu. To je ono što razlikuje drugi svet od trećeg sveta. Drugi svet je imao potencijal da se učinkovito suprotstavi prvom i ospori univerzalnost njegovog modela, a tu učinkovitost je vrlo konkretno izražavala stopa ekonomskog rasta, broj nuklearnih bojevih glava, nivo naučnog potencijala, obrazovanja, socijalna zaštita, urbanizacija, industrijalizacija itd. Prvi svet odgovara zapadnom kapitalističkom klanu, drugi svet istočnom bloku i socijalističkim zemljama. Ova dva sveta su bila u nestabilnoj ravoteži. Nestabilnim ga je činilo to što je prvi svet insistirao na svojoj nadmoći, a drugi svet je tome mogao samo da se suprotstavi, delimično usvajajući određene elemente ekonomije, tehnologije itd. Prvi i drugi svet su svoj uticaj projektovali na treći svet – koji je bio glavno bojno polje.

Sve zemlje trećeg sveta bile su podeljene na kapitalističke i socijalističke, iako je postojao i Pokret nesvrstanih, čiji su članovi pokušavali da opravdaju sopstvenu strategiju razvoja – bez dogmi kapitalizma i socijalizma, ali se to nije razvilo u samostalnu teoriju i postalo je sistem kompromisa i kombinacija u zavisnosti od konkretne situacije. Međutim, kao uzor su poslužili kriterijumi prvog sveta (kapitalizam) ili njihova doktrinarna reinterpretacija u ideologiji drugog sveta (socijalizam). Okosnica međunarodne politike u eri Hladnog rata je, dakle, bila konfrontacija između prvog i drugog sveta. Ovo se ogleda u bipolarnom modelu.

Važno je napomenuti, kako to čini i Džon Hobson [7], da ova podela tipova društva odgovara klasičnoj trijadi rasističke antropologije 19. veka (Morgan [8], Tajlor [9] itd.), koja je razlikovala „civilizaciju”, „varvarstvo” i „divljaštvo”. Istovremeno, belo je odgovaralo „civilizaciji”, žuto „varvarstvu”, a crno „divljaštvu”. Ovaj model je u zapadnoj antropologiji konačno napušten tek nakon Drugog svetskog rata, ali je zadržan kao kriterijum procene političkog i ekonomskog razvoja zemalja i društava. Tako je prvi svet poistovećen sa „civilizacijama” (prvobitno sa „belim čovekom” i njegovim „teretom” kod Kiplinga), drugi svet sa „varvarstvom” (otuda rasistička poslovica „Zagrebeš po Rusu i naći ćeš Tatarina”), a treći svet sa „divljaštvom” – sa „narodima Afrike i Okeanije” (uglavnom sa „crncima”).

Širi kontekst

Jedna stvar koju treba imati u vidu je da su se u vreme Hladnog rata stvari obično ignorisale. Čak je i Rusko carstvo u 18. veku i početkom 20. veka bilo drugi svet u poređenju sa Zapadom. Dok je industrijalizacija bila u punom zamahu u zapadnoj Evropi, Rusko carstvo je još uvek bilo pretežno poljoprivredna zemlja. U zapadnoj Evropi su zavladali kapitalizam i buržoaska demokratija, dok je Rusko carstvo zadržalo svoju monarhiju. U zapadnoj Evropi su delovali autonomni naučni centri, dok je Rusko carstvo marljivo kopiralo evropsku nauku i obrazovanje. Ipak, Rusko carstvo je bilo u stanju da se suprotstavi Zapadu, odbrani svoj suverenitet, način života i da pobedi u ratovima. Ovo zapažanje značajno menja sadržaj koncepta drugog sveta. Ako je primenjiv i na Sovjetski Savez i na države pod njegovim uticajem i pod uticajem Ruskog carstva, koje je zauzimalo otprilike istu teritoriju, onda se mora razumeti u nešto širem smislu nego samo kao Sovjetski Savez.

