Nestašica mleka, problem za koji se znalo još pre 15 godina
Autor: Glas javnosti
Manje je krava, a ni za njih nema dovoljno hrane, zato će dati manje mleka, a potrošnja je porasla. Trgovci i država limitiraju cene, gazdinstva to ne mogu da izdrže, što sve vodi novim praznim rafovima sa mlekom.
Da će u Srbiji doći do nestašice mleka moglo se znati iz izveštaja o stanju u stočarstvu u poslednjih 15 godina. Umesto dugih izveštaja kratak rezime stanja kaže: nestašica mleka nastaviće se u narednoj godini, i trajaće sve do prvih narednih otkosa, odnosno obezbeđivanja dovoljno hrane za goveda. Ali jedna dobra žetva neće dugoročno rešiti problem. Aktuelni uvoz mleka nije održiv na duži rok i ne može da nadomesti ono što nedostaje tržištu Srbije, objašnjava za „Politiku” profesor dr Rade Popović sa Ekonomskog fakulteta u Subotici.
Dr Popović godinama je proučavao i prikupljao podatke o proizvodnji mleka u zemlji i inostranstvu, ali je, kaže, poslednjih godina odustao jer se uverio da te podatke niko ne želi da koristi.
„Srbija je godišnje proizvodila oko 1,5 milijardi litara mleka, i ova količina bila je dovoljna za domaće tržište, a obično je od toga dva do tri odsto odlazilo u izvoz. Međutim, mi imamo stalno smanjivanje broja grla, posebno u Vojvodini, ali je to, s druge strane delimično nadoknađeno povećanjem produktivnosti proizvodnje mleka po kravi kod većih gazdinstava”, kaže Popović.
Srbija je 2006. godine proizvela 1,6 milijardi litara mleka, a lane 1,47 milijardi litara. Podaci iz popisa 2012. godine, kao i anketa poljoprivrednih gazdinstava iz 2018. pokazuju da je ukupan broj gazdinstava koji su se bavili stočarstvom opao za 20 odsto. Na ovaj negativan trend nadovezale su se dve sušne godine, kada 2021. godine nije bilo dovoljno ni kukuruza u zrnu, ni silaže da se naprave rezerve stočne hrane. Onda je došla još gora 2022. godina.
„Mi smo sada tek počeli da osećamo probleme, a osetićemo ih još više u narednoj godini. Do sledećeg ciklusa proizvodnje, dok ne bude ponovo silaže ili lucerke koja kreće od maja, stočari će manje da hrane krave, a krave kada se manje hrane daju od 10 do 15 odsto mleka manje. To je proizvodna realnost”, kaže profesor Ekonomskog fakulteta.
Dok je opadao broj krava, sa druge strane, rasla je kupovna moć stanovništva. Iako to prosečnom građaninu ne izgleda tako, ali je potrošnja sa 195 litara mleka po stanovniku porasla na 215 litara. Mada smo mi još uvek tržište koje pije mleko, za razliku od razvijenih evropskih zemalja u kojima se mleko „jede”, i ovde je porasla potražnja za različitim sirevima, maslacima, namazima. Međutim, suština problema nije u povećanoj tražnji već u narušenom lancu od proizvodnje do tržišta.
„Nama se manjak stvorio u poslednjih 10 do 15 godina, zbog promene koja se u drugim zemljama dogodila ranije. Mi smo dugo imali dobru saradnju mlekara i poljoprivrednika gde su mlekare pomagale rast poljoprivrednika. Međutim, od 2005. godine tržišnu moć preuzeli su i ojačali trgovački lanci koji uređuju i cenu mleka i vrste proizvoda. Da bi se održale, mlekare sada teret prebacuju državi i poljoprivrednicima”, kaže dr Popović i ilustruje podatkom da dok je u svetu otkupna cena mleka bila 60 evrocenti, kod nas je plaćano 30 evrocenti po litri, a država je uvođenjem premija pokušala da to nadomesti. „To je dugoročni problem, poljoprivrednici više nisu mogli da generišu dohodak, da prežive i naročito mala gazdinstva plaćaju ceh. Veća gazdinstva su imala bolju pregovaračku poziciju sa mlekarama, kada su dobijala višu cenu, jer je uvek postojao dvojni cenovnik. Sada su pogoršani uslovi proizvodnje i poljoprivrednici ne mogu da izdrže sa niskim cenama mleka, imamo nedostatak stočne hrane i rast cena stočne hrane, što sve smanjuje ili potpuno ukida proizvodnju”, kaže dr Popović.
Problemi u tržištu nastali su i zbog tržišne panike usled koje je nestašica od 10 do 15 odsto manje mleka, pretvorena u nestašicu od 30 odsto manje mleka, a zbog ograničenja cene mlekare, koje po pravilu vode menadžeri zainteresovani samo za dobar poslovni rezultat u tekućoj godini, većinom su se okrenule izvozu.
U lancu snabdevanja sada jedino svoju organizaciju nemaju poljoprivrednici.
„Svugde u svetu proizvodnja mleka, čak do 90 odsto, odvija se preko zadruga, ali ne ovog tipa kakvog mi poznajemo. Mlekare su u rukama poljoprivrednika i ovo udruživanje nema veze sa veličinom gazdinstva. Stočari ulože novac, naprave mlekaru i onda to plasiraju trgovinskim lancima i na taj način imaju bolju pregovaračku moć”, kaže profesor Popović.
Prema njegovim rečima inicijativa za to mora poći od samih poljoprivrednika, da zaštite svoj interes, i da tu ne igra ulogu veličina gazdinstva jer će se pre ili kasnije svi naći u istoj poziciji.
„To jeste veliko ulaganje i rizik koji niko ne želi da prihvati jer su svi preokupirani sa mnogo rizika u svojoj proizvodnji, ali je to jedini način da poboljšaju svoju situaciju”, kaže dr Popović.
SKINI APLIKACIJU
