SLOBODAN ANTONIĆ: Uzbuna, knjiga u napadu
Autor: Glas javnosti
Zašto se neka knjiga ne bi mogla naći u srpskim bibliotekama i po čemu je ona „neprimerena”? E pa zato što ju je napisao autor koji je „otvoreni zagovornik desnih ideja” – i gotovo
„Slobodan Antonić je nedavno neprijatelje svega srpskog, a pogotovo identiteta razotkrio u – Jugoslovenima”. Ovako počinje kritiku mog prošlog teksta Mijat Lakićević na Peščaniku.
Da je Lakićević izvoleo bar dati poveznicu na moj članak, čak i čitaoci Peščanika bi se mogli uveriti da skoro ništa u ovoj rečenici, baš kao i u celoj Lakićevićevoj „kritici”, nije tačno.
Ali, opšta pretpostavka da svi ljudi traže istinu i poštuju argumente, pokazuje se kao neopravdana predrasuda pri susretu s ideološkim aktivistima. Njih istina ne zanima, i oni ne razmatraju argumente. Njima je važno samo da revnosno pucaju iz medijskih mitraljeza na sve što se kreće – sve što je sklono da misli, pa onda misli drugačije od njihove dosadne agende: „evropski put”, „srpki nacionalizam”, „suočavanje s prošlošću”, bla, bla…
Superiorniji identitet
Lakićević se ruga da sam tekstu, pisanom za Iskru, dao „drvengradski naslov” – aludirajući, valjda, na Mećavnik kao nekakav novi centar „srpskog nacionalizma”. Članak se, da podsetim, zove Istina je nacionalistička izmišljotina i osvrće se na potiskivanje ili zaborav nekih naših kulturnih poslenika samo zato što su „srpski nacionalisti”.
U članku uopšte ne proglašavam naše sugrađane koji se nacionalno izjašnjavaju kao Jugosloveni za „neprijatelje svega srpskog”, već kritikujem supremacionistički stav dela naše kulturnjačke i medijske elite, koji sebe vide – u odnosu na sve nas ostale – kao nekakvu „nadnaciju elitnih nadljudi”, imenujući je „jugoslovenstvom” (zato i pišem „Jugosloveni” sa znacima navoda – čemu se Lakićević nevešto iščuđava).
Kao što sam već na Iskri objašnjavao, takvo „jugoslovenstvo” najčešće je izraz prezira prema sopstvenom narodu – karakterističan za „građansku Srbiju”, kao i izraz ideologije različitih (auto)kolonijalnih projekata („evroatlantske integracije”, „Zapadni Balkan”, „druga Srbija”) – ali pod obaveznim NATO kišobranom.
Predviđeno mesto Srbije je, naime, da bude večita (polu)periferija EU/Nemačke, trajno izvorište jeftinih sirovina i jeftine radne snage. Takav položaj se, međutim, može održati, usled nepredvidivosti Srba, tek ako se obezbedi da u Srbiji dominira kultura autostigmatizacije, tj. prevaga autošovinističkog fatalizma (Srbi kao „najgori narod”, „nema nam spasa”, „zaslužujemo sve što nas je snašlo”), kako bi se osigurao mehanizam automarginalizacije žrtve.
Taj mehanizam funkcioniše tako što se obrazac superiorni/inferiorni transferiše i kao linija podele unutar kolonije. Otuda kod nas izdvajanje „Druge Srbije” i njeno suprostavljanje ostatku društva („nacionalistima”), diferenciranje „nas urbanih” od „njih ruralnih”, „našeg modernog” od „njihove palanke”, „evropskog” od „balkanskog”, „progresivnog” od „retrogradnog”…
Objektivna funkcija ove (samo)distinktivne društvene grupe – prvenstveno u eliti – jeste da bude autokolonijalno jezgro (kulturno, medijsko, ideološko), kompradorska peta kolona koja obezbeđuje društvenu klimu za nesmetano delovanje kolonijalne uprave i transakciju profita atlantističkih kompanija u njihove metropole.
Jedan od tih (samo)marginalizujućih stereotipa, kojima se natapaju i zasićuju mentalne mape društva, jeste i distinkcija „Jugosloveni” – „Srbi”. Tu se Jugoslavija javlja prvenstveno kao simulakrum politkorektne prošlosti (Sonja Biserko: „Jugoslavija je bila naša prva EU”). I kao što je „srpski nacionalizam”, navodno, ubio tu našu „prvu EU”, tako i sada „srpski nacionalizam” – a zapravo ta „ruralna”, „palanačka”, „balkanska” i „retrogradna” Srbija koja odbija da sluša EU i SAD – ubija našu budućnost.
Pošto su u mentalnim mapama koje neguje naša kulturna i medijska elita Srbi i Srbija svedeni na negativni (auto)stereotip, oni koji su poverovali da je njihov osnovni problem to što su rođeni ovde („slučajni Srbi”) evakuišu se u prihvatljiviji (superiorniji) identitet – u „Jugoslovene”, ili u kakve druge nadregionalne (podregionalne) identitarijance (Zapadnobalkanci, Ovoprostoraši, odn. Beograđani, Vojvođani)…
Ali, sve je to tek autokolonijalna fantazma, čija je funkcija da se obezbedi dovoljan broj i uticaj „unutrašnjih stranaca, koji čine aparat autokolonijalizma, zadužen za efikasniji i jeftiniji menadžment naše ponižavajuće zavisnosti”.
