SLOBODAN ANTONIĆ: Biološke koještarije

Kolega Kišjuhas opet dominira. U nedelju je objavio kolumnu u kojoj tvrdi da je SPC „počela da cenzuriše školske udžbenike u Republici Srbiji“, da je uvela „SPC index librorum prohibitorum“, te da je tako „u škole i nauku u Srbiji ušla Španska inkvizicija“.

On se pita šta je sledeće, i odmah najavljuje da će SPC cenzura uskoro da iz nastave ukloni Čarlsa Darvina, Kopernika i Galileja, „a sumnjivi su i globusi“ (pošto SPC, jel` tako, uči da je zemlja ravna). Biće odbačena i teorija mikroba (pošto glupa i zatucana SPC uči da je bolest samo kazna za greh), iz udžbenika sociologije biće proteran Karl Marks kao bezbožnik, iz lektire Hemingvej i Kami kao ateisti, dok će „školske lekcije ubuduće zvučati ovako: Sveti Sava otkrio struju, Sv. Sava čamcem oplovio planetu, Sv. Sava izlečio kovid-19“.

Kišjuhas još kaže da kao što je crkva nekad bila protiv „teorije mikroba“ i „marksizma“, sada je protiv „dobro utvrđenih naučnih činjenica i istina o polu, rodu, i svemu između“. „Sociološka i naučna činjenica da postoje biološki pol i društveni rod je očigledna poput gravitacije“, samouvereno objaljuje Kišjuhas, verujući da time drži lekcije zloj SPC – zbog koje se „u Srbiji danas podgrevaju lomače“, da bi se „opet spaljivao Đordano Bruno“, „ili samo Dositej Obradović“.

„Genijalno!“; „Pogodak u srž kuda ide naše društvo“!; „Savršeno!“; „Pa bravo Aleksej. Bravo!“; „Ovo treba da uđe u obaveznu lektiru gimnazijalaca“! – bili su komentari oduševljenih čitaoca Danas-a.

No, ako je išta dobra ilustracija kulture lupetanja koja se raširala među našim „proevropskim aktivistima“, onda je to ovaj članak. Tu se o temi o kojoj se gotovo ništa ne zna – jer, Kišjuhas zapravo pojma nema šta piše u udžbenicima biologije, niti zna šta je predmet spora – priča napamet, s visine, ali uz obaveznu afektaciju, širenje moralne panike i raspredanje tupavih teorija zavere o SPC kao zlom demijurgu svega što ne valja u ovoj zemlji.

Ja sam čitao te udžbenike, jer me je ZUOV, kao saradnika za sociologiju, pozvao da ih pogledam. „Šta ja imam kao sociolog da gledam udžbenike biologije?“, pitao sam. „Ne treba da gledate biološke delove, već one segmente gde se zalazi na polje sociologije“, rečeno mi je.

A kad sam video šta tamo sve piše, zapanjio sam se. Biolozi su, naime, programom naterani da uđu u sociološko polje o kome ne znaju gotovo ništa, ili možda znaju koliko i sociolozi o biologiji – samo što se sociolozi ne mešaju biolozima u nauku.  I tako smo dobili diletantska, vulgarno naturalistička objašnjenja čisto društvenih fenomena.

Evo kako se u jednom od tih udžbenika objašnjava rod: „Rodna pripadnost se kod svake osobe razvija na osnovu naslednog materijala  i funkcije endokrinog sistema (izvorno isticanje – S. A.). Veliki značaj za formiranje rodnog identiteta ima uticaj polnih hormona na mozak, naročito u periodu pre rođenja i tokom puberteta i adolescencije. Svaki čovek ima jedinstven genetički materijal na osnovu kojeg se njegov organizam razvija i funkcioniše“.

Dakle, u ovom udžbeniku eksplictno stoji ne samo da je pol biološka kategorija, već da je to i rod. Kao što se vidi iz citata, rod se iskuljčivo objašnjava genima i hormonima, odnosno „jedinstvenim genetičkim materijalom“ koji poseduje svaka individua. Ništa društvo, ništa kultura, ništa okruženje, ništa individualna životna istorija… Samo i isključivo genetika i biološki determinizam.

Znači, kolega Kišjuhas, ne poriče SPC „sociološku i naučnu činjenicu da postoje biološki pol i društveni rod“. Ne, nju poriče udžbenik iz biologije, tu činjenicu koja je, kako kažete, „očigledna poput gravitacije“.

Zatim u istom udžbeniku sledi tvrdnja da se u društvu „podudarnost rodnog i polnog identiteta nameće od rođenja“, da se zbog toga neki ljudi loše osećaju, ali da se „hirurškim korekcijama pola, hormonalnom terapijom ili psihoterapijom ovim ljudima značajno može pomoći u uspostavljanju harmonije između polnog i rodnog identiteta“.

