Odgovor Glasa javnosti na albansko falsifikovanje istorije: Čuveni „ilirski mit“ o Albancima kao starosedeocima Balkana(Prvi deo)

Jusuf Budžovi, albanski istoričar na prištinskoj televiziji, o čemu je Glas javnosti pisao, izrekao je blago rečeno laž i debelu izmišljotinu, ustvrdivši da je dinastija Nemanjića ilirskog porekla, a da je srpska nacija formirana tek u 19. veku?!

Na tu laž, izmišljotinu i očit falsifikat srpske istorije, osim Glasa javnosti, niko u Srbiji nije reagovao, ni istoričari, ali ni država koja je morala da uputi, bar - protestnu notu, ili da pozove ambasadora Albanije?!
 

Jusuf  Budžovi, istoričar, bavi se očito onim "što je babi milo to joj se i snilo", i zarad dnevne politike, falsifikujući istorijske činjenice dodaje: Srbi nemaju istoriju?! Srpska nacija je formirana u 19. veku, nakon što su formirali jezik.

            Takođe je govorio i o dinastiji Nemanjića „koja je vladala Dardanijom tokom srednjeg veka“, u periodu od 1166. do 1371. i poručio albanskoj naciji da je "došlo vreme za suočavanje sa velikom srpskom propagandnom ideologijom"...Usput je dodao:"Srbi su uplašeni - jer je njegova knjiga „Kosovo“ prevedena na engleski jezik."

            -Srbija se prvi put suočava sa mišljenjem albanskog istoričara koji ruši te okvire velikosrpske misli. Oni reaguju, ali to su činjenice koje su falsifikovali i plaše se njihovog javnog izlaska. Uplašeni su jer je knjiga 'Kosovo' prevedena na engleski jezik, istakao je Budžovi.

            Naveo je da se bitka sa velikim srpskim lažima, iza kojih stoji Srpska pravosUspu, i po običaju opet je optužio Srpsku pravoslavnu crkvu - da "SPC stoji iza tih velikih srpskih laži...?". Srpska istorija je u poslednjih 100 godina, pored genocidnih projekata, objavila i 24 knjige koje su takođe prodate u SAD. - dodao je Budžovi.

            Šta reći na ovo, na ovakvo nepoznavanje osnovnih istorijskih činjenica i istorije Srbije, pa i albanske istorije, osim da je ovo samo nastavak agresije lažne istoriografije, s ciljem da se pokaže da su Albanci starosedeoci na ovim prostorima, a većina ostalih samo slučajni prolaznici koji su se tu zadržali.       Ovakve izjave, kao i ove knjige gospodina Jusufa Budžovija, istini ne mogu da naude, ni istorijskim činjenicama, ali su samo nastavak višedecenijskih nastojanja Albanaca, posebno pojačane otkad je Kosovo i Metohija OTETO u agresiji NATO alijanse i albanskih terorista, da nametnu svoju istoriju, da otmu, sruše, razore ili prisvoje srpsko istorijsko nasleđe na Kosovu i Metohije, naravno i SRPSKE ISTORIJSKE SPOMENIKE, ali..."Gluvom ne treba vikati". A, Budžovi je i slep i gluv!!

            Činjenice su naravno potpuno drugačije, u svemu negiraju izmišljenu i falsifikovanu istoriju, koju "albanski naučnici", ako to uopšte jesu nameću, o tome govori činjenice, dokazi i studije brojnih svetski priznatih naučnika...Želeo bih, na primer, da podsetim "novoistoričara" Budžovija, na velikog bugarskog naučnika, istoričara i teologa Teodore Toleve i njenu naučnu argumentovanu studiju Uticaj Austrougarske imperije na stvaranje albanske nacije 1896–1908...

Teodora Toleva je, u svojoj doktorskoj disertaciji odbranjenoj na Univerzitetu u Barseloni 2008, nastaloj na osnovu novih, do sad javnosti nepoznatih izvora – uglavnom političkih izveštaja visokih činovnika MSP Austrougarske i njenih diplomatskih predstavnika u Otomanskoj imperiji – dala jasne i nesporne dokaze da je oblikovanje albanske nacije, albanskog alfabeta, albanskih škola, albanske književnosti i albanske nacionalne svesti nastalo kao politički projekt bečke diplomatije, u nameri zaustavljanja prodora ruskog uticaja na Balkan, kao i srpske ekspanzije na područje Kosova, Makedonije i Severne Albanije.

Iz ovih dokumenata jasno se vidi da su Albanci ne samo jedna od najmlađih evropskih nacija, nego i tehnika „mekog uticaja“ kojom se pomoću kulture uspostavljaju nove nacionalne tvorevine...

