DR DRAGOLJUB PETROVIĆ: Dokle će SANU sramoti srpsko ime?

SANU je dvanaest godina predvodio majstor koji je najbolje znao kako se crtaju mostovi, nasledio ga jedan koji je bolje od drugih znao kako se drži stetoskop, a iza njega, onaj koji je najveštije umeo vitlati durbinom po svemiru

U vremenu obeleženom Brozovim razaranjem Srba SANU je jednom progovorila srpski — kad je „priredila“ onaj svoj Memorandum. I u njemu sve srpske ratne i poratne okupatore i koljače zapitala: mogu li se odrediti rokovi do kojih će se proglasiti da se od Srbije više nema šta razarati i kad će se komunistički projekat za njeno uništavanje smatrati završenim.

Ta su pitanja među njenim okupatorima izazvala paniku i na nju se obrušio sav koljački komunistički i ustaški gnev. I ona bila — bačena u blato.

Iz koga se više nije ni pokušala pridići. Ljudi koji su taj dokument uobličili počeli su se povlačiti (ili iz života ili u ćutanje), a njihova mesta preuzimati oni koji su umeli sve osim da — misle. Pa se, tako, dogodilo da je SANU dvanaest godina predvodio majstor koji je najbolje znao kako se crtaju mostovi, nasledio ga jedan koji je bolje od drugih znao kako se drži stetoskop, iza njega stigao onaj koji je najveštije umeo vitlati durbinom po svemiru…

A za sve to vreme niko od njih nije ni primetio da im gori pod nogama i da je komunistička nekrst uredila da Srbija i Srbi još uspešnije propadaju nego što im je to Broz odredio: uništeni su im školstvo, nauka, privreda, finansije (uništene sve moćne srpske banke, a na njihovo mesto dovedeno više od trideset stranih pljačkaša), prirodni resursi rasprodati strancima, ono što domaće lopuže nisu opljačkale prepušteno je propadanju, poljoprivreda temeljito unazađena (Srbija se, vele, „nekome“ obavezala da poljoprivredu neće ni razvijati — a što da to i čini kad joj je došao Lidl i što da peče kifle u Danubiusu kad ih može uvoziti iz Španije), a ne zna se ni koliko je Srbije rasprodato strancima, zajedno sa svim njenim banjama i mineralnim izvorima, kao ni to kad će i njih potrovati Rio Tinto, Ziđin, Dandi i onih drugih šezdesetak sličnih bušača i trovača po Srbiji (mada bi se moglo reći da ni to više nije važno jer Srbija i bez toga već ima preko 3.500 (registrovanih!) divljih deponija i najzatrovanije vode i zemljište u Evropi).


I sve to s potpisima akademijskih besmrtnika kojima su ovlašćeni ministri za razaranje srpske pameti da pripremaju školu po onim obrascima po kojima će mali Kostica najuspešnije postreljati svoje drugare, a ministar koji mu je doturio pištolj biti unapređen u nadležnika za uništavanje poslednjih svedoka srpskog nacionalnog pamćenja — kakav je nekad bio Zavod za udžbenike, a danas još ostao samo Službeni glasnik.

Akademija se za te mračne poslove kvalifikovala kao najviša srpska naučna adresa time što je overila sve državne zločine nad srpskim narodom i njegovom naukom, kulturom, istorijom, tradicijom, a ja ovde pominjem samo ponešto od onoga čime se to može potvrditi. Recimo:

SANU je potpisala Agendu 21 UN kao jedan „od ključnih dokumenata“ kojim je „novi svetski poredak Srbe stavio izvan zakona, a sprečavanje razvoja Srbije uneo u svoje strateške planove i dokumente“; i saglasila se s nalogom Kinkela i Šredera da će Srbija biti „svedena na balkansku enklavu“ i „trajno isključena iz evropskog razvoja“, pri čemu će sve što se dosad događalo biti tek uvod u definitivno uništenje Srbije: Arbanasima će se, uz Kosovo, priključiti i preševski region, Bosni i Turskoj — Raška oblast, Vojvodina će biti priključena Mađarskoj ili obnovljenoj Habsburškoj monarhiji (za koju su se, inače, borili i dedovi nekih njenih najžešćih sadašnjih zagovornika), Rumuniji i Bugarskoj biće prepušteni istočni regioni, a u Šumadiju preseljeni svi evropski Cigani — da bi ih Rio Tinto potrovao zajedno s poslednjim Srbima;



