U Jugoslaviji se jedino, ratovalo protiv Srba i pravoslavlja

Ratko Dmitrović (1958), Banijac, rođen u Komogovini; novinar, publicista; bio dopisnik „Politike“ iz Zagreba, radio na RTS, pokrenuo nedeljnik „Argument“, bio glavni i odgovorni urednik frankfurtskih „Vesti“, generalni direktor i glavni urednik Kompanije „Novosti“.

 Ima vrlo temeljite uvide u prirodu „bratskih odnosa“ između Hrvata i Srba. I pustićemo ga da nam razjasni neke lepote koje su nam se dešavale. I da nam kaže da smo u nekim pazarima mogli proći i mnogo gore.

„Kad su ono komunisti, došavši na vlast, crtali »administrativne linije­« između šest tek uspostavljenih republika, upakovanih u Federativnu Narodnu Republiku Jugoslaviju, Srbija je dobro i prošla, imajući u vidu ko je branio njene interese. Osim što su joj natovarili dva tega u vidu autonomnih pokrajina – Vojvodina i Kosovo i Metohija – Srbija je zamalo ostala bez jednog dela današnje Vojvodine, uprkos tome što je već bilo pripremljeno dodeljivanje Baranje Hrvatskoj, Baranje koja je do 1945. godine administrativno, geografski i životno sastavni deo Vojvodine. Ali, hrvatske interese branili su mozgovi sa dalekosežnim planovima, mozgovi koji su znali da će tada iscrtane linije kad-tad postati državne, međunarodno priznate granice. Komunisti su tih godina delimično – u celosti je bilo neizvodljivo – ostvarili programske smernice sa Četvrtog kongresa KPJ, održanog 1928. godine u Drezdenu, ali su pripremili teren da se taj zastrašujući, antisrpski Program, jednoga dana ostvari.

Agresija NATO na SRJ – Da se ne zaboravi 1999 – 2024.

Srpskoj javnosti nije poznato. Dogodilo se to 1991. godine. Ostali su još samo radovi na projektu osamostaljenja Vojvodine, a tu se stvari ubrzavaju, igranka je počela, a sve će, u vidu ultimativnog ispunjenja zahteva za stvaranje „republike Vojvodine“ osvanuti na stolu Vlade Srbije, pošto Srbija dobije datum otpočinjanja pregovora za članstvo u EU. Srpskoj javnosti nije poznato, čak ni nekim istoričarima, da su Srem i delovi Bačke, teritorije današnje Vojvodine i Srbije, za malo ušli u sastav Republike Hrvatske. To bi se i dogodilo da nije bilo Dušana Brkića, Srbina iz Hrvatske. Po okončanju ratnih operacija, dok su poraženi, gladni, potpuno izgubljeni vojnici Vermahta lutali drumovima Evrope ili u sabirnim logorima za ratne zarobljenike čekali da vide šta im donosi sudbina, jugoslovenski komunisti, pobednici u građanskom ratu, utvrđivali su vlast i delili tek osvojenu državu. U Beogradu se gnezdila elita KPJ, sa svojim „papom“ na čelu. Znali su da im glavna opasnost preti od pameti i tradicije sa srpskim predznakom, pa je građanski sloj srpskog društva tih prvih meseci po završetku rata, uništavan sistematski, pedantno, sve dok posao nije okončan. Oni koji su realno mogli, a bilo ih je više desetina hiljada, da zasmetaju novoj ideologiji i novim vladarima, da stanu na put ostvarenju davno zacrtanih planova, završili su u grobu. Nešto malo je preteklo u inostranstvo, ali je mnoge od njih stigla udbaška ruka. Za to vreme hrvatski komunisti radili su isti posao u svojoj avliji. I tamo, u Hrvatskoj, trebalo je izolovati i držati pod kontrolom „srpski virus“. Tito je u Beogradu, tu se lomi srpska kičma, a u Hrvatskoj, gde su srpske rane još bile otvorene i krvave, davno utvrđene poslove preuzima Vladimir Bakarić. Odluke ZAVNOH-a gurnute su u orman i zaključane, Srbima se dozvoljava samo da budu Srbi, ali se odbacuje svaka mogućnost ozakonjenja njihovih institucija, teritorijalna zaokruženost prostora gde su u većini ili gde su u većini bili pre genocida provedenog od strane Nezavisne Države Hrvatske. Povremena okupljanja su dozvoljena, ćirilica u sredinama sa srpskom većinom takođe, ali sve ostalo se lagano potapa i gura ispod prekrivača na kojem piše »bratstvo i jedinstvo«.

