Četiri svedočenja (o nama i njima)
Autor: Glas javnosti
Donosim ovde četiri svedočenja o tome kako su nas „vodili“. I doveli – dovde.
Ljubo Perunović (1921–1991). Svedok jedinstvenog zločina. U maju 1945, negde kod Zidanog Mosta, postrojena velika grupa zarobljenika, onih koje su engleski saveznici vratili iz Austrije. Ispred nje staje Krcun, s velikom pratnjom. Levom rukom, na kratkom kaišu, vodi velikog policijskog psa, a u desnoj mu ruci – revolver. I svakom drugom zarobljeniku – metak u čelo! Pa kad isprazni šaržer, preko ramena doda revolver pratiocu, a od njega uzme drugi. Pa posle treći. Pa četvrti.
U vreme kad mi je to ispričao iza nas se [bilo] sabralo već 25 godina druženja (ja sam bio njegov zet), znao sam da je penzionisan kao kapetan 1956, da je službovao u Makedoniji, da je posle došao u Vrbas, a tada sam prvi put čuo da je u maju 1945. godine bio u Sloveniji i da je tamo, „kod Zidanoga Mosta“, među izbeglicama našao mnoge svoje komšije iz Pješivaca. I već ne znam kako se dogodilo da pomene tu epizodu s Krcunom. I tada ga, šokiran svedočenjem, nisam pitao ni koliko je bio dug zarobljenički stroj ispred koga se Krcun zaputio ni koliko je revolvera ispraznio. A posle za to više nije bilo prilike: Ljubo je imao slabo srce. I opstruktivni bronhitis. Lekari su ga pokušali spasti od onoga prvog, a zaboravili na ono drugo.
*
Radosav Popović (1926–1999). Rođen na Medunu, golootočki sužanj; tamo proveo dve godine; nijedan „zločin“ nisu mu mogli dokazati i pustili ga kao „nepopravljivog“; pričao mi je kako je u novosadskom zatvoru jednom prilikom Krcun polomio nekoliko zatvorenika. Družili smo se u Zmajevu, tokom više od 30 godina, radio u kiosku, pored Jegričke, prodavao novine i cigarete; i uvek pričao o tome šta su s njima radili „tamo“ i kako su ga posle redovno pratili „ovamo“ i u svim „važnim prilikama“, sve dok se Broz nije upokojio, dolazili da ga „upozore“ da ne izlazi iz kuće. Kad je očekivao takve posete, ženi nije dozvoljavao da se udaljava od kuće i kad bi ga neko zazvao, slao je nju da vidi ko je.
– Traži te jedan čoek da ti nešto reče.
– Pa neka dođe u kuću.
– On veli da ti ižlježeš napolje.
– Reci mu da ne mogu ni preko praga.
Posetilac ulazi i snebiva se, pokazuje glavom na ženu i kao da traži da ona iziđe. A Radosav ga „hrabri“.
– Pričaj ti slobodno, neka ona čuje e se ja bojim da potlje neću umjet da joj ispričam sve što si mi zborio. A stra[h] me da nešto ne zaboravim.