Drugi svet je, široko shvaćen, političko-ekonomski i ideološki model koji je alternativa globalnom kapitalizmu i osporava nadmoć i hegemoniju Zapada (prvog sveta). U tom smislu, raspad Sovjetskog Saveza, iako katastrofa za drugi svet (kao i pad Ruskog carstva pre njega) – nije bio njegov kraj. Odmah nakon 1991. godine počeli su da se oblikuju novi obrisi drugog sveta. Neke zemlje, koje su se tokom Hladnog rata smatrale trećim svetom – Kina, Indija, Brazil, Južna Afrika – učinile su jasan korak napred i, u roku od tri decenije, dostigle nivo razvoja uporediv sa onim u prvom svetu. Naravno, za to su uglavnom koristile alate globalnog kapitalizma, ali su uspele da ih prilagode kako bi sačuvale svoj suverenitet i dobro iskoristile kapitalizam (a ne obrnuto, kao što je bio slučaj sa liberalnim reformama u Istočnoj Evropi i Rusiji devedesetih godina 20. veka).

Od ranih dvehiljaditih, dolaskom Vladimira Putina na vlast, Rusija – naslednik drugog sveta iz prethodne faze – postepeno je počela da obnavlja svoj geopolitički suverenitet, ali je ovoga puta počeo da se oblikuje mnogopolarni, a ne bipolarni model. U ovom slučaju, prvom svetu se suprotstavljala ne jedna sila, već više njih, a ideologija ovog sučeljavanja (koje se odvijalo u svakom centru drugog sveta sa različitim stepenom radikalizma i ideološke jasnoće) nije bila socijalizam (sa izuzetkom Kine), već nedefinisani antiglobalizam i čisto realistično odbacivanje Zapadne (posebno severnoameričke) hegemonije.

Zemlje drugog sveta nisu stvorile ideološki blok. One su postale objektivni pojas moći, polažući pravo na sopstveni put, kvalitativno drugačiji od globalizma prvog sveta. Politikolozi i ekonomisti su ovu pojavu zabeležili kao fait accompli (svršen čin), ujedinjujući zemlje drugog sveta iz postbipolarne ere u konvencionalnu konstrukciju BRIK (Brazil, Rusija, Indija, Kina), a zatim, nakon uključivanja Južne Afrike – BRIKS (Brazil, Rusija, Indija, Kina, Južna Afrika).

U jednom trenutku, vlade zemalja BRIKS su na objektivan način razumele ovo zoniranje civilizacija i počele da razvijaju svoje odnose unutar ove paradigme. Tako je počelo oprezno i postepeno oblikovanje novog modela drugog sveta. Ovoga puta mnogopolarnog, jer je svaka država članica BRIKS-a suvereni entitet, nezavistan od ostalih članova ovog kluba.

U sistemu BRIKS, Rusija je neprikosnoveni vojni lider, a delom i lider u resursima. Kina je neprikosnoveni ekonomski lider. Indija je treći po veličini pol, sa jakom ekonomskom i industrijskom infrastrukturom, zadivljujućom demografijom i visoko konsolidovanim društvom u političkom smislu. Brazil simbolično predstavlja čitavu Latinsku Ameriku i njen ogroman potencijal (još uvek neotkriven u potpunosti) i snažnu silu sa jakom vojnom, komercijalnom i naučnom komponentom. Južna Afrika, jedna od najrazvijenijih zemalja na afričkom kontinentu, sa svojim ogromnim potencijalom, takođe simbolično predstavlja novu postkolonijalnu Afriku.

KRAJ PRVOG DELA

UPUTNICE:

[1] Dugin A. The Theory of a Multipolar World. Budapest: Arktos Media Ltd, 2021.
[2] Dugin A. Geopolítica del mundo multipolar Santiago de Chile: Ignacio Carrera Pinto Ediciones, 2022.
[3] Aijaz Ch. K. The political economy of development and underdevelopment. New York: Random House, 1973.
[4] Rangel C. Third World Ideology and Western Reality. New Brunswick: Transaction Books, 1986.
[5] Krasner S.D. Sovereignty: Organized Hypocrisy. Princeton: Princeton University Press, 1999.
[6] Cardoso F., Falleto E. Dependency and Development in Latin America. Berkeley: University of California Press. 1979; Ghosh, B.N. Dependency Theory Revisited. Farnham, UK: Ashgate Press. 2001.
[7] Hobson J. The Eurocentric Conception of World Politics: Western International Theory, 1760–2010. Cambridge: Cambridge University Press, 2012.
[8] Morgan Lewis Henry. Ancient Society. Tucson: The University of. Arizona Press, 1995.
[9] Tylor Edward Burnett. Researches into the Early History of Mankind and the Development of Civilization. London J. Murray, 1865.

SKINI APLIKACIJU