Rešenje za »muku«. Srpski krajevi; Banija, Kordun, Lika, Dalmatinska Zagora, Slavonija… padaju u drugi plan u vezi sa pitanjem elektrifikacije, podizanja industrijskih kapaciteta, puteva. Moramo, govorio je Bakarić, da podignemo ona mesta gde je ustaški pokret bio snažan, da taj narod ne oseti da se mi svetimo, da ne izazovemo njihov bes. Srbi su ionako na našoj Strani – umirivao je Bakarić, zvani Svileni, povremene glasove upozorenja, koji su dolazili sa terena. Ratni heroji Srba iz Hrvatske, generali, pukovnici, saginju glave i ćute. Početak propasti sopstvenog naroda gledaju iz tek dobijenih stanova u Zagrebu i Splitu. Interes naroda bacili su pod noge zarad sopstvene koristi i prizemnih uživanja. Neke od njih Bakarić i Stevo Krajačić, samo da bi oslabili srpsku kompaktnost u Hrvatskoj, šalju u Beograd gde su ih dočekale tuđe vile po Dedinju, beogradskom brdu na kojem su se već ugnezdili crnogorski i bosanski generali. Tako je za veoma kratko vreme u Hrvatskoj stvorena klima povoljna da se aktiviraju neka dodatna teritorijalna pitanja. Svesni da srpsko stanovište ne postoji, da interese Srba i Srbije niko ne brani, hrvatski komunisti i partizani izlaze sa stavom da je ionako masakrirana Srbija teritorijalno prevelika (samim tim i opasna), pa izlaze sa „rešenjem“ za tu muku. Vladimir Nazor, pesnik i predsednik ZAVNOH-a iznosi u Zagrebu mišljenje da bi ceo Srem, zajedno sa Zemunom, morao da pripadne Republici Hrvatskoj. Baš kao što je bilo za vreme trajanja Pavelićeve NDH. Otvoreno ga podržava Andrija Hebrang, u to vreme kod Hrvata omiljeniji nego Bakarić. Na jednom od susreta sa najvišim partijskim rukovodiocima Tito izjavljuje da na tim pitanjima nova vlast mora da bude oprezna, ali nema dileme oko širenja Hrvatske na račun Srbije. Nije baš za to da se Hrvatskoj dodeli ceo Srem, već samo njegov zapadni deo, ali Baranja, tvrdio je, nikako ne sme teritorijalno da pripadne Srbiji, s tim što bi Somborski i Subotički okrug morao da uđe u sastav Hrvatske – kazao je Tito.

Pobediće NATO ako ne izgubi!

Visoka cena jednog uspeha. To bi se, nema sumnje, i dogodilo da nije bilo jednog čoveka koji će kasnije za svoje stavove iz tih dana platiti visoku cenu. U pitanju je Dušan Brkić. Rođen 1913. godine u Obrovcu, Brkić pre Drugog svetskog rata upisuje i završava Pravni fakultet u Beogradu. Prihvata ideju komunizma i sa prvim danima nemačke okupacije odlazi na prostor NDH, gde se stavlja na raspolaganje partijskom vrhu i partizanskom pokretu. Radi na podizanju ustanka u Slavoniji, obavljao je i dužnost političkog komesara Prvog slavonskog korpusa. Bio je većnik AVNOJ-a i član Izvršnog odbora ZAVNOH-a. Posle rata, u prvoj vladi Socijalističke Republike Hrvatske, ministar pravosuđa je Dušan Brkić. U traganju za novim znanjima, a gonjen unutrašnjim umetničkim potrebama, Brkić nastavlja da se školuje, pa na Filološkom fakultetu najpre završava engleski jezik, a potom na Pedagoškoj akademiji u Beogradu slikarstvo i vajarstvo. Za razliku od drugih Srba iz Hrvatske, intelektualaca i onih koji to nisu bili, a rat ih je izbacio na površinu društvenih i političkih događanja, Brkić odbija da ćuti pred antisrpskim tendencijama nove države. Ulazi u otvoreni sukob sa Vladimirom Bakarićem. Čuvši neke od gorespomenutih izjava o povlačenju «administrativnih linija« između republika i naroda, Brkić odlazi na razgovor sa Bakarićem i traži da mu ovaj objasni na osnovu čega, kojih istorijskih i drugih prava, Hrvatska hoće Srem, sve do poslednje stope Zemuna.