Učinak takvog „jugoslavizma”, u okolnostima hegemonije atlantističkog (neo)kolonijalizma, može biti samo Srbija kao operativni kondominijum NATO suseda i sopstvene autokolonijalne elite. Zato sam i pisao o neophodnosti kritičke dekonstrukcije savremenog jugoslavizma kao dela kolonijalne ideologije (uz puno razumevanje onoga što je izvorno jugoslovenstvo značilo za Srbe 1918-1992).
Ovo sve sam morao da ponovim da bih pokazao koliko je apsurdna optužba da pozivam na diskriminaciju onih 27.143 Jugoslovena, s prošlogodišnjeg popisa. Ja kritikujem ideološki jugoslovenijat i njegovu (auto)kolonijalnu funkciju – ne ovo ili ono etničko opredeljenje.
Zagovaranje desnih ideja
No, uloga ovakvih tekstova s Peščanika i nije rasvetljavanje nedoumica, već utvrđivanje gradiva o neprijatelju. Ovih dana je, takođe, u nedeljniku Vreme izašao članak pod nazivom „Država je otkupila i neprimerene knjige”. U članku se izveštava o nezadovoljstvu nekih izdavača ovogodišnjim otkupom, pa se kaže:
„U bibliotekama Srbije naći će se niz knjiga kojima tu nije mesto…. Među autorima čije je knjige Ministarstvo kulture preporučilo bibliotekama su i otvoreni zagovornici desnih ideja, na primer Dragana Simeunovića i Slobodana Antonića”.
Sonja Ćirić, autorka ovog članka, ubacila je ovu rečenicu tako da izgleda kao da je reč o sastavnom delu protesta izdavača – ali toga nema u tekstu njihovih saopštenja .
Na stranu etiketa o „otvorenom zagovaranju desnih ideja” – kao da samo „leve” ideje smeju da imaju pravo građanstva. Ali, nemamo li ovde direktan poziv na diskriminaciju pisaca iz čisto ideoloških razloga?
Reč je, naime, o mojoj knjižici Dva zavetna naroda: Rusi i Srbi (2022), koja je, da budem neskroman, imala dosta lep uspeh kod čitaoca. To se vidi po tome što je tiraž prvog izdanja brzo rasprodat – možda i zbog toga što joj je Kusturica posvetio dve emisije .
Zašto se ta knjiga ne bi mogla naći u srpski bibliotekama i po čemu je ona „neprimerena”? E pa zato što ju je napisao autor koji je „otvoreni zagovornik desnih ideja” – i gotovo.
To je slika naše „građanske Srbije”. Ona bogzna kako zagovara toleranciju i dijalog, a iz petnih žila radi na cenzuri i „poništavanju” svakog ko drugačije misli. „Još jedna Antonićeva knjiga u biblioteci? Strašno, brzo sastanak kriznog štaba u Krokodilu!”.
Ali zaista, imali su okupljanje kriznog štaba zbog natpisa na zidovima „Kad se vojska na Kosovo vrati”. Izveštavajući s konferencije za štampu o protestu protiv te parole nekoliko NVO (Krokodil, Inicijativa mladih za ljudska prava, Jukom, Beogradski centar za ljudska prava), Danas je dao naslov: „Poziv na genocid uz prećutnu podršku vlasti”. Hej, parola „Kad se vojska…” – poziv na genocid!?
A u antrfileu pod naslovom „Demokratska rasprava” Danas piše da se „po okončanju izlaganja za reč javio Dimitije Mitić iz stranke Nova DSS postavljajući par pitanja. Konstatovao je da lično ne vidi nikakav problem u grafitima i da ne misli da oni bilo koga vređaju. Na ovo mu je odgovorila članica udruženja Krokodil Milena Berić tvrdeći da se radi o njegovom ličnom mišljenju koje može da iznosi u svom prostoru ili na ulici, ali ne i na događaju koji oni organizuju”.
„Dok je na pitanje odgovarala Sofija Todorović, Mitić je dobacivao. Organizatori su mu rekli da napusti konferenciju, a dok je odlazio poručio je da će ‘na svaki mural koji prekreče, da osvane njih deset’. Dok su Mitić i još jedan muškarac bili na izlazu, pisac Vladimir Arsenijević je dobacio ‘bednici’”.
E, baš prava „demokratska rasprava” – upravo po meri naše „građanske Srbije”! Tamo gde „mi organizujemo događaj” nema iznošenja drugih mišljenja. A kad mi izbacujemo ljude zbog „dobacivanja”, tolerantno i demokratski za njima uzvikujemo da su „bednici”.
A to neoprostivo „dobacivanje” se, čitamo na drugom mestu, sastojalo u podsećanju da Rezolucija SB UN 1244 i predviđa povratak vojnog kontingenta na Kosovo, kao i u pitanju: „zašto organizatorima nisu smetali simboli OVK na festivalu Mirdita, dobar dan čiji su učesnici, pa čak i organizatori?”
Zaista, nedopustiva pitanja, prava desničarska. Vlajsa Arsenijević i ostali, naravno, nisu dozvolili raspravu iz čisto humanitarnih razloga – kako blesak superiornosti njihovog moćnog intelekta ne bi oslepeo te bedne nacionalističke mračnjake.
Siguran sam da je uočena ova dodatna NVO revnost, vernost i nepokolebivost, pa će ubrzo stići i nagrada u vidu još jednog granta…
A i Mijat Lakićević i Sonja Ćirić valja da dobiju honorare. Zato ih obaveštavam da sam upravo dao u štampu još jednu knjigu, verovatno opet punu „otvoreno desnih ideja”: Ukrajinski rat – rađanje Carstva.
Oprez – šta ako se i ta knjiga pojavi u bibliotekama?
SKINI APLIKACIJU
.png)
