ŽESTOKE KAZNE DUŠANOVOG ZAKONIKA : Pojedini članovi i danas uteruju strah u kosti

Svoju vladavinu car Dušan je učvrstio i zakonikom koji je donet na saboru Vlastele i crkvenih velikodostojnika

Stefan Dušan Nemanjić smatra se najmoćnijim srpskim vojskovođom i vladarom, za vreme čije vladavine je srpska država bila najveća i najcenjenija u svojoj istoriji.

Nadimak Dušan Silni dovoljno je govorio o njemu i njegovom karakteru. Dok jedni veruju da je bio oslobodilac, drugi smatraju da je bio veliki osvajač. Postao je najveći srpski vladar i to vreme najvećih evropskih vladara­ – Jovana Luksemburškog, Karla Velikog, Jovana V Paleologa…

Preminuo je 20. decembra 1355. godine, još uvek mlad i u punoj snazi, kada se spremao na pohod za osvajanje Carigrada. Uzrok smrti nikada nije utvrđen, ali se govorilo o trovanju, moždanom udaru i čak epilepsiji.

U njegovu slavu izdvojili smo neke od činjenica koje bi svaki Srbin trebalo da zna o kontroverznom vladaru iz dinastije Nemanjić.

“ČELIČNI” ZAKON I OŠTRE KAZNE

Svoju vladavinu car Dušan je učvrstio i zakonikom koji je donet na saboru Vlastele i crkvenih velikodostojnika na Vaznesenje Gospodnje – Spasovdan, 21. maja 1349. godine u Skoplju. Cilj Zakonika je bio da Dušanovo carstvo pretvori u Vizantiju.

Zakon i mere koje su bile na snazi za vreme njegove vladavine bile su toliko poštovane, a kazne za kršenje istih bile su oštre, a prema nekima i brutalne. Upravo zbog tih mera smanjena je korumpiranost, vandalizam i nekultura.

Sem svetovnih prestupa, ovaj zakonik je uređivao i duhovne, pa su pored krađe i ubistava strogo bili kažnjavani i povreda ugleda, časti, ali i preljube. Jedan od prvih stvari koje zakonik uređuje je bračni odnos, pa su postojale stvari koje su bile strogo zabranjene u braku, a pogotovo van njega.
U zakoniku stoji da niko ne sme da se ženi bez blagoslova svog duhovnika, a ukoliko se to učini “takvi da se rastave”. Ne samo da su zakonom uređivani bračni, već i seksualni odnosi, te se kažnjavala čak i “blud među supružnicima”.

“Ako vlastelinka učini blud sa svojim čovekom, da im se obema ruke odseku i nos sareže”, navodi se u ovom zakoniku.

Danas, mnogi žale što nisu živeli u vreme kada je Dušanov zakonik bio na snazi budući da veruju da devijantnih i izopačenih pojava kao danas nije bilo.

Da danas važi zakon iz četranestog veka, gotovo je sigurno da broj silovatelja i pedofila ne bi bio ni približno toliko veliki.

Oko za oko, zub za zub

Dušanovim zakonikom oni su se kažnjavali na sledeći način: “I koji vlastelin uzme vlastelinku silom, da mu se obe ruke odseku i nos sareže, a ako sebar uzme vlastelinku silom, da se obesi, a ako svoju drugu uzme silom, da mu se obe ruke odseku i nos sareže”.

Takođe, pojave kao što su laž, mito i kleveta nikome ne bi smele da padnu na pamet. Ove pojave smatrane su velikim prestupima, pa su se, u tom slučaju, sprovodile sledeće kazne:

Falsifikovanje dokumenata, kažnjavalo se oduzimanjem onoga što je se pokušalo prikriti. Za primanje mita, oduzimala se sva imovina, dok se klevetnik poistovećivao sa razbojnikom.

Psovke su danas postale svakodnevnica i gotovo da nema čoveka koji ih ne koristi i redovno ne čašćava nekog poznatog ili nepoznatog ovim rečima. Međutim, u vreme cara Dušana korišćenje psovki je moglo mnogo da košta. U 55. članu kaže se da “ako vlastelin, ili vlastelinčić, opuje sebra, da plati sto prepera, ako li sebar opsuje vlastelina, ili vlastelinčića, da plati sto perpera i da mu se osmudi brada”.

Oko za oko, zub za zub najbolje se ogleda kroz kazne vezane za najstrašnije zločine ubistva. Kazna za ubice bila je smrt, međutim ukoliko bi se ubili najbliži srodnici, kazna je bivala stroža.

“Ko se nađe da je ubio oca ili mater, ili brata, ili svoje čedo, takav ubica da se spali na ognju”. Ako bi neko ubio duhovno lice, mogao je da završi i na vešalima.

Alkoholizam je danas, takođe čest, ali nekada je svakoga ko malo popije čekala brutalna kazna.

“Pijanica otkuda ide i ozledi koga, ili poseče, ili okrvavi, a ne ubije, takvomu pijanici da se oko iskopa, i ruka odseče; ako li u pijanstvu što podere ili kapu skine, ili drugu sramotu učini, a ne okrvavi, da ga biju sa sto štapova i da se baci u tamnicu, i potom da se izvede iz tamnice i da se bije i pusti.”

U Dušanovoj Srbiji gosti, odnosno turisti su se istinski poštovali.

“Ako se gde desi kome bilo gostu ili trgovcu ili kaluđeru, te mu uzme što otimačina, ili lopov ili kakva bila neprilika, svi takvi neka dođu carstvu mi, da im plati carstvo mi, što budu izgubili, a carstvo mi da traži kefalije i vlastelu kojima bude put predan i straže poverene. I svaki gost, i trgovac, i Latinin, da dođe prvim stražama, sa svim što ima i nosi, da ga straža straži predaje sa svim; ako li se dogodi te što izgubi, neka bude porota, što reknu verodostojni ljudi po duši da su izgubili s onim porotnicima, to da im plate kefalije i straže”.

Glas javnosti / O10S

SKINI APLIKACIJU