Imao je posebno poštovanje prema Bošku Šiševiću, policijskom inspektoru, iz Ravnog Sela, rođenom u Zeti (ne znam odakle je bio, neko mi je pominjao Ponare i Bistricu): da njega nije bilo, govorio je Radosav, svi bi Crnogorci iz Zmajeva „otišli na Goli otok“. Kad je isleđivao „informbirovce u prisustvu stranih lica“, imao je običaj da viče, psuje, da zamahne da udari (nikad i da udari!), a kad nije bilo svedoka, izgalamio bi se i ispsovao grešnika (da čuju i oni u „trećoj sobi“), a onda bi utišao glas: „Idi kući i ćuti da te jadi ne nađu!“
*
Miodrag Jaćimović (1934–2009). Jaćim. Po mnogo čemu neobičan Belanovčanin, rođen u Moravcima kod Ljiga, sav radni vek proveo sa dnevnikom u Tehničkoj školi u Čačku, proputovao Evropu i severnu Afriku, dvaput bio na Hristovom grobu, stigao do Samarkanda, napisao više od 20 knjiga, primljen u Udruženje književnika Srbije; uspeo da zaradi obiman policijski dosije, između ostaloga i zato što je, po dostavi svojih učenika, navodno rekao da je onaj hrvatski pisac Nazor pisao „n’azōr“. Drugde sam pomenuo da se za takve ljude govorilo da „znaju gde đavo konja veže“, a iz njegovih kratkih priča ponekad je znao da blesne detalj koji se ne zaboravlja. Kao onaj, recimo, kad na Božić popa teraju da čisti štalu samo da se ne bi čula crkvena zvona. Ili onaj kad „neprijatelja“ bacaju sa sprata na beton pa kad mu lobanja pukne u obliku krsta – oni u središte toga krsta stave sveću i zapale je. Ili kad su, po Brozovom nalogu, narodnooslobodilački okupatori u jesen 1944. pozivali svoje neprijatelje: „Srbi, predajte se!“
Za više Jaćimovih knjiga pisao sam posebne beleške, osvrte, recenzije: Profesor nije kriv (Beograd, 1986), Kačerci nekad i sad (Čačak, 1994), Urezi u pamćenju (Valjevo, 1998), Vreme opadanja (Valjevo, 1999), Belezi Belanovice (Valjevo, 2000).
*
Neđo Remetić (1920–1996). Remetin otac, posle sloma, s imanja od više od 20 hektara šuma, livada, oranica, sa 37 ovaca, („malog papka“) i 12 goveda, smeštenih „u žicu“, u zagrađene pašnjake, našao se u Maloj Moštanici, na 50 ari „placa“, s tek nabavljenom kravicom Cvetom, kozom Micom, zatim Rankom, i desetak kokošaka, u kući završenoj tek koji mesec pre nego što je nesreća krenula, a kroz koju je prošlo oko petnaestak duša i prosulo se po svetu, većina stiglo do Australije.
Bio na mnogim pijacama i vašarima po istočnoj Bosni. I eto ga na subotnjoj kasnojesenjoj „stočnoj pijaci“ u Obrenovcu. Obilazi štandove, šatre, krave, volove, ovce, sve na šta mu je oko moglo pasti. I na povratku, u vikendici, uz kafu i rakiju, u društvu nekolko komšija vikendaša, upitan šta kaže za pijacu, brižno, ali odlučno prozboriće:
– Amerika će napasti Srbiju!
– Kako, bolan, Neđo, što da napada?! – upita neko zbunjen njegovim rečima.
– Ovo je država, jebo ti nas. Na putu stojite, u suru nećete, rep ne podvijate. Amerika će ovo slupat.
Neđo je to rekao 1993, tri godine kasnije srce ga je izdalo, a posle još tri godine – znamo kako se njegovo proročanstvo ostvarilo.
Kad se Neđo upokojio, a Vaja pošla u Srpsku, ostala je iza njih i koza Ranka. Rasna, pitoma životinjka. I svakog dana od nje se muzlo četiri-pet litara mleka. Za takve se, drugde, govorilo – pokretna mlekara. Pokušali su da je prodaju – nije išlo. Posle da je poklone uz tonu sena – ni to. Za utehu, stigla je do novina, jer se u „Politici“ obrela u tekstu „Neće niko kozu Ranku“.
Ne isplati se – vele. Ni sirotici koja svako jutro u samousluzi za decu kupuje litru mleka i po čašicu jogurta.
AUTOR: DR Dragoljub Petrović
Mišljenja i stavovi u Kategoriji "Lični stav" nisu nužno stavovi redakcije "Glasa javnosti"
BONUS VIDEO
SKINI APLIKACIJU
.png)