Poznati srpski istoričar Bojan Drašković, u svojoj analizi, rad Teodre Toleve, upoređuje s dosadašnjim saznanjima iz srpske istorije, gde su se, decenijama unazad, brojne činjenice, zarad „političke korektnosti“, skrivale od očiju javnosti, dokazujući pri tom, po srpski narod, naciju u državu, pogubne posledice austrougarske politike koja, iako je nestala s istorijske pozornice pre više od jednog veka, i danas živi i opstaje kroz političke aktivnosti njenih naslednika na međunarodnoj sceni: EU, Velike Britanije, Nemačke i SAD.

                                       **********

Teodora Toleva (1968–2011), bugarska istoričarka i teolog, odbranila je 2008. godine, na univerzitetu u Barseloni, doktorsku disertaciju pod naslovom „Uticaj Austrougarske imperije na stvaranje albanske nacije 1896–1908“, nastalu kao plod višegodišnjih temeljnih istraživanja u Carskom i kraljevskom arhivu u Beču. Disertacija je nastala na osnovu, nove, nauci dotad nepoznate, diplomatske građe – uglavnom izveštaja diplomatskih predstavnika Monarhije, kao i visokih činovnika Ministarstva spoljnih poslova, o albanskom pitanju i problemima u vezi s formiranjem sasvim nove albanske nacije na Balkanu, kao protivteži slovenskoj, a pre svega srpskoj, ekspanziji na područja Jadranskog mora. 

- Glavna vrlina Tolevljine disertacije čine novi izvori na kojima je zasnovana, što ovaj rad čini izuzeno vredim pažnje, jer znatno pomera granice naših istorijskih saznanja, kao što, u velikoj meri, ruši brojne predrasude i naučno obrazlaže teze koje su, do sada, neki tretirali kao pseudoistoriju, pojašnjava istoričar Bojan Drašković. 

- Dosadašnja istoriografija – a naročito srpska, za koju je pitanje formiranja albanske nacije: od praktične, životne i političke važnosti – nije se mnogo bavila, niti je ulagala dovoljno napora da istraži, neophodne, javnosti dostupne arhive. Ovaj rad bugarske istoričarke učinio je veliku uslugu dremnoj srpskoj istoriografiji, pošto joj je dao sasvim nove uvide, zasnovane na preciznim naučnim činjenicama i proverenim istorijskim izvorima, piše za Glas Javnosti Bojan Drašković.

 Neizbrisiv trag u proučavanju prošlosti

balkanskih naroda i velikih sila

Toleva je bila vredan i pedantan istraživač; više sistematičnog nego sintetičkog duha, koja je i pored svog kratkog života ovim delom ostavila dubok i neizbrisiv trag u proučavanju prošlosti balkanskih naroda i velikih sila. Iz rada Toleve, jasno se vidi politička tehnika austrougarske spoljne politike, kroz vrlo dobro osmišljen rad na kulturnoj i nacionalnoj emancipaciji Albanaca, izražen u brojnim memorandumima i diplomatskim izveštajima, kako bi se formirala i pojačala albanska nacionalna svest, a samim tim kod obrazovanog dela albanske populacije razvila, do tad malo razvijena potreba za sopstvenom nacionalnom državom. 

U prvom poglavlju autor nam daje objašljenje o organizaciji Ministarstva spoljnih poslova Austrougarske, jednog od tri centralna ministarstva (ostala su činili: ministarstvo finansija i ministarstvo vojno). Ministar spoljnih poslova Austrougarske bio je najvažniji državni činovnik, zavisan isključivo od krune koja ga je birala bez mešanja druge dvojice ministara. 

Ministarstvo spoljnih poslova bilo je prilično velika i složena institucija, nastala nakon 1848. godine i sastavljena od četiri odeljenja (političkog, administartivnog, lične kancelarije ministra, odeljenja za pomoć i podršku), među kojima je najvažnije bilo prvo Političko odeljenje, koje je primalo izveštaje različitih diplomatskih predstavnika i davalo upustva i instrukcije, ali koje je takođe, osmišljavalo i formiralo, kako dugoročnu, tako i kratkoročnu spoljnu politiku carstva. Ono se sastojalo iz više saveta, koja su bila raspoređena na sledeći način: 1. Orijent, 2. Vatikan, 3. Nemačka i Skandinavija, 4. Zapadna i Jugozapadna Evropa. Ovi saveti imaju mnoštvo manjih saveta ili podsaveta, među kojima je dominatnu poziciju za život Monarhije predstavljao Balkanski savet kao važan deo Orijentalnog saveta. Iz samog rasporeda velikih saveta, jasno se vidi kakvo su mesto u austrougarskoj spoljnoj politici zauzimali, Vatikan i Nemačka, dva najznačajnija spoljnopolitička partnera Monarhije. Austrougarska je, u svom političkom programu, nastojala da ujedini i sintetiše njihove interese sa svojim, zbog čega im je pridavala visoko mesto u spoljnopolitičkom partnerstvu. 