U današnjim istorijskim arhivima nove Jugoslavije, zagrebačkim i beogradskim, podatak o ovom razgovoru teško ćete pronaći, čak i to da je održan, ali njegov značaj je takav da objašnjava upravo ovo ignorisanje. Naime Brkić je uspeo da neutrališe ambicije Hrvatske da Srem i delove Bačke (Somborski i Subotički okrug) uknjiži u svoje katastarske knjige. Kako je to postigao? Nema materijalnih dokaza, ali iz sećanja savremenika – sa jednim od njih upravo o tome razgovarao sam 1990. godine u Zagrebu – može se zaključiti da je Brkić Vladimiru Bakariću nagovestio mogućnost traženja političko-teritorijalne autonomije za Srbe u Hrvatskoj ukoliko Hrvatska nastavi da insistira na pripajanju Srema. Sve što se kasnije događalo sa Brkićem i njegovim jedinim saborcima iz korpusa uglednih Srba iz Hrvatske, Radetom Žigićem i Stankom Ćanicom Opačićem, bilo je određeno razgovorima o unutrašnjim teritorijalnim pitanjima tadašnje Jugoslavije, pre svega odnosima Hrvatske i Srbije. Za razliku od drugih Srba komunista, Brkić shvata i odbacuje antisrpsku liniju jugoslovenskog komunizma i traži za svoj narod ono što su Hrvati komunisti tražili za svoj. Doživljava da njega, Žigića i Opačića izdaju njihovi sunarodnici u vrhu režima tadašnje Hrvatske, leđa im okreću gotovo svi, srpski narod je uplašen i povučen, ne shvata ni šta se događa, ni zbog čega se njegovi predstavnici, intelektualci i visoki oficiri, bivši ratni heroji, ponašaju kako se ponašaju i taj prvi i jedini posleratni pokušaj Srba da se izbore za stvarnu ravnopravnost u Hrvatskoj, biva poražen. Sva trojica – Dušan Brkić, Rade Žigić i Stanko Opačić završavaju na Golom otoku. Žigić tamo okončava život, a Brkić se po izlasku iz zatvora seli u Beograd. Tu su ga, ni kriva, ni dužna, 1975. godine optužili za „kontrarevolucionarno delovanje“ i osudili na kaznu zatvora u trajanju od osam godina. Brkić je umro 2000. godine. Kao jedan od mojih najvećih propusta u profesionalnoj karijeri beležim to što nisam uspeo da ga nagovorim na veliki intervju, ispovest. Pokušao sam, krajem devedesetih, nekoliko puta, ali bez rezultata. Što bi narod kazao, neka mi Bog oprosti ako grešim, ali mislim da su ti pokušaji propali zato što je Brkić sve do smrti bio uplašen čovek. Sa razlogom. Ne znam treba li Srbija samo Dušanu Brkiću da zahvali što se danas sa Hrvatskom ne graniči tu ispod Kalemegdana, ali da bi ime ovog čoveka u Beogradu trebalo češće da se spominje, u to nema nikakve sumnje“.

ŠURIGIN ZA GLAS JAVNOSTI: Rusi uvode smrtnu kaznu vešanjem

Zaboravljena zadarska »Kristalna noć«. Ovih dana u centru Zadra možete naići na poruku Srbima koja podseća na daleku prošlost toga grada, na jednog čoveka koji je u Zadru udario temelje mržnje prema pravoslavlju, ali i na događaj od pre samo dvadesetpet godina koji je bio repriza nacističkog divljanja desetog novembra 1938. godine.

