ŽIVOTNA PRIČA MATI JOVANE, NEMICE KOJA JE POSTALA SRPKINJA: Niko me nije ni popreko pogledao, iako je moj deda bombardovao Beograd
Autor: Glas javnosti
Neverovatan životni put prošla je unuka čoveka koji je bombardovao Beograd i koja je, iako rođena u uglednoj aristokratskoj porodici kao Sibila Ler, postala srpska monahinja Jovana u manastiru kod Ljubovije.
- Iako svi znaju da sam, ni kriva ni dužna, potomak nemačkog generala Aleksandra Lera, za protekle tri decenije, koliko sam monahinja, nikada u Srbiji nisam doživela nikakvu neprijatnost. Niko me nije ni popreko pogledao niti mi je uputio bilo kakvu ružnu reč. Pre bih rekla da osećam neku dodatnu toplinu i srdačnost u ophođenju, kao da ovaj narod velike duše i srca, na diskretan način želi da kaže "Ma znamo mi da ti nisi ništa kriva, osećaj se slobodno. Mi te volimo!"
Ovako svoju uzbudljivu i čudesnu životnu priču započinje Sibila Ler (62), potomak generala Aleksandra Lera.
Rođena je u uglednoj aristokratskoj porodici u Nemačkoj, a sada je smerna monahinja Jovana u manastiru Soko kod Ljubovije, u Eparhiji šabačkoj.
NE PROPUSTITE
- Voljom Božjeg promisla, ja imam dve otadžbine: Nemačka je fizička, a Srbija moja duhovna otadžbina - ispričala je mati Jovana, a prenele Novosti.
- Kao što je po istinitim rečima Gospodnjim duša pretežnija od tela, tako je mome srcu bliža moja duhovna otadžbina Srbija.
Podeljena osećanja o poreklu dugo su je, kaže, pritiskala i saplitala. Sve dok u besedi patrijarha Pavla u Manastiru Svetog Nikole na Sokolu nije čula, za njenu dušu lekovite, reči "Čovek ne može da bira vreme i mesto u kojem će se roditi i živeti. Od njega ne zavisi ni od kojih roditelja, ni od kog naroda će se roditi. Ali od njega zavisi kako će u životu postupati: da li kao čovek ili kao nečovek. Ma gde bio i ma gde živeo."
- Rođena sam u staroj i uglednoj nemačkoj aristokratskoj porodici Ler, koja pripada protestantskoj Evangelističkoj crkvi. Moj nadležni sveštenik i prvi veroučitelj bio je učenik i poštovalac čuvenog pastora Fridriha Grisendorfa iz Evenburga kod Osnabrika, koji je, neposredno posle rata, u maju 1945. godine, izgovorio čuvenu besedu o Srbima. Od njega sam slušala o jednom narodu koji je u Drugom svetskom ratu izvojevao najveću pobedu. Pobedu duše, pobedu srca i poštovanja, pobedu mira i hrišćanske ljubavi. Jer, kad je rat završen i kad su pukle logorske žice, na nemačkoj zemlji se našlo 5.000 živih srpskih kostura. Svi su očekivali njihov opravdani gnev i osvetu, jer su nemački vojnici u njihovoj zemlji ubijali sto Srba za jednog nemačkog vojnika. To se nije desilo. Naprotiv, oni su milovali nemačku decu, davali im bombone, razgovarali sa Nemcima kao sa svojom braćom...
Tek tada je, kaže mati Jovana, svima postalo jasno zašto je veliki Gete učio srpski jezik, zašto je s tolikom ljubavlju i poštovanjem primao i podržavao Vuka Karadžića, i zašto je Bizmarku poslednja reč na samrtničkoj postelji bila: "Srbija".
- Naš pastor nam je govorio o srpskim junačkim epskim pesmama kao najvećem kulturnom blagu Evrope i sveta. Više ih je prepričavao i skretao pažnju na to da su one neprevodive i da se jedino mogu razumeti na srpskom jeziku. Savetovao nam je da učimo srpski jezik, kako bismo se uverili u tu svojevrsnu čaroliju umetnosti pred čijom lepotom se do zemlje poklonio vajmarski genije.
Mati Jovana kaže da je to u njoj rodilo želju da upozna "taj mali veliki narod i da se približi njegovom duhu i kulturi". U manastiru Himelstiru kod Hildeshajma prvi put je ušla u pravoslavnu crkvu i prisustvovala svetoj liturgiji, koju je tada služio vladika Lavrentije, tadašnji srpski episkop za Zapadnu Evropu i Australiju.
NE PROPUSTITE
- To je bio neopisiv i nezaboravan događaj. To je bilo moje duhovno začeće. Moje pravoslavne blagovesti. Tada sam našla sebe i svoj novi dom. Na zemlji i na nebu. I ukoliko bi trebalo da označim najvažnija ili, laički rečeno, najsrećnija tri dana u svom životu, to bi bili: prvi, kad sam prihvatila pravoslavlje kao svoju veru; drugi, kad sam posle više godina iskušeničkog života primila monaški čin i svoje svetovno ime Sibila promenila u monaško Jovana; treći, kad sam dobila srpsko državljanstvo.
Nikad neću zaboraviti dan kada se, posle uobičajenih dugih birokratskih procedura, u mojim rukama našla draga srpska lična karta. To mi je bilo uzvišenije nego da sam dobila diplomu Oksforda ili Sorbone. I gle paradoksa! To je bilo u ono vreme kada su mnogi u ovoj zemlji sanjali o tome da dobiju nemačku vizu ili pasoš i da odu odavde - seća se monahinja.
NE PROPUSTITE
Mnogi je, kaže, pitaju šta ju je tako snažno privuklo pravoslavlju.
- Na prvom mestu, lepota pravoslavne svete liturgije i ostalih svetih bogosluženja. Zatim pravoslavni smisao monaškog postriga, posta i vrlinskog podviga u hrišćanskom životu, ali i pravoslavna umetnost, ikonopis, drevne freske i pravoslavna duhovna muzika, a iznad svega, lepota srpske svetosavske duše i lepih srpskih narodnih običaja. Naročito harizma krsne slave. Ja sam izabrala za svoju krsnu slavu praznik Sveta tri jerarha, 12. februara. Slavim svečano i torženstveno kao prava Srpkinja.
Njena neobična životna sudbina podstakla ju je da se pozabavi odnosima Srba i Nemaca kroz istoriju.
U Srbiji se, priča mohaninja, spominje da je Stefan Nemanja u Nišu dočekao Fridriha Barbarosu na trećem krstaškom pohodu, i da je nemački vojskovođa za trpezom jeo prstima, a Nemanja zlatnim escajgom.
NE PROPUSTITE
- Tada sam razumela da čovek kroz život i vreme putuje putevima Božijeg promisla. Rodi se u jednom mestu a celoga života traga za nekim svojim predodređenim mestom. Ne smiri se dok ga ne pronađe, ili dok ono ne prizove njega - priča mati Jovana.
(Glas javnosti)
SKINI APLIKACIJU
.png)