Prvo, nije jasno ako je rod samo stvar genetike i hormona, kako onda društvo bilo šta može da nametne. Ako je nečiji rod u celosti određen genetikom, društvo može da dubi na glavi, ali rod da nametne ne može nikako. I drugo, šta znači cilj – „uspostavljanje harmonije između polnog i rodnog identiteta“? Ima dva pola i, po nekim tvrdnjama, gotovo stotinu rodova. Kako tu uspostaviti „harmoniju“? To znači ili od dva pola napraviti stotinu polova, ili od sto rodova napraviti dva roda. I jedno i drugo je besmisleno, a ova konfuzija u glavi dolazi samo zato što se ljudi petljaju u stvari za koje niti su stručni, niti ih razumeju.

I u nekim drugim udžbenicima caruje ovaj simplifikovani biološki determinizam, mada ne baš ovako ogoljeno i brutalno. Homoseksualnost se hoće naturalizovati – učiniti „prirodnom“ u društvenom smislu – tako što se navode primeri iz prirode, pa se kaže: „najizrazitije homoseksualno ponašanje pokazuju bonobo majmuni“, uz šta ide slika dvojice pribijenih majmuna potpisana sa „bonobo majmuni u Kongu“.

Sama ideja da se homoseksualci porede baš s majmunima zapravo je uvredljiva. Ali, ona je samo logička konsekvenca primene biološkog determinizma na čoveka i društvo. To što postoje slične pojave u društvu i prirodi ne znači da se one mogu objašnjavati istim, biloškim, genetičko-hormonalnim uzrocima, niti da se njihov vrednosni status time može izjednačiti. Kanibalizam je česta pojava u životinjskom svetu. Ali, objašnjavati pojavu kanibalizma kod ljudi nekakvom specifičnom genetikom sasvim je besmisleno. Ni infanticid kod životinja nije  nepoznat. Pa ipak, malo ko  će u ljudskom svetu objašnjenje ubistva deteta svesti na genetsku predodređenost počinioca.

Naravno, nema sumnje da u uobličenju rodnog identiteta, kao i kod oblika seksualnosti, postoji izvestan uticaj genetskih i prenatalnih faktora. Ali, kao što sam opširnije pisao , neporeciv je prevashodno društveni determinizam naših identiteta i neporecivi su snažni društveni uticaji na naše seksualne prakse. Čisto biološki determinizam u toj sferi je isključen.

Konačno, problem je i taj što se učenici posle često konfuznih, pa i pogrešnih objašnjenja pozivaju da „sami izvuku zaključke“ o društvenim pojavama ili institucijama o kojima će tek učiti na časovima sociologije. Tako se đacima kaže: „diskutujte otvoreno o biološkim aspektima heteroseksualnosti i homoseksualnosti: heteroseksualna veza i brakovi u ljudskoj populaciji; homoseksualna veza i brakovi u ljudskoj populaciji. Posle diskusije izvedite zaključke i zapišite ih najpre na tabli, a zatim i u svoje sveske“.

O kakvim zaključcima je ovde reč? Šta učenici treba da ponesu kući zapisano u sveske? Da li se možda hoće reći da i brak – budući da je seksualnost, eto, čisto stvar biologije – valja shvatiti kao nekakvu kriptobiološku, a ne društvenu instituciju? I dokle se prostiru granice biološkog determinizma? Hoćemo li od sad sve objašnjavati nekakvim „jedinstvenim genetičkim materijalom“? Ili stanjem hormona i neurona?

Recimo, ljubavna poezija. U njenoj osnovi je seksualnost, a ona je, jel`te, biološki detreminisana. Dajte onda ovamo biologe da nam objasne Petrarku i Dučića stanjem hormona i neurona, kad su već krenuli da nam time tumače rod, brak, kulturu seksualnosti i koješta još.

Ali, nisu biolozi koji su pisali udžbenike krivi što su zapali u vulgarni naturalizam. Krivi su oni koji su ih u to gurnuli, oni koji su sastavili novi program, čime su pisci udžbenika naterani da se mešaju u stvari koje ne znaju.

A ko je bio tako pametan da to uradi? Reč je o osobi koja se već proslavila otkrićem da su Srbi pobili i pojeli dabrove Mariji Tereziji – Biljani Stojković. Vođena fanatičnim uverenjem  da su „religija i misticizam najveće prepreke za razvijanje inteligencije“ (!?), predana goljivoj „borbi protiv klerikalizacije, ksenofobije i (srpskog – S. A.) nacionalizma“, ova stručnjakinja je svojevremno izfantazirala da je SPC glavni uzročnik istrebljenja dabrova u Vojvodini u 18. veku.

Jednako tako, Stojkovićeva sada kleveće SPC da ona stoji iza odluke ZUOV-a u vezi udžbenika biologije, a u tome joj je, kako vidimo, krenuo da sekundira i Kišjuhas.

Pitam se što njih dvoje ne bi seli i napisali novi, 100% progresivni program biologije? U njemu bi se obavezno morale naći Kišjuhasove mudrosti da je „čovek samo neobična slučajnost nastala u ustajaloj vodi“ i da je „masturbacija“ onaj uzrok zbog kog se „čovek uspravio na dve noge kako bi oslobodio ruke za samozadovoljstvo“ (ovde).

Pa da kultura neodgovornog kombinovanja ideološke zaslepljenosti i mešanja u stvari koje se ne znaju zablista u punom sjaju.

SKINI APLIKACIJU