Postoji u Hrvatskoj nekoliko mesta gde Srbi žive od dobre volje većinskog stanovništva. Ako nisu ljuti na nekoga kod kuće, na Haški tribunal, na Engleze koji Hrvatsku – Zagreb je u to ubeđen – koče na putu u EU, Hrvati će pronaći drugu zanimaciju, ali u slučaju i najmanjeg zatezanja nacionalnih žica, diranja u „svetu hrvatsku stvar“ (ima ih bezbroj) svaki hrvatski domoljub iskaliće bes na Srbima. Ako takvih još ima u njihovom mestu.

Repertoar je poznat i širok; provokacije na ulici, psovanje majke, bušenje guma na automobilu, razbijanje prozora i crepova i neretko fizički obračun. Najmanje što se Srbima u takvim mestima može desiti je da na zidu sopstvene kuće ili negde u gradu pročitaju »Srbe na vrbe«. Kao ovih dana u Zadru. Eno u centru grada, na jednom zidu već deset dana stoji ova poruka, ispisana ogromnim slovima, i niko je ne briše. Gradske vlasti kažu da je to »veoma skupo«.

Da, Zadar je jedan od takvih gradova, mesto gde se mržnja prema Srbima može opipati. U Zadru je i počeo masovni obračun sa Srbima u Hrvatskoj, Zadrani nisu imali strpljenja za pojedinačne obračune sa pravoslavnima, kao oni u Zagrebu, Osijeku, Sisku, Vukovaru…

Bio je drugi dan meseca maja 1991. godine. Popodne, lepo vreme, tek poneki oblak. Sa mora je dolazila svežina. Ljudi su sedeli po baštama i na terasama kuća i ugostiteljskih objekata. Odjednom se, pričali su kasnije svedoci događaja, sve pokrenulo, kao po komandi. Iz dela grada zvanog Gaženica krenula je grupa naoružana palicama, kamenjem i pištoljima. Na putu do centra grada za vrlo kratko vreme formirana je povorka od preko dve hiljade ljudi koji su klicali Hrvatskoj, urlali, pretili, i na vrhuncu te egzaltacije tražili ono što rulja, otvoreno ili prikriveno, uvek traži – krv. Ovoga puta, srpsku krv.

Pesma ruskog akademika posvećena stradanjima srpskog naroda

Orgijanje je trajalo celu narednu noć i dan iza toga. Neometani ni od koga, dodatno ohrabreni ponašanjem policije koja je i sama učestvovala u napadima na Srbe, novi hrvatski fašisti radili su isto što i njihovi nemački uzori u noći sa devetog na deseti novembar 1938. godine. Tamo su meta bili Jevreji. Tog i narednog dana u Nemačkoj je opljačkano i spaljeno između šest i sedam hiljada jevrejskih lokala, trgovina i kuća, spaljeno je oko 180 sinagoga i ubijedno 90 Jevreja.

Sve to ostaće upamćeno za sva vremena pod imenom »Kristalna noć«. Ušlo je u istorijske čitanke, udžbenike širom sveta, enciklopedije, ovekovečeno je na filmu, u pozorišnim komadima… O tome sve znamo.

»Kristalne noći« u Zadru, 1991. godine, sećaju se još samo Srbi koji su je preživeli. Njih desetak nije. U danima posle te noći i policija i civili odvodili su zadarske Srbe u ciglanu nedaleko Nina, gde su ih tukli, ispitivali, iživljavali se na njima. Više od pola leševa nikada nije pronađeno.

Za manje od 24 sata Zadrani su demolirali i opljačkali 136 objekata čiji su vlasnici bili Srbi. Hrvatska televizija predstavljala je taj događaj kao reakciju na ubistvo hrvatskog policajca Franka Lisice dan ranije na periferiji grada. Odmah je objavljeno saopštenje da su zločin počinili »pobunjeni Srbi«. Vladimir Šeks je iz Zagreba poručio da se radi o »opravdanom revoltu građana Zadra«. Nikada nije sprovedena prava istraga o ubistvu Lisice i ne postoje dokazi da su ga ubili Srbi.