               Baron Julius Cvidinek fon Zidenhorst

Od 1871. diplomatski aparat se naglo povećao, a u samom Ministarstvu naglo raste uticaj činovnika koji pripremaju izveštaje, iako pravu političku moć i uticaj ima samo jedan činovnik – savetnik Balkanskog saveta, koji predstavlja ličnost od posebnog poverenja cara i ministra, i koji, takođe, učestvuje u donošenju važnih spoljnopolitičkih odluka. Tako je, za ovu disertaciju najvažnija ličnost, bio baron Julius Cvidinek fon Zidenhorst (Freiherr Julius Roman Zwiedinek von Südenhorst, 1833–1918), predsedavajući Balkanskim savetom.

Iako formalno, on nije bio načelnik odeljenja, zapravo je rukovodio, koordinirao političkim izveštajima i predsedavao političkim savetima zvanim „politička čitanja“. Upravo na „političkim čitanjima“ su se donosile glavne političke odluke i definisala se državna strategija i taktika, na osnovu koje su se dalje delila upustva nižim činovnicima koji su realizovali zadati politički program. 

Između 17. novembra i 23. decembra 1896. u Beču su održana tri tajna savetovanja kojima je predsedavao tadašnji ministar spoljnih poslova grof Goluhovski, a prisustvovali su Benjamin Kalaj (Benjámin Kállay, 1839–1903), u svojstvu ministra finansija, baron fon Cvidinek, šef odseka fon Horovic, generalni konzul Šmuker, kao i konzul baron fon Baum, u svojstvu sekretara; a glavni cilj ovih savetovanja bila je „intervencija“ Austrougarske u Albaniji. 

Na tajnom savetovanju formirana je odluka autonomna albanske kneževine, radi zaustavljanja prodora balkanskih država a preko njih i ruskog uticaja

Na ovim savetovanjima definisano je albansko pitanje, utvrđeni su problemi koji postoje u albanskom etnosu, kao i ciljevi delovanja Austrougarske spoljne politike prema Albaniji i Albancima. 

Na prvom tajnom savetovanju donesena je odluka o uspostavljanju autonomne albanske kneževine, radi zaustavljanja kako italijanskog prodora na istočne obale Jadranskog mora i na Sredozemlje, isto tako i prodora balkanskih država a preko njih i ruskog uticaja na već spomenute albanske teritorije, koji, ako bi se eventualno ostvario, prema rečima Benjamina Kalaja, doveo bi do toga da se Austrougarska nađe okružena na većem delu svoje granice državama pod ruskim i italijanskim uticajem.

Benjamin Kalaj je zatim govorio o četiri glavne teškoće u realizaciji ovog plana, među kojima je prava ta, da postoje ogromne razlike unutar samog albanskog naroda, podeljenog na tri veroispovesti, koji nikada u svojoj istoriji nije imao državu i koji je usredsređen na svoje lokalne interese. Drugim rečima, Albanci nisu bili nacija i interes Monarhije je bio da ih nacionalno formira. 

Na ovom savetovanju, u suštini, definisani su strateški i praktični ciljevi politike Austrougarske na Balkanu. Kao glavni strateški ciljeve vladi Austrougarska je trebala da spreči prodor Rusije na Balkan i njeno zbližavanje s Italijom, a jedan od glavnih taktičkih ciljeva je bio, da se na svaki način spreči razvoj i ekspanzija balkanskih država, u prvom redu Srbije i Crne Gore, kao potencijalnih eksponenata ruske politike, pri čemu se neće birati sredstva. O tome, takođe, svedoče reči samog grofa Goluhovskog da on neće nikada dozvoliti stvaranje Velike Srbije ili Velike Crne Gore; isto tako ne može biti govora o tom, da Carigrad pripadne Rusiji.

Rešavanje balkanskog pitanja grof Goluhovski je zamišljao tada ovako, ukoliko ne bude moguće što duže održati postojeće stanje: Turska se ima postepeno, „što je moguće sporije“, zameniti novim autonomnim državama; „a imaju se stvoriti: jedna što je moguće veća Grčka, velika Rumunija, velika Bugarska, slaba Srbija i mala Crna Gora i najposle i slobodna Albanija“.