SANU je pristala na „bolonjski obrazac“ razaranja pameti, tj. na „seckanje“ nastavnih oblasti do potpunog zatiranja struke, što se pokazuje neobičnim podatkom: pre nešto više od 60 godina potpisnik ovih redova položio je na studijama 10 ispita, a posle od jednog „bolonjca“ čuo da ih je on položio — 72 (za te će proporcije Akademija valjda imati razumno objašnjenje, a meni se nameće pamćenje da je za vreme kad je počinjala „Belićeva epoha“ na visokim školama polagano — samo tri ispita);
Akademija je Patrijarhu srpskom potpisala darovnicu srpske srednjovekovne nemanjićke države makedonskim komunistima, a odmah posle toga i one kosovsko-metohijske arnautluku; i može mu doturiti i dvanaestovekovnu srpsku ćiriličku tradiciju — koju Patrijarh „delegira“ u Vatikan (kao što su, pre nekoliko vekova, neki njegovi predšasnici sve zapise o Ilirima delegirali u Bolonju — i tamo im se izgubio trag; a Srbi „došli na svoje“: ako ih je napustila Crkva — što da ih ne napusti i ćirilica);
onome ministru „pridržala je skute“ kad je odlučio da uništi Zavod za udžbenike i da na njegovo mesto dovede nacističko-ustašku Klett-Žužul-Žderić-falangu, da se oglasi kao njihov glasnogovornik i promotor i da njihovim trima genocidima koje su u HH veku izvršili nad Srbima doda i četvrti — nad njihovom decom;
drugom je ministru pofermala da je rudarenje uz upotrebu cijanida „lekovito“, jednako kao i ono Rio Tintovo u Jadru (i o tome Ani i Zorani potpisali sertifikat), iako je neka instanca Evropske Unije takve poslove — zabranila;



SANU je overila naučnu pamet ministarskih portira i sekretarica kad su propisali da se naučni časopis koji je, recimo, za 120 godina preživeo sve vlasti i sve okupatore dalje mora uređivati onako kako se to odredi u ministrovim „pokrajnim“ prostorijama;

ili da se „klasifikuju“ naučne činjenice ne po njhovom značaju nego po tome jesu li objavljene u „M1“ ili u „M11“ i da li su se našle na „Stenfordovoj“ ili „Đokinoj listi“, tj. da rasprava koja se priprema tri nedelje može imati istu „bodovnu vrednost“ kao i ona koja se priprema pet godina;

ili da određuju da neko ko se još nije ni „orijentisao u nauci“ mora pronaći nekog koji je to učinio još manje i da mu se nametne za mentora i da ga pouči svemu onome o čemu ni sam ne zna ništa;
ili da „neko takav“ mora učestvovati na naučnom skupu na univerzitetu na kome se studira „do poslednje rate“ i pod okom eksperta za koga se ne zna ni gde je naučne stepene sticao ni koja je cena diploma s njegovim potpisom;

ili da „ciponje“ i „cipulje“ iz naših nacionalnih biblioteka, po svojoj glavi, određuju kad su Vuk i Njegoš pisali „hrvatski“, kad „bosanski“, a kad „crnogorski“ (budući da po mnogima od njih oni nisu ni znali za srpski).
Itd. — do besmisla.

Politika je, zbog Memoranduma, poslednji put i najžešće, ponizila i Akademiju i srpsku nacionalnu suštinu, a svu dubinu njenoga moralnog sloma, ni tada ni kasnije, nisu „primetili“ jedino oni njeni predstavnici koji s tom suštinom nisu bili ni u najdaljem dosluhu: oni su osramoćenu Akademiju „pridigli“ iz blata, posle je u celini „osvojili“, uobličili od nje „ekskluzivniju“ Zanatsku komoru i ponizili i — svakoga čestitog zanatliju. Srbi su, naime, svaki zanat poštovali kao sredstvo, ispomoć da se olakša život, a ovi akademici-zanatlije mogli su jedino da tapšu neukoj vlasti i njenim (jednako — neukim) ministrima-trgovcima i ministrima-zločincima za sve ono čime su ojađivali Srbe tokom više poslednjih decenija.

Nekad su Srbi za predvodnike isturali svoje najumnije i najčestitije predstavnike. I kad su osnivali Akademiju, u njoj su se mogli naći jedino oni koji su bili najistaknutiji i među umnima i među čestitima.

Njihov slom, kao i slom Akademije, počeo je kad su im se za predvodnike nametnuli — oni drugi. Kojima je bilo dovoljno već i to da su bili obdareniji veštinama. I  sposobnošću da brzo shvate ono što umni i čestiti nikad nisu mogli. I takvom svojom pameću doveli nas — dovde.

Srpska akademija nauka i umetnosti odavno nije — srpska. Već i po tome što su u njoj srpske teme potisnute, zabačene, da ne kažemo da su zabranjene.

I valja se pitati: da li je to učinjeno po nalozima one „Agende 21 UN“ ili i zato što Akademiju treba uklopiti u procedure Klausa Švaba? U oba slučaja mesto nije predviđeno ni za za srpske teme ni za Srbe.