Ali, cilj je postignut, danas u gradu Zadru kao stalni građani, sa tamošnjom adresom koja je i mesto stalnog boravka, živi tek nekoliko stotina Srba. Pre »Kristalne noći« bilo ih je više od 11 hiljada, skoro 15 odsto. Gotovo sve kuće zadarskih Srba oštećene su ili potpuno srušene eksplozivom.

Jovanka Sladaković i Nikola Žeželj godinama su obnavljali kuću u predgrađu Zadra, a kada im je to pošlo za rukom, 2009. godine, kad su sve sredili, postavili prozore, završili unutrašnje radove i u Beogradu, gde ih je odvelo izbeglištvo, spremali stvari za povratak, iz Zadra je došla vest da im je kuća demolirana. Jovanka ne želi da odustane i sve dovodi u prvobitno stanje. Deset dana kasnije neko joj provaljuje u kuću i po sobama ispisuje opšta mesta savremene hrvatske kulture: »Ubij četnika«, »Srbe na vrbe«, »NDH«, »Ubij Srbina«…

Moskva ponovo nosi crninu

Zadar je grad u kojem je za poslednjih deset godina zabeleženo najviše prelazaka sa pravoslavne na katoličku veru. Više od stotinu zadarskih Srba zatražilo je u tamošnjoj Srpskoj pravoslavnoj crkvi ispis iz pravoslavlja. Treba im taj papir jer lokalni fratri, navodno, neće da ih prime u katoličanstvo dok i formalno ne raščiste sa verom svojih predaka.

Katolički župnik iz Murvice, kod Zadra, don Ivica Jurišić žalio se čak i nekim evropskim institucijama na pravoslavnog sveštenika Petra Jovanovića iz zadarske crkve Svetog Ilije (podignuta u 16. veku), jer odbija da izda krsni list Srbima čija je namera da pristupe Katoličkoj crkvi.

Ne treba, verujem, ni podsećati da se ovi što su preko noći postali katolici više ne izjašnjavaju kao Srbi. Svi su Hrvati i to veći od onih »pravih«. Dokazuju se učlanjenjem u HDZ ili čak u Hrvatsku stranku prava, čiji predsednik Danijel Srb otvoreno govori o svojim simpatijama za Antu Pavelića, ustaštvo i NDH. [Posle mi je Predrag Piper svedočio da je na Filozofskom fakultetu u Zadru „tri godine predavao rusku leksikologiju, jednom mesečno. Poslednji put sam tamo stigao ujutru 3. maja 1991. kad su čistili ulice od srče. Naš kolega Dojčil Vojvodić uskoro je morao da pobegne iz Zadra, jedva“ – D. P.]

Vatreni katolik i Srbin. U januaru 2008. godine, na utakmici NLB lige Zadar-Partizan, igranoj u dvorani na Jazinama, fizički je napadnut legendarni zadarski košarkaš Arijan Komazec. Jedan od najboljih koje je dala hrvatska košarka. Napadači su tvrdili da ih je iznerviralo to što Komazec navija za Partizan. Istraga je utvrdila da nije navijao za Partizan, da je potpuno mirno sedeo sa devojkom i gledao utakmicu.

Zašto su ga onda napali? Zato što je Srbin, mada on sam to nikada nije isticao, ali svi u Zadru znaju ko su i šta su Komazeci. U Zadru, njegovom rodnom gradu, ne vredi mu ni to što je, ponoviću, dao veliki doprinos i zadarskoj i hrvatskoj košarci. Imao je Arijan nešto kasnije i drugih neugodnosti, vređali su ga na ulici. Pustiće ga na miru tek kad se izjasni kao Hrvat. Ako već nije, u međuvremenu.

Kuda ideš, Bosno?

Otkuda tolika mržnja prema Srbima baš u Zadru? Zašto ne jenjava ni 16 godina posle rata? Ima li objašnjenja, logike, razloga…?