                           Slaba Srbija – jak Balkan

Prema  rečima austrougarskog ministra spoljnih poslova, izgleda da je deviza: slaba Srbija – jaka Jugoslavija, koja je dominirala u Brozovoj Jugoslaviji stvorena još tada, samo što je bila prvobitno sročena kao formula: slaba Srbija – jak Balkan. U svakom slučaju slaba Srbija je deo trajnog strateškog cilja austrougarske države, čiju politiku su danas nasledile brojne imperijalne sile, poput Nemačke, EU i SAD. 

Druga tajna konferencija, održana 8. decembra 1896. godine, i bila je u celosti posvećena ovom pitanju. Na ovoj konferenciji ili „političkom čitanju“ izveštaj je podneo baron fon Cvidinek, koji je u celosti i do detalja obrazložio trenutno stanje u kojem se nalazi albanski narod, kao i metode daljeg političkog delovanja. Sâm memorandum je poprilično dokumentovan i koristan, naročito kada se predlažu metode delovanja, poput pukog podmićivanja, ali i masovnog korišćenja usluga jezuita i Vatikana, u svojstvu svojevremene austrougarske agenture.

                           Kritski ustanak 1895. 

Austrougarsko interesovanje za Albance, i njihovo nacionalno pitanje naglo se pojačalo u vreme Kritskog ustanka, s jeseni 1895. godine, koji je pretio izbijanjem novog istočnog pitanja, za šta Austrougarska i Rusija, u tom trenutku nisu bile zainteresovane, pa je sukob maksimalno lokalizovan u izolovanom Grčko–turskom ratu 1897. godine. Iako je ustanak okončan porazom Grčke, on je ipak ostavio duboke posledice na mlade hrišćanske države Balkana, koje i pored nerealizovanog vojnog i političkog saveza, počinju intenzivno da rade i razmišljaju u tom pravcu. 

Tako je Srbija, u tom trenutku vojno nespremna zemlja, počela, od tog trenutka da snažno radi na svojoj vojnoj reorganizaciji, čije će se posledice videti tek koju deceniju kasnije, u Balkanskim ratovima i tokom Prvog svetskog rata. Istovremeno svoju neutralnost u Grčko–turskom ratu, Srbija uspela dobro da naplati, dobijanjem saglasnosti da otvara škole u Bitoljskom i Solunskom vilajetu, kao što je postavila pitanje srpskog vladike u Skoplju, koje je u tom trenutku samo delimično rešeno. Jer, posle proterivanja grčkog vladike Amvrosija iz Skoplja, Turci su postavili kao privremenog adnimistratora eparhije Srbina arhimandrita Firmilijana. Sve su to bili značajni diplomatski uspesi Srbije koje podsticala Rusija.

                           Povratak kralja Milana

Da bi Austrougarska uspela u svojim namerama prema Albancima, Srbija se privremeno morala pacifikovati, zbog čega je ona rado podržavala 1897. godine povratak kralja Milana u zemlju, jer je to, automatski značio kraj radikalske vlasti i ruskog uticaja kraljice Natalije na srpskom dvoru, kao i okretanje srpske spoljne politike ka Centralnim silama. Međutim, parodoksalno, upravo je Milanov dolazak u zemlju, i njegovo imenovanje za komadanta aktivne vojske, kao i formiranje relativno stabilne, austrofilske vlade dr Vladana Đorđevića, dalekosežno imalo pozitivne posledice za Srbiju i negativne za Austrougarsku. Jer je, u tom trogodišnjem periodu došlo do institucionalzicije zemlje, naročito na vojnom polju, što je bila isključiva zasluga Milana Obrenovića, koji je, nošen svojim kompleksima stvorenim vojničkim porazima u ratovima iz 1876. i 1885. godine, rešio da maksimalno otkloni hronične nedostake koji su pratili tadašnju srpsku vojsku. Stoga je uložio velika državna sredstva na formiranje obrazovanog, kvalitetnog oficirskog kadra, reorganizaciju i naoružanje vojske, čime je stvorio armiju na evropskom i svetskom nivou, koja će u budućim Balkanskim i Prvom svetskom ratu odnositi velike pobede. 

U međuvremenu, Srbija 1897. godine stupa i u pregovore s Bugarskom oko razgraničenja u Makedoniji, koji iako nisu doneli neke konkretne rezultate ipak su završili potpisivanjem svojevrsnog međunarodnog dokumenta, nazvanog Ugodba od 19. februara 1897. (po starom kalendaru) čime su se obe države, slično Austrougarskoj i Rusiji, obavezale da neće ništa preduzimati u Makedoniji bez međusobne saglasnosti. Ugodba, je takođe pojačana i potpisivanjem jednog trgovačkog ugovora od 8. marta 1897, čime je ostvaren prvi značajni korak za stvaranje budućeg vojnog saveza balkanskih zemalja koji će u praksi biti realizovan tek 1912. godine. 

