Život nije imao milosti prema Miroslavu: Sa 14 godina se borio sa leukemijom, sada kao socijalni slučaj brine o nepokretnom ocu

"Majko, čuvajte suze, ovo će da potraje". Tako je i bilo...

"Moja pokojna majka kuvala je ajvar u dvorištu, jer je bio početak oktobra. Ja dolazim kući, bio sa drugarima na fudbalu i počinjem da se teturam po dvorištu kao pijan. Majka me pita da li sam dobro, ja kažem dobro sam, malo sam umoran od fudbala. Sutradan budim se i od prizora koji sam ugledao uplašio sam se. Moje telo je bilo prepuno zelenih hematoma i modrica.. Odlazim u školu i na času geografije nastavnica je prva primetila promenu u mom ponašanju. Na njeno pitanje kako si, jedva sam iz petnih žila uspeo da izustim dobro sam. To je bio utorak. Već u petak ja sam bio u Beogradu u bolnici u Tiršovoj sa dijagnozom akutna leukemija", počinje Miroslav svoju ispovest za "Blic".

Kada je saznala zarak  majka dečaka koji je tada imao svega 14 godina briznula je u plač. Miroslav se priseća rečenice doktorke koja joj govori: "Majko čuvajte suze, jer ovo će da potraje". Tako je i bilo. Borba je trajala čitave tri godine.

Koštanu srž mu vadili na živo, tri godine čekao da smrt dođe po njega

Čak i nakon 22 godine, Miroslav pamti bol koji je osećao pri svakom vađenju koštane srži Tri godine je čekao da smrt dođe po njega, iako je bio samo dete.

"Akutna leukemija je bolest gde se sve intervencije rade na živo i bez anestezije. Imao sam 14 godina i bio sam svestan svega šta mi se dešava i svu bol koja u datom trenutku nastupi ja sam osetio na svojoj koži. Tri puta su mi koštanu srž vadili na živo. Trenutak kada igla probija kost, osećaj je kao da vas neko macolom udara. Od prejakih lekova i hemoterapija par puta mi je opadala kosa. Nisam se plašio ćelavosti. Plašio sam se samo da mi glava sa ramena ne padne. Tri godine ja nisam uspevao da ustanem na noge i da sam odem do toaleta. Tri godine, od danas do sutra ja sam čekao smrt da dođe po mene", priča nam on.

Leukemija više nije retka bolest: Sve više ljudi godišnje oboli od nje

"Probadala mi kičmeni stub iglom od 20 centimetara"

Kako kaže, najteži deo lečenja bio je kada je dobija terapiju u kičmeni stub, koja se vrši iglom dužine 20 centimetara.

"Doktorka ručno i bez anestezije iglom probada moj kičmeni stub. Kada igla probije kičmeni stub, jačina bolova je toliko velika da ja jednostavno ne čujem svoje disanje. Od bolova oduzmu mi se ruke i noge koje ni ne osećam. Nemam snage ni za treptaj oka. Jednostavno sam nepokretan, bol je toliko jaka i uspeva da paralizuje celo moje telo. U tom trenutku osećao sam se mrtvim", seća se naš sagovornik.

Razmišljao i o samoubistvu, a izašao kao pobednik

Ipak, uspeo je da pobedi rak. Najveća podrška bila mu je majka koja je nedavno preminula od iste bolesti zbog koje je plakala za sinom. Miroslav nam priča da je suze na njenom licu video samo jednom. Svaki put kada bi osetila tugu i beznađe, izlazila je napolje i plakala, da dete ne vidi.

"Gleda svoje dete kako se na samrti muči i ne može da mu pomogne. Bio sam na samrti više puta u te tri godine borbe. Priznajem da sam čak razmišljao i samoubistvu . Šta će mi život kada ja nemam snage ni kašiku da držim u ruci? Ipak, moja majka je bila rame koje je držalo moju glavu da ne padne. Zbog nje sam odustao od samoubistva", pojašnjava naš sagovornik.

MIHAJLOVIĆ OTKRIO NEŠTO STRAŠNO: Postoji šansa da se BOLEST VRATILA! Hrabra ta leukemija, kad ponovo hoće da se kači sa mnom

"Bacali su čaše iz kojih sam pio, jer su mislili da sam zarazan"

Miroslav priznaje da mu je pored majke podršku mu je pružao i školski drugar Miloš sa kojim se i danas druži i na koga može da se osloni u pola noći. Ostali su ga praktično odbacili, a nakon izlečenja doživeo je i da ljudi bacaju čaše iz kojih pije, jer misle da je zarazan.

"Ljudi su od mene bežali kao da sam zarazan. Umesto da me tapšu po ramenu i da mi čestitaju to što sam pobedio rak, nisu čak želeli ni da se rukuju sa mnom. Dobrodošlicu u novi život poželeli su mi tako što su čaše iz kojih sam ja pio i tanjire iz kojih sam ja jeo bacali u smeće. Svako poniženje podneo sam uzdignuta čela. Ja sam pobedio rak. Ja sam pobednik koji poštuje sebe", poručuje Miroslav i bodri sve druge koji se bore sa istom dijagnozom da veruju u sebe i hrabro se suoče sa neprijateljem.

Miroslav kaže da je presudno za izlečenje bilo to što za 14 godina nijednom nije bio bolovao od neke druge bolesti. Bio je fizički aktivan, igrao fudbal... Lekari su smatrali da ga je takav način života spasio od bola tokom terapije.

Borba sa rakom otvorila put ka pisanju pesama

"Osim mog srca koje je bilo mnogo zdravo i jako, presudno za izlečenje je bila i moja vera u Boga. Što je moja borba sa leukemijom duže trajala, to je moja vera u Boga bila sve veća i veća. Prihvatio sam činjenicu da imam rak i nisam odustao od borbe. Verovao sam u Boga, čak i onda kada sam bio na samrti", priča Miroslav i dodaje da mu je upravo vera otvorila novi put - put ka pisanju pesama.

"Po prirodi sam komunikativan i druželjubiv čovek. Zbog toga mi svi moji poznanici pričaju svoje životne priče koje ja kasnije pretvaram u pesme. Pišem ljubavne pesme. Volim da pišem duhovne, patriotske i rodoljubive pesme. Inspiracije imam i previše. Mogao bih na svakih dva meseca da objavljujem zbirke pesama. Međutim volja je ono što nemam", pojašnjava Miroslav.

Danas živi kao socijalni slučaj

Nažalost, ovaj heroj već 30 godina živi kao podstanar bez kupatila i sudopere i brine o ocu koji je invalid. Zbog teških životnih uslova, i volje za pisanjem mu ponestaje. Nije sposoban da obavlja fizičke poslove, a srednju školu nije završio jer mu osnovna škola koju je pohađao nije dozvolila da polaže prijemni ispit.