Naravno, sličan odnos prema Srbima nalazimo i u drugim delovima Hrvatske, u Istri je to bitno drugačije, ali Zadar najmanje jednom nedeljno osvane u lokalnim ili republičkim medijima kao poligon antisrpskih igara. Ko je i kada posadio to drvo zla u ovom drevnom gradu koji je, ovo valja imati na umu, tek 1945. godine pripojen Jugoslaviji, odnosno, Hrvatskoj? Pre toga bio je u sastavu Italije, Austrije, Venecije…

Pažljiviji čitaoci »Pečata« setiće se da sam u jednom tekstu pisao o Vicku Zmajeviću, barskom i zadarskom nadbiskupu sa početka 18. veka. Katolička crkva i hrvatska istoriografija stavljaju ga na posebno, vrlo visoko mesto koje je svakako zaslužio. Sa pozicije interesa Katoličke crkve, razume se. Zmajević je sve vreme provedeno u Zadru vodio neprestanu, ostrašćenu i velikom mržnjom prožetu borbu protiv pravoslavlja. Treba samo videti pisma koja je pisao Vatikanu, ukazujući na »opasno i pogubno« delovanje sveštenstva Srpske pravoslavne crkve u Dalmaciji. Za sve nevolje i nesreće katolika u Dalmaciji, globalne i pojedinačne, Zmajević je optuživao pravoslavce, odnosno, Srbe.

Da možda Zmajević ne vuče srpske korene? Apsolutno, njegovi preci su od Njeguša sa Cetinja. Nikola Zmajević, pradeda Vickov, u sedamnaestom veku spustio se sa Cetinja do morske obale. Bolji život našao je u Perastu, kod Kotora, tu se oženio devojkom iz katoličke porodice, do smrti ostao pravoslavac, decu je odgajao u srpskom duhu, ali je dopustio da u religijskom određenju budu katolici. U to vreme, podsetimo, Srbin-katolik bilo je nešto sasvim uobičajeno.

Stric Vicka Zmajevića, Andrija Zmajević, bio je nadbiskup Barski i »primas Srbije«, ali je za sebe govorio i pisao da je »vatreni katolik i vatreni Srbin. Imao je izuzetno dobre odnose sa hercegovačkim mitropolitom Vasilijem Jovanovićem (Sveti Vasilije Ostroški), kao i sa patrijarhom srpskim Arsenijem III Čarnojevićem. Njegov sinovac Vicko posvetio je život borbi protiv pravoslavlja i srpstva. Činio je to stolujući u Zadru, ostavio je u tom gradu iza sebe i učenike i »verovanje« koje, vidimo, opstaje do dana današnjih.

MAKRONOV RAT

U Zadar i na zadarskom području Srbi se masovno naseljavaju u 16. veku, a od poznatijih Srba koji su svoj život vezali za Zadar svakako treba spomenuti: serdare Stojana Jankovića i Iliju Smiljanića, vođu Bukovičke bune Petra Jagodića Kuridžu; episkope i značajne nacionalne prvake u borbi za prava Srba Dalmacije Simeona Končarevića, Stefana Kneževića i Nikodima Milaša, arhimandrita Gerasima Petranovića, pesnike Petra Preradovića i Jovana Sundečića, te velikane srpske književnosti Simu Matavulja i Vladana Desnicu.

A što se tiče zadarske »Kristalne noći« niko za taj zločin nije kažnjen. Nijedan čovek, nijednim danom zatvora. Naprotiv, mnogi su nagrađeni napredovanjem na političkoj i policijskoj lestvici države koja evo čeka pred odškrinutim vratima Evropske unije“ (R. Dmitrović, 31. 5. 2011).