               Poseta kralja Aleksandra Cetinju

Da su balkanske zemlje intenzivno počele da razmišljaju o vojnom i političkom savezu protiv Turske govori i poseta kralja Aleksandra Cetinju, gde je crnogorski knez Nikola od srpskog kralja tražio svojevrsno razgraničenje interesnih sfera u Metohiji i Kosovu. Iako je Aleksandar odbio potpisivanje jednog takvog ugovora, zbog očigledne želje crnogorskog monarha da u crnogorsku sferu dođe Prizren – stara srpska prestonica, čime bi se crnogorskoj dinastiji dalo izvesno prvenstvo u odnosu na srpsku, konture budućeg balkanskog saveza su se već nazirale [Jovanović 1990a: 359]. 

Sve to je, prirodno, primoralo Austrougarsku, da brže poradi na formiranju albanske nacije kako bi u trenutku, sada već sasvim izvesnog, konačnog rešenja istočnog pitanja, mogla albansko pitanje, kao eksponenta svoje balkanske politike, da stavi pred međunarodnu javnost. 

               Tehnika „mekog uticaja“

Austrougarska imperija je bila država koja je na krajnje efikasan način vladala nad mnoštvom različitih, međusobno suprotstavljenih naroda, služeći se obično, tehnikom „mekog uticaja“ – kojom je razvijala nacionalne osobenosti pojedinih etničkih i društvenih grupa i na taj način ih konfrontirala s drugim grupama u čijoj su neposrednoj blizini živeli. Takva politička tehnika austrougarske Imperije ostavila je duboke i trajne tragove na narodima i etničkim grupama nad kojima je vladala ili pokušavala da ostvari izvestan kulturni uticaj, kao u albanskom slučaju, čime je sebi obezbedila svojevrsnu dugotrajnost i kontinuitet u međunarodnim odnosima, čak i nakon njenog nestanka s istorijske pozornice, jer su druge velike sile, poput Britanije i Nemačke, Italije i SAD, rado prihvatale rezultate njenog rada i nastavljale u kontinuitetu ciljeve njene spoljne politike, naročito kada je reč o prodoru Rusije na Balkan a s tim u vezi: ekonomskom, vojnom i političkom emancipacijom, njenih potencijalnih saveznika – poput Srbije, na primer; videti[Čerčil 1964].

U tom slučaju, interesi i politike zapadnih zemalja, začuđujuće, kako se poklapaju i nastavljaju u kontinuitetu rad onih državnih tvorevina koje su još pre više od jednog veka definisale i osmislile diplomatske, političke i vojne metode, u ostvarivanju konkretnih političkih interesa. Izgleda da, na ovom balkanskom prostoru, politike su življe i dugotrajnije od država koje ih sprovode. Države se menjaju ali zato politike ostaju.

 Pogrom srpskog stanovništva

Zanimljivo je zapaziti, da su se – u vreme kada su ti izveštaji pisani i kada se u Beču živo diskutovalo kako da se Albancima stvori pismo, osnuju škole, razvije književnost, i daruju svi ostali elementi nacionalnosti, na prostoru Kosova i Metohije i Stare Srbije – događali monstruozni pogromi srpskog stanovništva, o čemu svedoče diplomatski izveštaji Stojana Novakovića, objavljeni za potrebe konferencije u Hagu 1899. godine, gde se jasno vidi da je u periodu od 1898. do 1899. godine ovo područje moralo da napusti oko 60.000 Srba.

Sve to ukazuje, da ti pogromi nisu predstavljani nikakvu istorijsku slučajnost, nego vešto smišljen i temeljno sproveden plan etničkog čišćenja srpskog životnog i duhovnog prostora koji se odvija od tog vremena pa sve do današnjih dana, kao što ukazuje ne samo na kontinuitet izvesne politike velikih sila, koje su potajno podržavale i podsticale takvo antisrpsko ponašanje, nego i na unutrašnje antisrpsko delovanje izvesnih pojedinaca, poput Dimitrija Tucovića, koji za patnje srpskog naroda nisu nailazili ni na kakvo razumevanje, dok su albanski teror pravdali ciničnim argumentima, poput onog: „Zar slovenska plemena nisu potisla starosedioce ovih zemalja sredstvima o kojima istorik nema ni malo lepo mišljenje?“.

(Glas javnosti)

SKINI APLIKACIJU