Gustav Krklec „Za dom spreman„. Negde sam „naleteo“ na podatak da je neko, davno, naredio da se Gustavu Krklecu dodeli nagrada Matice srpske za neku pesničku zbirku i ne znam da li su iz nje isključeni stihovi: „Na zastavi je hrvatska kruna / a ja sa braćom za dom spreman / stražarim na granici kod Zemuna“. Na Krklecovu stražaru pod Kalemegdanom mogla bi se dodati još pokoja pojedinost o „hrvatstvu“ u Sremu. Neka jedna od njih bude, recimo, zapis književnika Julija Benešića (1883–1957) iz 1911. godine, pominjem ga i na drugom mestu, da se „još stide srijemski momci, da glasno za sebe reknu, da su Hrvati“. Tada on upozorava i na to da „još nije svršen rad oko ujedinjenja Hrvata ni u Hrvatskoj samoj“ i iščuđava se nad činjenicom da „pred trideset godina donosi Obzor dopise iz Vukovara, koji glase po prilici onako, kao da su pisani iz današnjeg Kragujevca“. Smisao tih navoda potpunije će se razu­me­ti ako se kaže da Srem „nikad nije bio pod hrvackom državom, pod srpskom bio je: bio je i despotovina srpska; bio je i vojvodina srpska. Starosjedioci u Srijemu su čisti Srbi, došljaci su većinom Nijemci; ima nešto Slovaka i Mađa­ra, a Hr­vata, izuzimajući činovnike [po varošima], baš ništa“. Da bi se, među­tim, broj Hrvata i tamo povećao, „na posljetku su od Rimokatolika Nijemaca poče­li graditi Hrvate“ i „pod plaštom rimokatoličkijem htjeli su im Hrvati dati svoje ime“. Koliko je broj „Hrvata“ po Sremu bio minoran, pokazuju i najnoviji hrvatski izvori: oni su sada većinski elemenat tek u pet-šest mesta (Gibarac, Go­lu­binci, Hrtkovci, Kukujevci, Slan­kamen, Sot), a u nekima su još ostali u znatnom broju (Beška, Inđija, Mitrovica, Petrovaradin, Ruma) i, prema crkvenim podacima, tamo ih ima oko 24.000, zajedno valjda sa onima u Surčinu, Batajnici i Zemunu. (Toliko je „Hrvata“, valja pretpostaviti, od vremena Benešićevog zapisa izgubilo osećaj sti­da, ispisalo se iz srpskog katoličkog korpusa i uskočilo u nešto čemu niko od njih ranije nije pripadao.) Ako bi se na te navode moglo gledati kao na nesporne činjenice, neke druge pojedinosti u ovim raspravama mogu se ozna­čiti kao besmislene, a među njima izdvojićemo makar dve: 1) „Srijem­ska županija, područ­no zaokružena 1881. nakon razvojačenja petrovaradin­skoga vojnog okružja“, pred­stav­ljala je administrativnu jedinicu u okviru Aus­tro­­u­garske monarhije i Hrvat­ska je mogla na Srem pretendovati samo po onim „rezonima“ po kojima je pretendovala i na Carigrad. To se pokazalo 1918. kada su se Banat, Bačka i Baranja (na Velikoj narodnoj skupštini u Novom Sadu, 25. no­vem­bra) i Srem (24. novembra, na Zboru Sremaca u Rumi), slobodnom voljom svojih de­mo­kratski izabranih predstavnika, pripojili Srbiji. 2) Samardžijina priča o to­me da je „u lipnju 1945. na osnovi prijedloga tzv. Đilasove komisije za razgrani­čenje Srijem po nejasnim kriterijima podijeljen u dva nejednaka dijela: manji, za­pad­ni (35% površine) ostao je Hrvatskoj [kurziv – DP], dok je veći, istočni dio ušao u sastav Vojvodine“, mogla bi se dopuniti makar dvema napomenama. Krite­ri­ji Đilasove komisije bili su sasvim jasni: tamo su, po Đilasovu shvatanju, Hr­va­ti „bili u većini“, ali je zanimljivo da on nije rekao da je ta „većina“ obez­be­đena zatiranjem tamošnjih Srba (u Jasenovcu i drugde) i Pavelićevom koloni­za­cijom ustaških koljača iz Hercegovine. Srem, dakle, nije „ostao u Hrvatskoj“ nego su komunisti tim delom Srema, i celom Baranjom, nagradili Hrvate, kao svoje proverene ratne saveznike, za zlo­čine nad Srbima. I tako im darovali i današnje tzv. Hrvatsko Podunavlje. Učinjeno je to u suprotnosti sa tvrdnjom don Ive Prodana, jednog od tumača hrvat­skog pravaškog „znanstva“, da se „srpstvo terito­rijalno ograničava na Srem, Ba­nat i istočnu Srbiju“. Tako se pokazuje da da­naš­nji hrvatski pravaši ili nisu dovoljno upućeni u ono što su im uzori pro­povedali ili su u svojim veliko­hr­vatskim fantazijama svoje uzore nadmašili. (Istaknuti potomci tih koljača danas su, recimo, Tomislav Marčinko, „komentator i zamjenik glavnog urednika novosadskoga »Dnevnika«, prije nego što se za kulminacije velikosrpskoga nacionalizma preselio u Zagreb“ da bi se našao uz svoje koljačke uzore ili Ivan Penava, gradonačelnik Vukovara, koji predvodi one „Hrvate“ koji su, po rečima Julija Benešića, izgubili osećaj stida zbog toga što su se našli tamo gde im mesta nikad nije bilo.

MAKRONOVI JANIČARI

Činjenicama koje su ovde navedene mogle bi se dodati i one o zajedničkom ratovanju komunista i ustaša protiv Srba i – pravoslavlja. Komunisti su, naime, sve vreme rata, obezbeđivali Jasenovac od opasnosti da ga ne bi neki svojeglavi komandant  napao sa svojom jedinicom, kao što je to predlagao, recimo, Nikola Demonja, Bakarić tu ideju energično odbio, a kad je Demonja neoprezno ponovio svoj predlog, njemu je u potiljak objašnjeno zašto to ne treba činiti. (I posle toga bio proglašen za narodnog heroja). Tako se dogodilo da su najposlušniju članicu fašističke koalicije komunisti preveli na stranu zemalja-pobednica u Drugom svetskom ratu i to uverljivo govori da se u Jugoslaviji ratovalo jedino protiv Srba i pravoslavlja i u tome su sve antisrpske i antipravoslavne koalicije bile i poželjne i favorizovane. Komunisti su, međutim, ubrzo procenili da je i to bilo malo pa je Đilasova Komisija za razgraničenje Hrvatske i Vojvodine (ne, dakle, Hrvatske i Srbije) 1947. darovala Hrvatima uzan pojas niz Dunav od Vukovara do Neština „jer su Hrvati i tamo imali većinu“ (od 18.000 žitelja na tom prostoru – bilo ih je 6.000!).

*

Stradanje kordunskih Srba 1944, ali i njihovih tužilaca šest godina kasnije, uvezalo se u zajednički čvor sa još jednim krupnim događajem na tome prostoru iz vremena koje je neposredno prethodilo stradanju Žigića, Brkića i Opačića – bio je to „Krajiški ustanak“. O tome događaju potpisnik ovih redova prvi put je nešto saznao tokom višegodišnjih putovanja po Baniji i Kordunu. Tada je o tome nešto stidljivo pisano i u NIN-u, ali se to negde „zagubilo“ u mojoj dokumentaciji. Stoga, beležim ovo na osnovu svoga nesigurnog pamćenja: ustaški i komunistički teror nad narodom Korduna i susedne Cazinske krajine postao je neizdržljiv jer su „obavezni otkup“ i poreski nameti tako raspoređivani da su sela koja su više puta bila spaljivana tokom rata opterećivana većim nametima nego ona koja su u njihovim spaljivanjima sudelovala. To je izazvalo opštenarodni bunt o čijim razmerama nema nikakvih podataka, ali se zna da je reakcija vlasti bila žestoka: vojska i policija pobunu su surovo slomili, njene predvodnike postreljali po kratkom postupku, a koliko je naroda tada pobijeno – o tome se nikad nije smelo govoriti, te mi ni moji informatori o tome nisu mogli ništa konkretnije posvedočiti.

Kada je potpisnik ovih redova, mnogo godina kasnije, poslednji put pohodio Baniju i Kordun, bio je, između ostaloga, i na Ćaničinoj kuli u Tušiloviću, i u mnogima drugim od Jasenovca do Karlovca. I shvatio: tamo je vreme stalo na onoj tački na kojoj su ga kordunaški mučenici zaustavili.

Nezavisna Ustaška Država, od svih investicija na tim prostranim srpskim prostorima, pominjala je jedino da će tamo, u Pounju, oko Dvora, izgraditi deponiju nuklearnog otpada – za elektranu Krško.

Autor: Dragoljub Petrović, fragmenti iz knjige Pogled u maglu.

SKINI APLIKACIJU